Tu je engleski kralj lečio rane, a noću plesale vile: Priča o napuštenoj crkvi Arača usred vojvođanskih njiva

Kažu da postoji jaka veza i misteriozna legenda između engleskog kralja Ričarda Lavlje Srce i jedne, danas potpuno napuštene građevine koja ponosno odoleva zubu vremena usred banatskih njiva. U pitanju je tajanstvena bazilika iz 13. veka - čuvena crkva Arača, smeštena u ataru kod Novog Bečeja, ili kako je meštani s ponosom nazivaju "Lepotica usred Panonske ravnice".

Ekipa našeg portala obišla je ovo mistično mesto i iz prve ruke se uverila u impozantnost objekta do kog vodi stari atarski put kada skrenete sa deonice između Bečeja i Novog Miloševa. O intrigantnim detaljima, istorijskim činjenicama i čuvenim predanjima koja vekovima žive, upoznala nas je Tatjana Vlaškalin, licencirani turistički vodič iz Novog Bečeja.

Preporučujemo

- Nalazimo se kraj ranohrišćanske građevine koja se očuvala ovako napuštena od 17. veka pa do dana današnjeg . Posebno je interesantna zato što se ne nalazi u urbanom delu naselja, nalazi se među njivama. Ova građevina koju sada vidimo ovde, datira iz 13. veka, međutim pre nje postojala je jedna starija građevina koja je takođe bila bogomolja, u periodu pre hrišćanstva kada nije bilo podeljeno na pravoslavno i na katoličko - priča nam Tatjana.

Čija je zapravo crkva Arača? 

Osim arhitekture, Arača je fascinantna i po svojoj izuzetno burnoj istoriji. Vekovima se oko ove svetinje vode rasprave da li je reč o pravoslavnom ili katoličkom hramu, a odgovor na to pitanje daju sami arhitektonski elementi koji svedoče o smeni različitih kultura i vladara.

- Kažu i da je bila i u vlasništvu hospitalaca, a potom i franjevaca i naravno, sve je to istina to nam i pokazuju arhitektonski elementi od kojih je ona sačinjena i baš zato je ona ljudima fascinantna za proučavanje i za fotografisanje - objašnjava naša sagovornica.

Kroz vekove, Arača je prelazila iz ruku u ruke različitih vladara. U srednjovekovnim vremenima, kada su se sakralni objekti i čitavi posedi delili kao nagrada za ratne zasluge, ova bazilika pripala je srpskom despotu Stefanu Lazareviću, da bi se kasnije ponovo vratila pod okrilje ugarske krune.

- Ona je bila u vlasništvu našeg despota Stefana Lazarevića. U to vreme su se hramovi, manastiri i gradovi dobijali kao pokloni za ratne zasluge, pa je tako u jednom periodu bila dodeljena despotu Stefanu, a na kraju se opet vratila Matiji Korvinu, ugarskom kralju. Sve u svemu, ja volim da kažem da je ona naša - pošto se nalazimo u Vojvodini, u višenacionalnoj sredini, Arača je u svakom smislu naša građevina - ističe vodič.

Praistorijsko naselje i 87 misterioznih grobova

Zapitali smo se i zašto se ovakva građevina nalazi daleko od ljudi, usred njiva kojima se ne vidi kraj. Naša sagovornica ubrzo nas je razuverila i objasnila da je na ovom mestu nekada sve vrvelo od života i da je tu postojalo veoma bogato naselje, što je danas teško zamisliti dok gledamo u puste vojvođanske ravnice.

- Prvobitna građevina datira još iz praistorije, tačnije mlađeg kamenog doba, što nam dokazuju i brojni arheološki pronalasci. Ovde se nalazilo selo pored kog su proticale tri reke kojih više nema jer su presušile. Ljudi su, kao što je uvek bio slučaj kroz istoriju, pored reka su pravili svoje naseobine. Da je ovo bilo bogato mesto, svedoče razna oruđa i oružja koja su ovde pronađena, a koja se i dan-danas otkrivaju. Poljoprivrednici sa okolnih imanja vrlo često prilikom jesenjeg dubokog oranja pronađu vredne artefakte. Deo tih predmeta čuva se u Muzeju Vojvodine, a deo u našem Domu kulture, gde su svi dobrodošli da ih vide - objašnjava naša sagovornica.

Ona dodaje i da je oko same građevine pronađeno i 87 grobova, a njihovim proučavanjem je utvrđeno da su posmrtni ostaci sahranjivani na različite načine što ukazuje na to da su tu sahranjivani i ljudi različitih veroispovesti, a u prvom krugu do građevine, na samom ulazu, sahranjivani su crkveni velikodostojnici.

A onda je u 17. veku usledio pravi procvat ovog kraja.

- Utvrđeno je da su u 17. veku crkva i naselje Arača doživeli svoj veliki procvat. Ljudi su se ovde uglavnom bavili stočarstvom, a mesto je dobilo i poseban status takozvani opidum. To je bio status između kraljevskog grada i sela, što u to vreme nije bila mala stvar. Zahvaljujući tome, meštani su uživali razne privilegije, pa su se tako, primera radi, svake srede u Arači održavali čuveni vašari  objašnjava naša sagovornica.

Međutim, miran život i trgovački polet prekinuti su najezdom Osmanlija, kada je svetinja pretrpela teška stradanja.

- Postoje istorijski podaci da je Arača tokom turskih osvajanja spaljena do temelja, i to bez ikakvog povoda, iako nikada nije služila kao vojno utvrđenje, već isključivo kao molitveni hram. Polovinom 17. veka Arača biva trajno napuštena. Okolne reke su presušile, uslovi za život postali su surovi, pa su porodice, jedna po jedna, počele da se raseljavaju u susedna mesta. Sredinom tog veka, što nam i dokumenti potvrdno dokazuju, Arača je ostala potpuno pusta - priča nam Tatjana.

Ričard Lavlje Srce, blato i ples vila

Pored burne istorije i arheoloških blaga, ono što Araču čini jedinstvenom i magičnom jesu priče i narodna predanja koja vekovima obavijaju njene zidine usred banatske ravnice. Mnogi veruju da to što je hram uspeo da opstane kroz vekove rušenja i napuštenosti nije slučajnost, već zasluga "više sile".

- Volim da kažem da je Araču nekako sačuvala viša sila. Odranije je poznato da se hramovi nisu pravili bilo gde i da su se pažljivo određivala mesta za njihovu gradnju. Verujem da je i Arača podignuta na posebnom lokalitetu gde struje prirodne energije koje unose mir i spokoj, i da je to razlog zašto je sagrađena baš tu i kako je uspela da opstane uprkos svemu.

Uz ovako velelepne objekte uvek uvek se vezuju i nesvakidašnje priče, a među njima se posebno izdvaja legenda o čuvenom engleskom kralju Ričardu Lavlje Srce.

- Kažu da je Ričard Lavlje Srce, vraćajući se kući u Englesku nakon jednog od krstaških pohoda, sreo monahe sa Arače. Oni su ga svratili u Araču da se namaže blatom kako bi zalečio rane zadobijene u bojevima. On je to navodno, zajedno sa svojom svitom, i učinio, pa se potpuno oporavljen vratio u svoju domovinu - otkriva naša sagovornica.

Međutim, legendarni engleski vladar nije jedina tajna koju čuvaju novobečejske njive. Poljoprivrednici i danas pamte priče koje se u ovom kraju prenose s kolena na koleno.

- Mnogi paori, radeći na njivama u gluvo doba noći, pričali su da su viđali vile kako plešu i čudne svetlosti koje se pomaljaju oko ruševina. Verovatno je to delom plod mašte, priče koje su ljudi davno pripovedali kraj svojih ognjišta sa ukućanima, prijateljima i komšijama. Tako se na zrno istine nadovezivalo još malo priče, sve dok to nije postalo bajkovito predanje - objašnjava naša sagovornica kroz osmeh.

Na kraju, bez obzira na to da li verujete u legende ili u istorijske činjenice, Arača pruža doživljaj koji se retko gde sreće.

- Verujem da svima koji dođu do Arače i pomisle na sve te neobične priče, mašta malo proradi i da ih to zaintrigira da ostanu malo duže ovde i uživaju pored same građevine. Mi najčešće ostajemo ovde da se podružimo i prisetimo nekih starih vremena. Mislim da je Arača, pre svega, jedno posebno mesto koje čuva uspomene - zaključuje naša sagovornica.

Snimak crkve iz drona i izjavu naše sagovornice Tatjane Vlaškalin pogledajte u videu na početku teksta.

(Telegraf.rs)