"Lebac sutra nemojte poslati": Ovo su pisali streljani očevi i đaci u Kragujevcu dok su čekali sigurnu smrt

Tišina i jeza obuzimaju vas onog trenutka kada kročite u Muzej "21. oktobar" u Kragujevcu, u mesto koje čuva uspomenu na više od dve hiljade nedužno streljanih ljudi. Posebno je jaka ispred panoa gde su pod prigušenim svetlom požuteli papirići sa kojih vas posmatraju lica onih koji su znali da idu u sigurnu smrt, a njihovi krici i dalje odjekuju.

Danas se obeležava 85 godina od streljanja u kragujevačkim Šumaricama skoro 3.000 nedužnih građana, među kojima je bilo i oko tri stotine đaka i nastavnika.

Preporučujemo

Ekipa portala Telegraf.rs posetila je ovaj memorijalni kompleks. Prošli smo kroz prostorje koje čuvaju sećanje na jedan od najvećih zločina Drugog svetskog rata u Srbiji, ali ono što smo zatekli nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Na zidu su fotografije požutlih papirića, odnosno 42 pisma koja su sačuvana, a to su bile poslednje reči koje su muškarci i dečaci uputili svojim voljenima, svojim ženama, majkama, svojoj deci. Uplašeni, gladni, svesni da idu u smrt, napisali su poslednje poruke - neki oproštajne, neki one praktične i brižne, a neki samo kratko "Ne brinite".

Direktor Druge muške gimnazije, Lazar Pantelić (48), u poslednjim minutima života mislio je samo na svoju porodicu:

"Srca moja i duše moje! Miro, poljubi decu umesto mene. Slušajte mamu deco i čuvajte se. Zbogom za navek. Ljubi vas vaš tata Laza 21.10.1941".

Iste te oktobarske zore, obućar Dragoljub Vasović (41) ostavio je poruku svojoj supruzi:

"Draga ženo, možda ćemo se rastati za navek, budi dobra, slušaj majku i naš porod čuvaj. Budi srećna za navek, ljubi te tvoj Dragoljub".

Najpotresnije među svim porukama su one brižne, kratke. Kada je znao da se život gasi knjigovođa Jakov Medina (56) mislio je samo na osnovne ljudske potrebe i imao je kratku poruku za svoju ženu, koja se i danas izgovara sa knedlom u grlu:

"Lebac sutra nemojte poslati"

Njegov rođak, trgovac Avram Medina (28), do samog kraja pokušavao je da umiri svoju porodicu i pošalje im novac koji mu je ostao u džepu.

"Draga Zlato i Šari, ljubim vas, pazite se, ja sam dobro, pustiće nas uskoro. Šaljem ti 80 dinara, idi kod dade, ljubi vas vaš tatica."

Mladi đak Gimnazije, Pavle Ivanović (20), iz logora u Topovskim šupama poručio je ocu da im donese hranu i džemper, očigledno nesvestan smrti koja ga čeka. 

"Tata, ja i Miša smo u Topovskim šupama. Donesi nam ručak, meni džemper i neki ćilim. Donesi nam u teglici pekmeza. Tata, idi kod direktora ako vredi, tata, pošaljite nam nešto za jelo..."

Ipak, mnogi su znali šta sledi. Metalostrugar Lazar Perišić (25) napisao je kratku, razarajuću rečenicu:

"Sećajte se moji mene jer me više nema. Vaš nesretni Laza."

Pisac Novica Milanović (30) napisao je: "Kažite drugovima da se bore do pobede, ja ginem, ali oni neka pobiju gadove".

Jedan otac je napisao: "Zbogom, Mico. Ja danas pogiboh. Zbogom, srce. Poslednja mi misao na tebe. Budi sretna, sine i bez mene".

Poslednje reči koje je đak uspeo da napiše pre nego što je odveden na streljanje su: "Dragi tata i mama, poslednji put...", poruka je ostala nedovršena.

"Deco, osvetite oca", napisao je radnik Stevan Vuleta (45).

Milovan Đusić (30) trgovac, napisao je:

"Evo ti pare 2.000. Naco, čuvaј Zorana, dobro sa radnjom radi koliko može, tapiјu od kuće uzmi iz opštine gazdarici daј јoš resto 30.000 samo odobri troškove oko prenosa јa ću možda otići u smrt, a možda neću, znak u velikom pitanju. Ako me nađeš, ti me sahrani. Na groblju sazidaj kapelu i veliki mi spomenik podigni. Zoran neka svrši osnovnu školu i 5. razred gimnaziјe, pa neka ostane u rad(nji). Robu prodaјi i pare čuvaј, pa posle može da radiš koliko može. Docniјe može da sazidaš u produžetku nešto za rentu. Poljubi Zorana, pozdravi mog oca, braću, sestre malu Božu, Zlatu našu, Ljubu, Ružu, Slavka, našu Nadu, decu Slavkovu, sve mušteriјe sa mnom јe Miljko (i) Čeda Bušetić Ljubi(m) tebe i Zorana", napisao je on.

Sećanje na streljanje i spomen-park Šumarice

Ove potresne poruke nastale su u najcrnijim danima okupacije. U oktobru 1941. godine, nacističke snage primenile su naredbu generala Franca Bema o surovoj odmazdi nad civilnim stanovništvom: za jednog ubijenog nemačkog vojnika strelja se 100 civila, a za ranjenog 50.

Racija u Kragujevcu počela je 19. oktobra. Nacisti su blokirali grad i počeli nasumično da hapse građane po kućama, radnjama i ulicama. Sutradan, 20. oktobra, iz školskih klupa izvedeni su đaci i profesori Kragujevačke gimnazije, kao i radnici Vojno-tehničkog zavoda, zanatlije, trgovci i prolaznici.

Svi oni zatvoreni su u topovske šupe i barake, gde su proveli svoju poslednju noć pred egzekuciju.

U periodu od 19. do 21. oktobra 1941. godine, u Kragujevcu i okolnim selima (Grobšnica, Maršić, Ilićevo) ubijeno je oko 2.800 civila, među kojima je bilo više od 300 đaka i mladića, od kojih su najmlađi imali svega 12 i 15 godina.

Spomen-park Šumarice čuva sećanje na streljane đake i profesore, na neostvarene snove, na prekinutu mladost porodice koje su ostale da čekaju one koji se nikada nisu vratili.

(Telegraf.rs)