Stefan hteo da postane monah, onda se desilo ČUDO! On i Kristina imali susret vredan filma, evo gde su danas

Ukoliko bismo rekli da je u gradu lepši i komforniji život sa nama bi se složila većina mladih u Srbiji, većina, ali ne i beskrajno simpatična, mlada porodica Drndarević iz sela Obrva kod Kraljeva koju čine mama Kristina (28), tata Stefan (33) i njihove dve divne devojčice Angelina (4) i Ksenija (2), koje će uskoro dobiti još jednog člana za igru. Pre par godina ovaj hrabri i do ušiju zaljubljeni bračni par odlučio je da napusti Vrnjačku banju i parče svog neba pronađe upravo u Kristininom rodnom mestu.

Dilemu da li da se presele iz grada na selo ni u jednom momentu nisu imali, a danas, kada su već uveliko počeli sa renoviranjem svoje kuće i okućnice, ističu kako se do sada nijednom nisu pokajali niti se upitali "šta im je ovo trebalo u životu", dok se "seljački život" posebno dopao njihovim dvema razigranim devojčicama, koje su se, priča nam mama Kristina, od kad su ovde "preporodile".

Preporučujemo

Posebno je nadahnjujuća istrajnost mladog, ali prerano sazrelog Stefana, glave ove vesele porodice, a koji je sa samo 5 godina ostao bez majke, pa je detinjstvo proveo u kruševačkom domu za nezbrinutu decu "Jefimija". Iako nije imao ništa svoje, Kristini to, priča nam Stefan, nimalo nije smetalo, pa su odlučili da zajedno grade svoju sreću - od nule.

Za Telegraf.rs objasnili su i kako su upoznali, pa oboje naglasili da je ceo taj deo njihovih života ispunjen čudima i Božjim blagoslovima, dok posebno od svih izdvajaju moć Svete Ksenije Petrogradske, po kojoj je jedna od njihovih ćerki i dobila ime.

"Najviše bih se zahvalio sestrinstvu manastira Kamenac i monahinji Hristini. Bio sam u tom manastiru i pomagao sestrama u svim poslovima. Od košenja, unošenja drva... Bilo šta. Imao sam neke duhovne nedoumice. Pitao sam monahinju da li da se ženim ili postanem monah i da se kolebam. Ona je rekla da, ako se kolebam, onda je bolje da se oženim. Ja sam je pitao, 'pa kako da se ženim kada ja nemam ništa svoje?' Tada su čuda počela da se dešavaju. Čitali smo akatist Svetoj Blaženoj Kseniji Petrogradskoj koja pomaže ljudima pri kupovini stana, za zaposlenje i pronalaženje bračnog druga. Četrdeset dana.  I hvala joj na tome. Ubrzo potom Kristina je mene spoznala u jednoj crkvi u Vrbi i tako smo se mi upoznali i ubrzo potom i venčali. Sada smo i kuću kupili i imamo dvoje divne dece. Sve mi se ispunilo, zapavo", priča nam Stefan na početku.

Zatim smo o njihovoj velikoj ljubavi slušali i od Kristine. Kako nam je rekla na početku, cela ta priča danas mnogima zvuči nestvarno.

"Odmah pošto sam ugledala Stefana u pomenutoj crkvi ja sam se zaljubila. To je bila ljubav na prvi pogled. Samo sam znala kako se zove i vratila se kući. Mesec dana sam ga tražila po društvenim mrežama, ali od njega nije bilo traga ni glasa. Onda je, nakon 30 dana njegovo ime i prezime i njegova slika sama "iskočila" među moje predložene prijatelje na Fejsbuku. Odmah sam ga zapratila, bez razmišljanja", govori nam Kristina.

Zatim je stigla i Stefanova, ključna reakcija.

"Potom je on meni pisao, mi smo se čuli, videli. Odmah sam spoznala da imamo iste poglede na svet, znala sam da je to to. I evo nas danas. Na selu, u svojoj kući, sa dve naše ćerke", nastavlja svoju čudesnu priču Kristina.

Prvobitno su kao par živeli u Vrnjačkoj Banji, ali stalno im se po glavi "motala" ideja o mirnijem i kvalitetnijem životu na selu, kako za njih, tako i za njihovu decu.

"Prvobitno smo živeli u Vrnjačkoj Banji sa stalnom željom da kupimo nešto na selu. Kada su se kockice složile, preko leta smo jako povoljno kupili kuću u Obrvi, renovirali je i pripremili sve kako bismo se uselili neposredno pred našu krsnu slavu, Mitrovdan. Iako nemam mnogo iskustva sa poljoprivredom, kao dečak sam provodio vreme sa rođacima koji su imali stoku, pa su mi seoski poslovi uvek bili bliski. Volim selo jer smatram da je to prirodni ambijent za čoveka, pogotovo u današnje vreme brzog života. Uz to, pruža nam sigurnost da u kriznim vremenima možemo da se prehranimo iz svoje bašte, a deci omogućava bezbrižno odrastanje u prirodi, uz slobodu i životinje", priča nam Stefan.

Iako planira da se bavi stočarstvo i poljoprivredom, Stefan ništa ne prepušta slučaju , pa će tako uskoro započeti i šestomesečni kurs za rad u vojsci kao podoficir.

"Nadam da ću nakon toga stupiti u stalni radni odnos, što mi je i bila želja. Kada je reč o poljoprivredi, za sada planiramo da posadimo baštu i voćnjak za naše potrebe. Pošto imamo kvalitetnu štalu, uzećemo kokoške, možda i ovce ako deca budu želela, a u planu je i čuvanje svinja kako bismo obezbedili meso za porodicu za praznike", govori nam dalje vredan Stefan, koji je pune ruke posla imao i tokom naše posete, a koje je, iz ljubaznosti i gostoprimstva na kratko morao da pauzira.

Stefan je poslao i poruku svim mladim ljudima u Srbiji, a koji možda planiraju da započnu život na selu, pa ih i upozorio šta ih to sve čeka daleko od gradskog komfora i blizine radnji i prodavnica.

"Selo jeste nepredvidivo i čovek mora da bude spreman na sve – od problema sa vodom i strujom, do obilnih padavina. Ipak, sve to ima svoju draž. Mladi danas mahom odlaze u gradove privučeni trendovima i komforom, nesvesni šta sve selo zapravo nudi. Ljudi su nas ovde odlično prihvatili, pomažemo se sa komšijama i ni u jednom trenutku se nisam pokajao što smo došli. U budućnosti bih voleo da uložimo još više truda i sredstava kako bismo dodatno unapredili naše domaćinstvo", jasan je Stefan.

Da je selo bilo idealna odluka sa svojim suprugom saglasna je i Kristina.

"Oduvek nam je bila želja da živimo na selu, da imamo svoj mir i dvorište gde deca mogu slobodno da trče. Pošto sam ja rođena i odrasla u Obrvi, selo mi je prosto u krvi i teško bih mogla da zamislim život u gradu. Otkako smo se preselili, devojčice su oduševljene. Stalno su napolju, igraju se u bašti i dvorištu, i prosto su vaskrsle. Selo je zaista živo, komšiluk je pun dece, mladi se žene i udaju, a međuljudski odnosi su odlični. Tu smo jedni za druge šta god da zatreba. Na samo 100 metara od nas je i kuća mojih roditelja, mesto gde sam provela detinjstvo. I moji roditelji su presrećni jer su u blizini svojih mezimica, svojih unukica", priča nam nasmejana Kristina.

Međutim i ona ističe kako selo zahteva spremnost na razne situacije, koje su i njih par puta od kad su Obrvari zadesile, ali sa kojima su se, kao od šale, uhvatili u koštac.

"Naravno, selo zahteva spremnost na razne situacije. Može da se desi da usred zimske noći nestane voda ili da iskrsne problem sa životinjama o kojima brinete danonoćno. Ipak, mir koji ovde imamo nadoknađuje sve te sitne muke. Za sada ne žurimo sa poljoprivredom dok se potpuno ne adaptiramo, pa planiramo samo osnovno. Pored toga, bavim se i šivenjem. Dobro mi ide i trenutno sam na pauzi dok ne popravim mašinu, ali planiram da se tome uskoro vratim. Ni u jednom trenutku nismo zažalili zbog ove odluke, jer smo upravo ovakav život želeli", zaključuju i Kristina i Stefan, dok njihov osmeh koji ne skidaju sa lica, kao i dve devojčice koje srećne i bezbrižne sve vreme trčkaraju unaokolo samo potvrđuju njihove reči.

(Telegraf.rs)