Intervju, Dragana Petrović: Popularnost može da se napravi, a ugled mora da se zasluži

Više od dvadeset godina rada u medijima, produkciji i marketingu, decenija samostalnog preduzetništva i jedan Instagram profil nastao iz hobija.

Dragana Petrović, autorka „Duševnog investitora“, na društvene mreže nije došla da izgradi karijeru, već sa karijerom koju je gradila mnogo pre nego što je otvorila Instagram. Danas kroz putovanja, ekonomiju, društvene pojave i lične priče okuplja publiku širom Balkana ali i Amerike.

Preporučujemo

Ljudi su počeli da vas prate zbog putovanja i zanimljivih priča, a tek nedavno ste otkrili da iza „Duševnog investitora“ stoji žena sa ozbiljnom poslovnom biografijom. Zašto ste je toliko dugo držali po strani?

- Zato što nisam imala potrebu da se predstavljam onim što sam radila prethodnih dvadeset godina. „Duševni investitor“ nastao je kao hobi, za moju dušu. Posle toliko godina rada za klijente, projekata, rokova, pregovor želela sam nešto u čemu ću imati potpunu slobodu I želela sam da me ljudi upoznaju onakva kakva jesam. Nisam od onih koji od svog života prave cirkus da bih napravila zanimljiv video, niti sam htela stranicu da pretvorim u buvljak ili “top šop”. Počela sam da pišem o onome što volim, što primećujem, što me raduje ili ljuti. O putovanjima, ljudima, porodici, prirodi, društvu.

I dogodilo se nešto što nisam planirala. Ljudi su počeli da se prepoznaju u tim pričama. Upravo iz te iskrene emocije na stranici su nastala i neka divna prijateljstva širom Balkana.

Tek kada je stranica prešla 30.000 pratilaca, počela sam pomalo da otkrivam i svoju profesionalnu pozadinu.

Više od dvadeset godina radite u medijima i marketingu, a poslednjih deset radite za sebe. Šta vam je u toj karijeri bilo najvažnije da izgradite?

- Ime i prezime. Zvuči jednostavno, ali to je jedan od najtežih poslova.

Moja biografija nije nastala uz pomoć moćnog tate, strica, ujaka ili muža. Nije nastala ni na Instagramu. Gradila sam je kroz posao, učenje, pregovore, klijente, uspehe i situacije u kojima sam se i sama pitala kako ću nešto da izvedem. Nekada je trebalo pronaći priču, nekada klijenta, nekada osmisliti i organizovati čitav projekat, obezbediti sredstva ili pronaći rešenje za naizgled bezizlaznu situaciju.

Jedan od najvažnijih trenutaka u poslu jeste kada shvatite da neko prihvata saradnju zato što vam veruje a to je vrednost koja se ne stvara preko noći. i koju ne možete da nadoknadite ni najskupljom reklamom. Posle dvadeset godina rada znam koliko vrede moje znanje, iskustvo, vreme i odgovornost i koliko me je koštalo to što nisam uvek pristajala na kompromise.

U vašim pričama sa putovanja ima mnogo više ekonomije i društvene analize nego klasičnih turističkih preporuka. Šta vi zapravo posmatrate kada negde odete?

- Pre svega, turizam nije spisak znamenitosti. Turizam je ekonomija, organizacija, mentalitet i odgovornost.

I turizam ne počinje na recepciji hotela, niti se završava odjavom.

Kada posetim neko mesto, ne posmatram samo hotel nego čitavu destinaciju. Puteve, javni prostor, urbanizam, lokalnu zajednicu, odnos zaposlenih prema gostima, ali i odnos ljudi prema prostoru od kojeg žive.Jer gost ne doživljava odvojeno hotel, ulicu, restoran, saobraćaj i prirodu. On doživljava jedno mesto. A utisak o tom mestu stvaraju svi. Često se pitam šta su uradili drugačije. Šta od toga košta novčano, šta zahteva dobar sistem, a šta samo zahteva da svako radi svoj posao. Posebno me zanimaju mesta koja su razumela da razvoj ne mora da znači uništavanje prirode. Da se od turizma može živeti, a da se ne poseče svako drvo i ne izbetonira svaki pogled. Za sve to jeste potreban novac. Ali pre novca potrebna je svest. A posle svesti odgovornost. To je ono sto nama nedostaje. Jer kod nas nije problem nedostatak budzeta, nego to sto odgovornost prema prirodi i budućim generacijama nije dovoljno važan kriterijum razvoja.

Često poredite Sloveniju i Srbiju, ali i druge zemlje Balkana. Da li smo mi zaista toliko različiti ili smo samo navikli da sopstvene probleme proglašavamo nerešivim?

- Volela bih da se zemlje Balkana mnogo više takmiče. Ali ne u tome ko je kome šta uradio pre sto godina. Volela bih da se takmičimo u tome čija je zemlja uređenija. Ko ima bolje zdravstvo, obrazovanje i pravosuđe. Gde su građani zadovoljniji, gde se bolje čuva priroda, gde se više poštuju rad, znanje i zakon.

Da nam to budu nacionalni ponosi.

Ne verujem da su Slovenci rođeni sa genom za red, niti da su Srbi predodređeni da žive u neredu. Naravno da nisu sve zemlje iste i da ne možemo svaki model jednostavno da prekopiramo ali možemo da učimo umesto da konstatno Turke i ratove koristimo kao izgovor. I naravno, pod uslovom da prestanemo da svaku kritiku doživljavamo kao napad na sopstvenu zemlju.

Vrlo ste kritični prema načinu na koji se danas stiču popularnost i društveni autoritet. Da li su društvene mreže zaista promenile naše kriterijume uspeha?

- Mislim da su ih ozbiljno poremetile. Mada problem nije nastao sa Instagramom. To je jedno od mesta gde se reflektuje ono sto nosimo iz kuce i sto imamo u sebi. Znate kako se nekada u selima pitalo: „Čiji si ti?“ Iza tog prezimena stajao je ugled čitave porodice. Generacije su ga svojim ponašanjem gradile ili rušile.

Danas se u poslovnom svetu to zove reputacija, odnosno brend. Samo što danas, uz dovoljno novca, možete da stvorite utisak gotovo svega. Popularnosti, uspeha, pa čak i autoriteta. A mi smo počeli da mešamo funkciju sa sposobnošću, diplomu sa karakterom, novac sa uspehom i broj pratilaca sa stručnošću jer velika publika ne znači automatski i veliko znanje.Kao što ni visoka funkcija ne znači da je neko zaslužio poštovanje. I mislim da je krajnje vreme da kao društvo ponovo počnemo da prepoznajemo prave vrednosti, u životu, poslu, prijateljstvu.

Na vašoj stranici smenjuju se vrlo emotivne porodične priče, humor, sarkazam i oštri društveni komentari. Da li vam je teško da sve te strane sebe pokažete javno?

- Sve sam to ja.

Mogu da se rasplačem zbog uspomena, da se iskreno obradujem nečijem lepom gestu, a već sutradan da napišem vrlo oštar komentar o nečemu što smatram pogrešnim. Mogu da govorim o prijateljstvu, podršci i zahvalnosti, ali i da se zapitam kako smo toliko moralno i duhovno postali siromasni.

Imam porodicu, posao, obaveze, uspomene, lepe i teške periode. Ne živim savršen život, niti imam nameru da ga glumim. Odrasla sam u porodici u kojoj su se poštovali rad, obrazovanje, dostojanstvo i data reč. To sam ponela u svoj posao, a i na stranicu. Zato na njjoj ne moram da odvajam profesionalno iskustvo od ličnih vrednosti.

I mislim da su ljudi upravo to prepoznali.

Sta može da se očekuje od saradnje sa „Duševni investitor“?

- Lakse mi je da kažem sta ne dobija?

Ne dobija ono sto sam vec pomenila ne dobija top sop, buvljak, cirkus... i sve ono sto je preplanivalo internet i nas svakodnevni život - intelektualnu prazninu i devalvaciju znanja.

Ne dobija mogucnost da procitam napisan tekst.

Mislim da će svako ko razume ovaj razgovor, a zatim pogleda moju stranicu, vrlo dobro razumeti i kakvu saradnju može da očekuje. A možda je još važnije da razume na šta ne pristajem.

Postoji jedna reč koju mnogo volim a to je vrednost. I trudim se da je ne izgubim ni u poslu, ni u životu.

Možemo da razgovaramo o svemu što čini jednu profesionalnu saradnju ali postoji nešto o čemu ne pregovaram - saradnja može biti plaćena. Moje mišljenje ne može.

(Telegraf.rs)