Kažu da ovo jezero na Goliji guta svatove i krije čudovišta: O njemu pisao i Cvijić, voda bila krvava 3 dana

Postoje mesta koja svojom lepotom osvajaju na prvi pogled, ali i ona koja, osim prirodnih čari, kriju tajne, legende i priče koje se generacijama prenose sa kolena na koleno. Jedno od takvih mesta nalazi se na obroncima Golije, planine koja i danas ljubomorno čuva neke od najlepših kutaka netaknute prirode. Skriveno među visokim četinarima, na više od 1.400 metara nadmorske visine, nalazi se Dajićko jezero, poznato i kao Tičar-jezero ili Svatovsko jezero.

Tri imena, jedno mesto i bezbroj priča koje su se vekovima ispredale oko njegovih obala. Na prvi pogled, malo i gotovo neprimetno, ovo jezero predstavlja jednu od najneobičnijih prirodnih znamenitosti ivanjičkog kraja. Okruženo gustom šumom i specifičnom močvarnom vegetacijom, ono se po mnogo čemu razlikuje od drugih planinskih jezera. Njegovu obalu ne čine kamenje i pesak, već tresava, mekani biljni pokrivač koji se pod nogama ugiba. Voda se u jezeru uglavnom prikuplja od kiše i otopljenog snega, zbog čega se njegova površina menja tokom godine.

Preporučujemo

Narodna verovanja i legende

Ali ono što Dajićko jezero čini posebno zanimljivim nisu samo njegove prirodne karakteristike. Ovo mesto vekovima je budilo maštu meštana, a sa njim su povezana brojna narodna verovanja. Prema jednom od najpoznatijih predanja, na ovom mestu nekada su nestali svatovi koji su, prolazeći planinom, zajedno sa konjima potonuli u jezero. Otuda i naziv Svatovsko jezero.

Druga legenda govori o strašnom čudovištu koje je nekada živelo u dubinama Tičar-jezera i napadalo stoku okolnih čobana. Niko nije uspevao da ga savlada sve dok jedan kovač nije okovao rogove snažnog bika i pripremio ga za borbu. Tri dana i tri noći trajao je njihov okršaj, a ranjeno čudovište na kraju je nestalo u jezeru, čija je voda poprimila crvenu boju. Prema predanju, krvava voda pojavila se i na obližnjem izvoru, a tek posle molitvi meštana ponovo se izbistrila.

Tako je, kako legenda kaže, nastao naziv Bele Vode, koji ovo mesto i danas nosi. Koliko u tim pričama ima istine, a koliko mašte, teško je reći. Ipak, upravo su legende doprinele tome da jezero postane mnogo više od obične prirodne znamenitosti. One su deo nasleđa koje se, zajedno sa pričama o Goliji, prenosi sa generacije na generaciju. Za njegov značaj znali su i veliki srpski naučnici. Dajićko jezero pominje se u radovima Josifa Pančića, Nedeljka Košanina i Jovana Cvijića, dok je njegova specifična vegetacija i danas predmet interesovanja ljubitelja prirode.

Ovo mesto nekada je bilo i važno okupljalište stanovnika golijskih sela. Pored jezera održavali su se narodni sabori, susretali rođaci i prijatelji, a planina je makar na jedan dan postajala mesto pesme, razgovora i zajedništva.

Danas, daleko od gradske vreve, Dajićko jezero pruža nešto što je u savremenom svetu sve teže pronaći – mir, tišinu i osećaj da je priroda ovde još uvek gospodar.I možda baš zato njegova najveća vrednost nije u veličini, dubini ili izgledu, već u onome što predstavlja.

Jer Golija nije samo planina šuma, izvora i prostranih livada. Ona je i planina priča. A Dajićko jezero, Tičar ili Svatovsko, jedna je od onih koje zaslužuju da budu sačuvane i ispričane budućim generacijama.

(Telegraf.rs/Infoliga)