Zastrašujuće putovanje Ukrajinca do ruskog zatvora i nazad: Nikita je izgubio sve nožne prste zbog hladnoće

Nikitino iskušenje počelo je početkom marta kada je ruska vojska ušla u Andrijevku, malo selo zapadno od Kijeva

Foto: Tanjug/AP

Ukrajinac Nikita Horban je tokom poslednja dva meseca proživeo zastrašujuća iskustva - između ostalog, proveo je tri nedelje u zatvoru u Rusiji i izgubio sve nožne prste zbog hladnoće, a sada je vraćen u Ukrajinu u okviru razmene zarobljenika i nalazi se u bolnici.

Nikitino iskušenje počelo je početkom marta kada je ruska vojska ušla u Andrijevku, malo selo zapadno od Kijeva. Nikita, laboratorijski asistent u kijevskoj bolnici, krio se u hladnom, vlažnom podrumu sa svojim ocem Sašom, suprugom i svojim petogodišnjim sinom. Saša je Nikitin očuh, ali su jedan drugog zvali ocem i sinom.

Rusi su išli od kuće do kuće, izvukli su dvojicu muškaraca iz podruma i tukli ih.

- Bilo je pucnjave, u selu se ubijalo, bilo je zastrašujuće - rekao je Nikita za BBC.

Vezali su im oči i pod nišanom pištolja odveli u nešto što je ličilo na polje, gde su ih mučili. Nikita ima svež ožiljak na zglobu, za koji je rekao da je nastao tako što su mu Rusi uvrtali zglob i okretali ga sve dok se koža ne pocepa u potpunosti. Čuo je druge oko sebe, ali nije znao koliko njih niti koga.

- Sve o čemu sam razmišljao tada bilo je: Gde je moj otac? Šta ako više nije sa mnom? - ispričao je.

Rusi su im oduzeli čizme, napunili ih vodom i ponovo obuli. Tada su zatvorenici bili primorani da leže licem prema dole u polju, na ekstremnoj hladnoći.

- Ležali smo tako tri-četiri noći, na kiši. Bivalo nam je sve hladnije i hladnije - rekao je Nikita.

Kada više nije mogao da čuje Ruse u blizini, Nikita je tiho dozvao: "Tata jesi li tu?". I Sašin glas je tiho uzvratio. Bili su zajedno. Od tog trenutka, nastavili bi da razgovaraju kad god bi se činilo sigurnim, uveravajući jedan drugog da su blizu.

Dok su ležali u polju, Nikitina stopala je obuzela nepodnošljiva hladnoća. Ubrzo uopšte više nije mogao da ih oseti.

Potom su u jednom trenutku podignuti sa zemlje i "utovareni" u kamione, zavezanih očiju, Nikita se trudio da proceni koliko vremena prolazi. U nekom trenutku su spojeni sa drugom grupom zatvorenika i ukrcani u helikoptere.

Iz helikoptera su prebačeni u teretni avion. Nikita je osetio kako se motori okreću i kako avion juri niz pistu i poleće. Pretpostavio je da je bio sa još 10 ili 12 zatvorenika.

Za to vreme, Sašina i njegova supruga, Nađa i Svitlana, kao i Nikitin sin Artem su se preselili iz svog podruma u ​​veće sklonište ispod komšijske kuće. Nisu imale predstavu gde su njih dvojica.

U nekom trenutku, Nikita i Saša su prešli u ruski vazdušni prostor, a teretni avion je počeo da se spušta. Odvedeni su u logor gde su im konačno skinuli poveze sa očiju i mogli su da se vide i zagrle.

Tri nedelje u zatvoru

Kada mu je povez najzad skinut, Nikita je mogao da vidi i svoja stopala. Prsti su mu pocrneli. Znao je da dobija ozbiljne promrzline od hladnoće i zatražio je medicinsku pomoć. U poljskoj bolnici su mu osušili i previli nožne prste, ali to je bilo to. Obuli su mu čizme i posle pet dana boravka u logoru zatvorenici su kamionima prevezeni u Istražni pritvor broj 1 - zatvor u ruskom gradu Kursku.

Novi zatvorenici su obučeni u uniforme, ošišani i rečeno im je da će biti "vakcinisani", što se ispostavilo kao eufemizam za batine, rekao je Nikita. Dok su on i Saša bili zaključani u ćeliji sa još 10 drugih, Nikita je postajao ubeđen da može da izgubi obe noge.

- Te prve noći shvatio sam da uopšte ne mogu ni da osetim ni da kontrolišem svoja stopala. A počela su i užasno da smrde - priseća se on.

Drugi su se suočili sa istom teškom situacijom. Neki bi kasnije izgubili čitave udove. Nega u zatvoru je bila minimalna - injekcija antibiotika i menjanje zavoja jednom u tri dana.

Zatvorenici su u ćeliji pričali o svojim porodicama i pričali viceve kako bi se malo "zabavili". Bili su primorani da uče patriotske ruske pesme napamet i da ih izvode za stražare, rekao je Nikita.

- Dali bi nam ih ujutru i rekli da ih naučimo do ručka - rekao je on.

Ispričao je da su ispitivani dva ili tri puta dnevno i tučeni. Nakon toga su bili primorani da potpišu dokumente u kojima se izjašnjavaju da su tretirani i hranjeni dobro i da nisu povređeni, pa su tako saznali gde se nalaze, jer je na dokumentima bio pečat "Kursk istražni zatvor 1".

Posle tri nedelje provedene u zatvoru, stanje Nikitinih stopala se drastično pogoršalo i on je konačno prebačen u bolnicu sa još dvojicom. Hirurg mu je rekao da će mu amputirati sve nožne prste.

- Tada su bili u toliko lošem stanju da mi je prilikom pregleda samo otpao jedan prst na nozi - rekao je.

Proveo je nedelju dana u bolnici nakon operacije, pre nego što mu je tamošnji zvaničnik rekao da će on i još nekoliko teško ranjenih muškaraca biti poslati kući.

Nikita nakon toga više nije vraćen u zatvor u Kursku, gde je poslednji put video Sašu. Iz bolnice je ponovo ušao u teretni avion, ovog puta išli su u Simferopolj na Krimu.

Povratak u Ukrajinu

Kada su stigli na mesto razmene zarobljenika, Nikita kaže kako i dalje nije verovao da je u Ukrajini, sve do trenutka kada ga je jedan od vojnika pogledao u oči i rekao na ukrajinskom: "Dobro došao, druže".

Nije znao da li je njegova porodica živa. Nije znao ništa o tome šta se dogodilo u Ukrajini u poslednjih mesec dana. Nikita je ukrajinskom zvaničniku dao broj svoje supruge Nađe i čekao, dok mu je srce lupalo u grudima.

- Samo sam čekao da čujem zvuk poziva, da znam barem da je njen telefon živ. Onda sam ga čuo i ona je odbila poziv, a ja sam znao da je živa - ispričao je.

U drugom pokušaju, Nađa se javila. Rekla mu je da je u Belgiji sa Artemom i da su bezbedni.

- Pet minuta smo samo plakali u telefon. Pokušali smo da razgovaramo jedno sa drugim, ali nismo mogli - rekao je Nikita.

Nađa je pozvala Sašinog brata Vjačeslava i njegove roditelje Nađu i Volodimira da im saopšti vest. Međutim, i dalje nisu znali šta je sa Sašom.

- Sada znamo da je Saša bio živ kada je Nikita otišao, ali to je bilo pre dve nedelje - rekla je Nađa.

Posle dugog putovanja ambulantnim kolima širom zemlje, Nikita je dovezen u bolnicu u kojoj je radio, gde su ga kolege dočekale kao heroja.

Nikita je čak uspeo da ustane i napravio je nekoliko koraka. Dok su doktori govorili o planovima njegovog oporavka, on ih nije baš pažljivo slušao.

- Imam samo jedno na umu. Idem kod žene i sina - rekao je.

Video: Ukrajinka preko Telegrafa sa suzama u očima šalje najvažniju poruku

(Telegraf.rs)