"Ne daju nam da uđemo ni u javna skloništa, jer tamo ima ljudi sa decom": Nevolje beskućnika u Ukrajini

Od invazije Rusije, toliko je ljudi na ulicama da volonteri koji nude hranu i drugu pomoć ne mogu da prate potražnju

Dok se projektili i dronovi spuštaju na Kijev, beskućnici Vadim i Alona nemaju gde da se sklone osim ispod grana divljeg kestena u parku. Cvetajući ružičasto-belim cvetovima, drveće je simbol ukrajinske prestonice još od sovjetskih vremena.

Tokom nedavnog napada koji je bio posebno težak, držali su se jedni uz druge radi sigurnosti dok su užarene trake jurile projektile nebom iznad njih.

Preporučujemo

„To je bio naš najveći strah“, kaže Vadim.

Vadim, 40, i Alona, 36, koji ne žele da kažu svoja prezimena, oboje su beskućnici pet godina, kao posledica ranijih problema zavisnosti. Njihov dom je betonski kostur davno napuštenog projekta tržnog centra, ali, pošto Kijev trpi najteže napade od početka brutalnog rata u Rusiji, tamo se više ne osećaju bezbedno.

„Pokušavamo da se udaljimo od zgrada tokom vazdušnih uzbuna“, kaže Vadim. „Niko ne gađa park, ali mi smo na otvorenom i bilo šta može pasti na nas.

Kažu da beskućnici nemaju gde da odu.

„Obično nam ne dozvoljavaju da uđemo u javna skloništa jer tamo ima ljudi sa decom, čak i na stanicama metroa“, kaže Alona.

To je samo jedan od bezbroj stvari zbog kojih je život ukrajinskih beskućnika postao sve teži od potpune invazije Rusije prošle godine. Široko rasprostranjeno uništavanje domova i okupacija ukrajinskih zemalja doveli su do naglog porasta broja beskućnika, piše Gardijan.

Veliki deo humanitarne pomoći koja je nekada bila u ponudi, preusmerava se na ratne prostore. Alona i Vadim se plaše onoga što je pred njima ako se rat nastavi.

„Sada je toliko ljudi na ulicama da volonteri koji nude hranu i drugu pomoć ne mogu da prate potražnju“, kaže Alona. „Zabrinuti smo da će se stvari pogoršati".

Ukrajina ne prikuplja zvanične statističke podatke o beskućnicima širom zemlje, ali prema podacima privatne organizacije House of Mercy Kyivv, u prestonici je pre globalne pandemije bilo 6.000 ljudi zvanično registrovanih kao beskućnici. Procenjuje se da je ta brojka sada više od 20.000, a većina se pojavljuje od početka rata.

„Iz našeg iskustva, ne registruju se svi. Mislimo da je stvarna cifra daleko veća“, kaže rukovodilac ove organizacije Ihor Šemihon.

Oni koji rade sa beskućnicima u Harkovu i Odesi kažu da su takođe primetili porast broja ljudi koji spavaju na ulicama, a neki su došli iz ranije okupiranih oblasti kao što su oblast Harkova i Herson.

Nedavno raseljeni mogu besplatno da borave u skloništima za raseljene, dok oni koji imaju novca beže u Evropu ili ostaju u privatnim skloništima, što može koštati oko 300 dolara (240 funti) mesečno. Postoje vladini planovi za pomoć ljudima čiji su domovi izgubljeni ili oštećeni, ali najugroženiji mogu propasti kroz pukotine u sistemu.

Najveći rizik su starije osobe i osobe sa invaliditetom, posebno oni sa problemima mentalnog zdravlja ili kognitivnim padom, koji se bore da se nose sa birokratskim procesima bez pomoći. Kuća milosrđa nudi kompleksnu podršku, kao što je pomoć pri zameni izgubljenih ili oštećenih ličnih dokumenata, koji su potrebni za pristup većini oblika zvanične pomoći.

Uprkos daleko većim potrebama, postoji samo jedno sklonište za beskućnike kojim upravlja država i koje opslužuje čitavu centralnu Ukrajinu, severno od Kijeva. Mesta ima za samo 150 ljudi i prihvata samo najekstremnije slučajeve. Sigurna kuća može da primi 20 ljudi u svoja dva skloništa.

„Znamo da treba da se širimo da bismo pomogli većem broju ljudi, ali trenutno nemamo sredstava“, kaže Šemihon.

Treće sklonište organizacije, privatna kuća u selu Andriivka, zapadno od Kijeva, uništeno je prošle godine. Područje je okupirano ubrzo nakon što je Rusija izvršila invaziju, zarobivši 12 beskućnika i jednog socijalnog radnika koji su tamo živeli. Kada je projektil pogodio krov, kuća je postala uglavnom neupotrebljiva, a ruševine koje su padale su povredile jednu stanovnicu, 60-godišnju ženu iz Buče.

Mihail Novikov, 71, koji je u to vreme živeo u skloništu, kaže da im okupatorske trupe nisu dozvolile da dobiju medicinsku pomoć i da je žena umrla nedelju dana kasnije.

Pre rata beskućnici su mogli da dobiju povremene poslove na gradilištima za oko 500 grivni po smeni (11 funti) ili da prodaju staro gvožđe za reciklažu.

„Polja su sada puna tenkova tako da im više nismo potrebni“, kaže Tatjana, stanovnica skloništa u Harkovu koje vodi dobrotvorna organizacija Depaul.

Sada se mnogi oslanjaju na prikupljanje daleko manje unosnog otpada za reciklažu, poput stakla ili papira, da bi zaradili novac za hranu. Staklena pivska flaša se može zameniti za 0,70 grivna - celodnevnim prikupljanjem može da se zaradi 100 grivni, to je oko 2 funte, a vlasnik sabirnog mesta za reciklažu kaže da posao cveta.

Da bi zaradili 50 grivni od skupljanja papira, beskućnici Harkova kažu da moraju da sakupe 25 kg. Međutim, posao je fizički zahtevan i oni koji nisu u mogućnosti pribegavaju prosjačenju.

Vadim i Alona kažu da u kantama za smeće traže za flaše za prodaju ali i ostatke hrane. Njihov najveći spas dolazi od od hrane koju su ljudi ostavili u svom smeću. Umotavaju ga u plastične kese i označavaju pakete „Za ljude u nevolji“.

„Zato što nam ljudi pomažu, možda ćemo preživeti“, kaže Alona. "Ali to je jedini način koji imamo u ovom trenutku."

(Telegraf.rs)