Dalibor je bio iskusni špijun KGB, a onda je uvukao sina kao dečaka u svet špijunaže: Ovo je njegova priča

Rudi Herman duboko je uzdahnuo pre nego što je svog sina Pitera zamolio da sedne da popričaju. Spremao se na ovaj razgovor godinama, osmišljavao ga u svojoj glavi. Ovo je bio trenutak kada je sinu, koji je tad imao 16 godina, odlučio da kaže da je sve što dečak zna o svojoj porodici zapravo laž...

Seli su na klupu, a dečak je u tišini čekao da čuje šta otac ima da mu saopšti. Bio je to vredan momak, veoma uspešan u školi, ali se psihički dosta mučio. Imao je svega nekoliko drugara, a kod kuće se osećao "sputano". Rudi, ambiciozni nemačko-kanadski filmski stvaralac, bio je šarmantan prema kolegama i prijateljima, ali prema svom sinu ponašao se pomalo kao tiranin: ne nasilan, ali psihološki dominantan. Prezirao je američku pop kulturu, insistirajući da Piter ne gubi vreme na aktivnosti koje "trule mozak", poput čitanja stripova ili slušanja rokenrola. Gotovo da je delovalo kao da namerno pokušava da sabotira Piterove pokušaje da se uklopi.

Preporučujemo

Neprestane promene i potresi u detinjstvu nisu pomogli Piteru da se oseti sigurno i stabilno. Najpre se porodica preselila iz Nemačke u Kanadu kada je imao četiri godine. Zatim, kada je konačno počeo da se oseća kao kod kuće u Torontu, prebačen je iz svoje uglađene škole u Njujork, gde su ga novi drugari maltretirali i uzimali mu novac za užinu. Njegovi roditelji nisu imali živih rođaka, a šest godina razlike između njega i mlađeg brata otežavalo je njihovu bliskost.

Jedini deo odrastanja u porodici Herman u kojem je Piter zaista uživao bilo je često putovanje - letnji odmori po Evropi i putovanja širom Amerike kako bi pratio oca na snimanjima. Kod kuće je otac komandovao; na putu, dečka je imao osećaj da su više partneri nego otac i sin, piše Guardian.

U leto 1974. otputovali su u Čile. Na putu nazad u Njujorku, svratili su u Peru. Upravo je u Limi Rudi rešio da saopšti velike vesti svom sinu. Dok su šetali gradom Rudi je naredio svom sinu da sedne na klupu sa koje se pružao pogled na okean.

Rudi je objasnio Piteru da ono što će mu sada reći mora ostati tajna. Ne sme da razgovara o tome sa prijateljima, a pogotovo ne sa Majklom, svojim mlađim bratom. Dečak je klimnuo glavom, a Rudi je počeo: "Ja nisam onaj za kog me smatraš. Nisam Nemac, i ne zovem se Rudi. Ja sam Čeh po imenu Dalibor Valušek i radim za Sovjetski Savez, za KGB.“ Njegova misija kao špijuna, rekao je, bila je da doprinese uspostavljanju svetskog mira.

Dve misli su istovremeno prolazile kroz dečakov um. Godinama se osećao kao da ne pripada svetu i ljudima u njemu. Bio je siguran da je deo tog osećaja proizašao iz činjenice da nije imao nikakvu porodicu osim roditelja i brata. Dok mu je otac pričao o bakama i dekama, ujacima i rođacima iza gvozdene zavese, Piter se zapitao da li će se sada sve promeniti. U isto vreme, očevo priznanje bilo je duboko šokantno. Rusi! KGB! Te misli su ga pogodile kao munje.

Piter je, uz diskretno usmeravanje svog oca, video dovoljno nepravde i nejednakosti u američkom društvu da bi znao da to nije raj kakvim ga neki prikazuju. Čitao je dosta o Votergejtu i Vijetnamu. Ipak, bio je siguran da su Rusi ti loši momci. Ali njegov otac nije bio loš čovek, a radio je za Ruse. Pa možda oni ipak nisu toliko loši?

"Da li mama zna?", upitao je tiho.

"I ona je agent KGB-a", odgovorio mu je Rudi.

Tada je prešao na najvažniji deo razgovora i sina je upitao da li bi želeo da on, kao i tata, postane obaveštajac. Dečaku se zavrtelo u glavi. Nije znao šta da misli i kaže. Ipak, ostao je iznenađujuće miran i samo je klimnuo glavom. Dečaku se život promenio preko noći.

Dalibor odmah javio šefovima da ima novog regruta za KGB

Nakon razgovora, Rudi, odnosno Dalibor odmah je javio šefovima da ima novog regruta i da je njegov sin pristao da radi za službu.

Iz Moskve je stigao odgovor - da porodica na leto doputuje u Sovjetski Savez, da se obave formalnosti oko dečakovog pristupanja u KGB i da počne sa obukom.

Više od 50 godina kasnije, čovek koji je nekada bio poznat kao Piter Herman sedeo je preko puta novinara Guardiana na sofi u svojoj kući u predgrađu Vašingtona. Tokom pola veka koji je prošao od onog razgovora u Limi, samo je dva puta ispričao celu priču o tome je uvučen u KGB: jednom svojoj supruzi, nedugo pre nego što su se venčali, i jednom novinaru Šonu Vokeru – tokom niza intervjua u poslednjih nekoliko godina.

"Funkcionisao sam na autopilotu. Bilo je to bukvalno: ‘Pokaži da možeš to da uradiš. Jer to je ono što tvoj otac želi od tebe", rekao je prisećajući se prvih meseci nakon što je kao tinejdžer regrutovan.

Dalibor i njegov "trnovit put"

Peterov otac bio je ono što je KGB nazivao "ilegalcem", deo najprestižnijeg i najtajanstvenijeg špijunskog programa Moskve. Agencija je godinama obučavala građane iz sovjetskog bloka dok ne bi ubedljivo mogli da se predstave kao zapadnjaci, a zatim ih slala u inostranstvo na misije koje su mogle trajati decenijama. KGB je regrutovao Rudija 1955. godine, kada je imao 26 godina i bio student Karlovog univerziteta u Pragu. Poslali su ga u Hale, u Istočnoj Nemačkoj, na intenzivnu jezičku obuku kao pripremu za dugogodišnju misiju u inostranstvu, tokom koje će se predstavljati kao Nemac.

Rudiju je dodeljen identitet Rudolfa Hermana, nacističkog vojnika koji je, u stvarnosti, poginuo u Sovjetskom Savezu tokom rata. U Haleu je započeo romansu sa svojom učiteljkom nemačkog jezika, Inge, a nakon procene od strane KGB-a, dogovoreno je da par može biti upućen u inostranstvo kao par. KGB je nedavno počeo da šalje ilegalce u parovima, iako se uvek smatralo da će muškarac biti glavni operativac. Smatralo se da bi parovi mogli da se međusobno paze na terenu, kao i da pruže podršku u prevazilaženju psiholoških kriza.

Krajem 1957. su Rudi, Inge i njihov tek rođeni sin Piter, prešli u Zapadnu Nemačku gde su se predstavljali kao anti-komunisti iz istočne Nemačke, odlučni da započnu novi život. Nije prošlo dugo, a već su dobili pasoše Zapadne Nemačke i u februaru 1962. godine su se odselili u Kanadu.

Nastanili su se u predgrađu Toronta i kupili nemački restoračnić na u Ulici Jonge, blizu sedišta Kanadske radiotelevizije (CBC). Inge se posvetila kuhinji, spremajući velike količine krompir salate i pekući hleb od tamnog brašna.

Restoran je ubrzo postao popularan u nemačkoj imigrantskoj zajednici u Torontu, naročito među onima s desničarskim stavovima, koji su slušali priče o Rudijevim navodnim ratnim herojstvima. Ponekad su održavali okupljanja nakon radnog vremena za stalne goste, a muškarci su pevali nacističke ratne pesme. Ali bilo je i posetilaca iz sedišta CBC-a, a Rudi se baš trudio da se sa njima sprijatelji. Bio je zabavan pripovedač i lako je stekao prijatelje. Nije prošlo mnogo vremena pre nego što je dobio posao kao zvučni tehničar u CBC-u, a u slobodno vreme je studirao filmsku produkciju.

Par je upisao Pitera u lokalni vrtić, a 1963. godine Inge je rodila drugog sina, Majkla. Hermanovi su postali uzorna kanadski porodica, a u februaru 1967. godine su postali naturalizovani građani, polažući zakletvu vernosti kraljici na sudu u Torontu. Deset dana kasnije, stigla je radio poruka od KGB-a s novim naređenjem - da se pripreme za preseljenje u SAD.

Dalibor je kuću birao pod posebnim uslovima

Nastanili su se u Hartsdejlu, na oko sat vremena vožnje vozom od Njujorka. Piter nije znao da je njegov otac odabrao ovu kuću iz posebnih razloga. Kuća je bila okružena visokim drvećem sa svih strana, osim sa istočne, odakle bi mu stizale radio-poruke. Bila je udaljena od glavnog puta i van domašaja radoznalih pogleda komšija.

Nakon što su se preselili, Rudi je negovao prijateljstva sa zaposlenima u IBM-u, čije je sedište u Armonku bilo nedaleko od njegove nove kuće. Kompanija ga je angažovala da pravi filmove za obuku i prodaju, kao i kratke filmove koji su bili namenjeni za prikazivanje na konferencijama.

Opremao je svoj podrum najsavremenijom opremom za tamnu komoru, a kolege iz IBM-a koje su radile sa njim na filmovima dolazile su u njegovu kuću da edituju snimke. Svi predmeti iz Rudijevog života kao špijuna bili su zaključani u stolu na spratu, daleko od očiju njegovih gostiju i njegovih sinova. Jednom nedeljno, iznosio je svoj radio i dešifrovao poruku iz Moskve.

Za ilegalce, lični sastanci sa njihovim KGB rukovodiocima bili su retki i obično su se održavali u trećim zemljama kako bi se smanjio rizik da ih FBI otkrije. Na jednom od tih sastanaka, u Parizu, Rudi je obavešten da će njegovi zadaci u SAD-u biti da prati progresivne elemente i da pokuša da prodre u "Hudson Institute", konzervativni think tank za koji je KGB verovao da je paravan za američku vladu.

Rudi je ukazao na očigledan nedostatak u planu - imao je odličnu diplomu sa Karlovog univerziteta u Pragu, ali pod drugačijim identitetom. Sada je bio slobodni snimatelj bez obrazovnih kvalifikacija i sa malo opravdanja da se infiltrira u jedan think tank. Rukovodilac je samo slegao ramenima. Rudi treba da se potrudi što više.

Ovaj neprijatni razgovor odražavao je promenjivu prirodu najvrednijeg špijunskog programa KGB-a. Još u 1920-im i 1930-im godinama, ilegalci su bili virtuozni operativci, prelazili su granice i menjali pasoše po volji, često preuzimajući nove identitete. Ali do 1960-ih, program je postao više strukturisan, a misije su postale mnogo duže. Postalo je teže stvoriti lažne identitete koji bi izdržali ispitivanje, a Hladni rat je doveo do strožijeg protivobaveštajnog nadzora, naročito u SAD.

Mnogi ilegalci nisu izdržali pritisak svojih zadataka. Neki su prebegli, dok su drugi doživeli nervne slomove ili su se osramoćeni povukli iz posla. Rudi je bio jedan od uspešnih, ali bio je frustriran svojim rukovodiocima. Pitao se da li će ikada biti u mogućnosti da prodre u vladine krugove na način na koji su oni želeli, s obzirom na njegov nedostatak stvarnih kvalifikacija na Zapadu.

Otprilike u to vreme, u Rudijevom umu počela je da se oblikuje kontura plana. Ako on ne može da ispuni ono što KGB zahteva, možda bi to mogao njegov sin.

Deca su uvek predstavljala dilemu za ilegalce. Reći im istinu značilo bi preuzeti ogroman operativni rizik. Šta ako nešto slučajno kažu prijateljima ili učiteljima? Često, ilegalci su svoja prave identitete otkrivali svojoj deci tek kada bi se vraćali u Sovjetski Savez na kraju svojih misija.

Ali Rudi je imao radikalniju ideju. Hteo je da otkrije Piteru da on i njegova majka rade za KGB i da ga obuči da nastavi njihov rad. Rudi je smatrao da bi pretvaranje sina u ilegalca druge generacije ubilo dve muve jednim udarcem - spasilo bi Pitera od toga da postane običan američki kapitalista, što bi ga na kraju otuđilo, i obezbedilo bi KGB-u novog tipa operativca, koji je imao pravi američki odgoj i mogao bi lakše da prođe bezbednosne provere vlade.

Rudi je prvi put izneo svoj plan KGB-u dve godine pre nego što je to rekao Piteru. Njegovi rukovodioci su bili zainteresovani za ideju ilegalca druge generacije, ali su takođe bili oprezni zbog mogućnosti bezbednosnih propusta ako se to ne bude pravilno sprovedeno. Rudi, odnosno Dalibor, dobio je instrukcije da sačeka još nekoliko godina pre nego što preduzme prvi korak.

Godine 1974, odveo je sina na put u Čile, govoreći mu da će prodavati kratki obrazovni film bolnicama u toj zemlji. To je, naravno, bila lažna priča. Nekoliko meseci ranije, general Augusto Pinoče je izvršio puč kako bi svrgnuo levo orijentisanog predsednika Salvadora Aljendea, i diplomatski odnosi između Čilea i Sovjetskog Saveza su brzo prekinuti. Rudi je imao zadatak da provede vreme na terenu i pošalje izveštaj o opštem raspoloženju u zemlji, procenjujući da li će novi režim opstati.

Ključni let za Moskvu

Nakon dve nedelje u Pinočeovom Čileu, gde je atmosfera posle puča još uvek bila eksplozivna, otac i sin su se zaustavili u Boliviji i Peruu. U Limi, Rudi je seo sa Piterom i izložio mu svoj plan za regrutaciju, uz sinovljevo neodlučno pristajanje. Po povratku u Njujork, Rudi je primio detaljne instrukcije o putovanju porodice u Moskvu tokom leta 1974. godine, kada školska godina bude završena. Piteru je bilo u glavi lakše, jer je pristajući na plan ugodio ocu.

Piter i Rudi su leteli odvojeno do Evrope, dogovorivši se da se sretnu u Danskoj nekoliko dana kasnije. Inge je letela sa mlađim sinom do Španije. Tamo ga je ostavila u letnjem kampu i rekla mu da ide u Zapadnu Nemačku, te da će se videti za nekoliko nedelja. Zatim je krenula za Moskvu.

Nekoliko dana nakon njihovog dolaska u Kopenhagen, Rudi je probudio Pitera pred zoru, a oni su se brzo uputili prema luci i tiho se ukrcali na mali sovjetski teretni brod koji je bio usidren. Grub čovek ih je odveo u malu kabinu ispod palube, oskudno opremljenu sa krevetom na sprat i malim WC-om. Prljavi polumrak je ulazio kroz mali prozor. Nekoliko puta dnevno čulo se kucanje na vratima, a za njih bi ostavili tacnu sa hranom. Na Rudijev zahtev, čovek koji im je donosio obrok je nabavio neke brošure na engleskom jeziku o marksizmu-lenjinizmu, koje je Piter prelistavao, ne razumevši mnogo. To je bio njegov prvi susret sa ideologijom kojoj je sada bio očekivano da posveti ceo svoj život. Putovanje je trajalo tri duga dana, dok Piter nije ugledao dokove Lenjingrada kroz prljavi prozor kabine. Kada su iskrcali, dočekala su ih dvojica nižih funkcionera, koji su ih poveli u obilazak grada...

Kao među vanzemaljcima

Piter se osećao kao da je kročio na drugu planetu. Nije bilo reklamnih bilborda, ulice su bile ogromne, a natpisi nerazumljivi. U Južnoj Americi, Rudi i Piter su istraživali pešice; ovde su ih vodili strogi ljudi u crnim limuzinama Volga. Nakon jednog dana u Lenjingradu, Rudi i Piter su bili odvezeni do železničke stanice, gde ih je čekao privatni vagon na noćnom vozu za Moskvu.

Po dolasku, odvezeni su do jednog od staljinističkih nebodera na rečnom nasipu. Piteru je izgledao kao ogromni dvorac iz neke fantastične strip priče. Sigurna kuća u tom zdanju trebalo je da im bude dom u Moskvi. Inge je već bila tamo. Služavka je spremala obroke za porodicu, a prve večeri sto je bio postavljen za osam osoba, sa tanjirima lokalnih specijaliteta i po tri čaše po osobi, za ukusnu Borjomi mineralnu vodu, vino i vodku. Nedugo zatim, nekoliko operativaca iz Direktorata S, koji je upravljao programom "ilegalaca", došlo je na večeru.

Operativci su postavljali Piteru pitanja o njegovom životu i planovima. Odgovarao je uljudno i smireno i Rusi su delovali impresionirani. Sledećeg jutra, operativac Direktorata S po imenu Andrej došao je da izvređa Rudija zbog njegovih navodnih neuspeha na terenu. Rudi je uzvratio Andreju da je "jadni seljak" koji nema pojma kako stvari zaista funkcionišu na Zapadu. Piter je, čekajući u susednoj sobi, mogao da čuje galamu, ali nije mogao da razazna mnogo šta su govorili. Sedeo je tiho i čekao da buka stane.

Tokom njihovog sedmodnevnog boravka u Moskvi, porodica je bila obeshrabrena da izlazi sama; najmanja šansa da ih neki turista prepozna bila je previše rizična za operativce. Ipak, povremeno su izlazili... KGB je obezbedio karte za predstavu narodnih plesova, koja je svima bila dosadna, i za cirkus, gde su uživali.

Jednog dana Rudi je izašao iz stana sa Piterom da mu pokaže moskovski metro. Dete je bilo zaprepašćeno dugim eskalatorima koji su se činili kao da vode u utrobu Zemlje, a na kraju su otkrili nestvarnu lepotu platformi. Nakon Moskve, porodica je otišla na nekoliko dana u Čehoslovačku i Istočnu Nemačku. Piter je upoznao dede i bake za koje nije znao da postoje. Svi su delovali prijateljski i ljubazno, ali celokupno iskustvo mu je bilo teško za svari. Nosio se s tim tako što je uglavnom ćutao.

Kada su se vratili u Moskvu, operativci su odveli Pitera na jedan dan kako bi ga naučili osnove izbegavanja nadzora. Drugi čovek je došao u stan da ga nauči kako da piše pomoću nevidljivog inkonta. Jedan stariji i nespretni tehnički genije dao je Rudiju novi "burst" radio, koji bi skratio vreme potrebno za transkripciju šifrovanih poruka KGB-a. Taj čovek podsećao je Pitera na lik iz serije "Get Smart", Mel Bruksove satire o Džejmsu Bondu, jednoj od njegovih omiljenih televizijskih emisija. U njegovoj mašti, Piter je zamišljao atraktivne, uniformisane agentice koje bi ga obučavale, ali njegovi učitelji su svi bili muškarci.

Kako je Dalibor dobio naslednika 

Za vreme još jedne velike večere, instruktor je objasnio Piteru neke od rizika i izazova života kao ilegalca i pitao ga da li je spreman da bude primljen u program. Objasnio je koliko je važan rad Piterovih roditelja i naglasio da njihovo špijuniranje doprinosi očuvanju globalnog mira.

Piteru je rečeno da može da donese sopstvenu odluku, ali ubrzo je postalo jasno da postoji jedna zamerka. Ako operativci osete da Piter nije potpuno spreman da postane ilegalac druge generacije, bilo bi previše opasno da se vrati u SAD. Već je znao previše da bi to bilo bezbedno.

"Ili moraš da se složiš sa tim i pomogneš u misiji svojih roditelja, ili moraš da ostaneš ovde", objasnio je dečaku jedan od muškaraca. Ako bi rekao ne, Rudi i Inge bi se vratili u SAD bez njega i izmislili tragičnu nesreću kao objašnjenje nestanka njihovog sina.

Piter nije želeo da bude odvojen od porodice, pa je klimnuo glavom i pristao da započne obuku. Njegovi zadaci za sada bili bi minimalni: da se vrati kući i počne studije na Univerzitetu "McGill" u Montrealu.

Trebalo je da pazi na studente levo orijentisane i koristi svoje novo stečene veštine da priprema izveštaje o njima, koje bi njegov otac kasnije prosledio Moskvi. Nikada nije trebalo da javno zastupa levicu ili pro-sovjetske stavove, niti da se druži sa komunistima ili Rusima. Obuka Pitera počela bi ozbiljno narednog leta, kada bi se vratio u Moskvu na duži boravak. Na kraju večeri, operativci su objavili da su odlučili o kodnom imenu za Piterov KGB dosije. Biće poznat kao Erbe, što na nemačkom znači "Naslednik".

Povratak u Ameriku

Nekoliko nedelja nakon što se porodica vratila kući, Piter je otišao na fakultet. Poslednje dve godine srednje škole završio je za jednu, delom tako što je bio dovoljno pametan da to postigne, a delom zato što su Rudi i Inge želeli da mu promena okruženja pomogne da ublaži usamljenost koju je osećao u školi.

Međutim, kada je stigao na Univerzitet MekGil, Peter se borio sa brojnim dilemama. Da li će moći da ispuni ogromna očeva očekivanja? Da li će uspeti da stekne prijatelje ili da upozna devojku? Da li će zaista raditi za KGB do kraja života i da li će uspeti da zadrži svoju tajnu?

Bilo je to mnogo za razmišljanje za nekog ko je imao samo 16 godina.

Kao i obično, Piter je spolja delovao smireno. Ali nešto unutra je dostizalo tačku pucanja. Čitao je Frojda i druge knjige o psihoanalizi - proučavao je literaturu o neurotičnim poremećajima. Nekoliko meseci nakon početka studija, nacrtao je sliku sebe sa vratom u omči, obešenog i beživotnog kako visi. Slika je imala natpis "Sranje". Poslao je to roditeljima bez bilo kakve prateće poruke. Oni se nisu odazvali.

Prvi "drop"

U maju 1975. godine, vratio se kući preko leta. Niko nije pomenuo crtani film. Piter nije znao kako da razgovara o emocijama sa svojim ocem, a Rudi je već zaboravio na to, otpisujući to kao "fazu na fakultetu".

Umesto toga, Rudi je nastavio da ga obučava za špijunažu. Odveo je Pitera u Nju Džersi kako bi mu pokazao kako funkcionišu operacije "dead drop". Proveli su nekoliko sati vozeći se u krugovima, proveravajući da li ih prati neko, a zatim su otišli do sela Tovako, otprilike 40 kilometara zapadno od Njujorka. Rudi je rekao Piteru da baci komad creva za radijator na osnovu velikog hrasta, a zatim da ostavi praznu flašu koka-kole pored drugog drveta, malo dalje niz put, kako bi označio da je "drop" izvršen.

Otišli su da piju kafu, a zatim su prošli pored trećeg drveta, gde je Rudi pokazao komad narandžine kore. To je značilo da je agent pokupio drop, objasnio je, i mogli su sigurno da se vrate kući. Kasnije te nedelje, Rudi je pokazao Piteru kako da dešifruje radio poruke. Bio je zadovoljan kako je njegov sin sve to dobro usvojio.

VIP ličnost i zatvorenik istovremeno

Baš tog leta Piter je prvi put sam otišao u Sovjetski savez. Prema Rudijevim instrukcijama, prvo je odleteo u Beč, gde se našao sa čovekom koji mu je dao lažne papire po kojima je nemački turista, zajedno sa kartom za brod za Budimpeštu. Kada je uplivao u luku, čekali su ga na doku i odveli u vilu u brdima. Vozač mu je rekao da čeka tu i otišao.

Piter je dva dana boravio u fenomenalnoj vili u kojoj se istovremeno osećao VIP, ali i kao zatvorenik. Služila ga je kućna pomoćnica i do besvesti je jeo trešnje koje je brao sa drveta u dvorištu. Međutim, Budimpeštu nije mogao da obilazi.

Trećeg dana se vozač vratio po njega i odvezao ga na mali aerodrom gde se ukrcao u vojni transportni avion, koji ga je odveo u vazduhoplovnu bazu u blizini Moskve. Odatle su ga odvezli u isti stan gde je ranije boravio sa porodicom. Tamo je upoznao čoveka kojeg je prepoznao kao "Daliborovog nadređenog" i mlađeg muškarca koji se predstavio kao Viktor.

Narednih dana Viktor je učio Pitera čarima špijunskog posla, naglašavajući da će najviše iskustva steći u praksi i kroz rad sa ocem.

Primarni cilj ove posete bio je da Piteru pokažu deo Sovjetskog Saveza i podstaknu lojalnost prema socijalističkoj naciji. Piter i Viktor su prvo leteli na jug u Volgograd, gde su posetili spomenik Majka Otadžbina Zove, statuu ratnice sa otvorenim ustima, zabačenom kosom i mačem u ruci, koja je dominirala gradom.

Rekli su mu da je to najveći spomenik na svetu. Drvećem oivičeni putevi vodili su do osnove kompleksa, ogromne hale na kojoj su bila ispisana imena poginulih.

Iz Volgograda su odleteli u Brack u srcu Sibira, do džinovske brane i hidroelektrane. Posle toga odveli su ga na pecanja na Bajkalsko jezero. Piter i Viktor su se otisnuli na široko jezero u malom čamcu sa nekoliko lokalaca koji su ih vodili. Niko nije ulovio ništa. Na kraju su ugledali drugi ribarski čamac u blizini i zamenili nekoliko flaša vodke za sveže ulovljenu ribu. Viktor je skuvao čorbu na čamcu koju su jeli pod zvezdama.

Kada se Piter vratio kući i ispričao o putovanju roditeljima, Rudi je bio besan na rukovodioce zbog toga što mu nisu pružili jasnija uputstva o marksizmu-lenjinizmu. Možda je KGB mislio da bi pogodnosti i crveni tepih bili efikasniji motivi za drugu generaciju ilegalca, odraslu u SAD, nego ozbiljna uputstva o sovjetskoj ideologiji. Ali Rudi je ljutito gunđao kako je to još jedan dokaz nesposobnosti njegovih rukovodilaca.

Početkom 1976. godine, centar je naložio Rudiju da izabere novi set mesta za "dead drop" operacije, blizu atomskog istraživačkog centra u Ouk Ridžu u Tenesiju. Pretpostavljao je da KGB ima agenta unutar centra i da je potrebno da pronađe mesto za ostavljanje novca ili instrukcija za njih. Poveo je Pitera sa sobom kako bi ga naučio veštini odabira odgovarajućih mesta. Piter je brzo pohvatao, a Rudi je bio impresioniran kada je njegov sin pronašao savršeno mesto iza male crkve. Ipak, mogao je da nasluti da Piter ne deli njegovu ideološku sklonost prema ovom poslu.

Tog leta, dečak je trebalo ponovo da putuje u Sovjetski Savez. Ali kada je stigao u Beč, čovek po imenu Maks mu je rekao da su planovi propali: Piter neće ići u Moskvu ovog puta.

Sledećeg dana, uz piće, Piter je ispričao Maksu da je podneo zahtev za premestaj sa McGill univerziteta na Džordžtaun, delimično zato što mu se nije dopao život u Kanadi, a delimično zato što je KGB izrazio želju da pređe na univerzitet u SAD, gde bi mogao da uspostavi bolje kontakte.

Maks je bio oduševljen ovom vestima i rekao mu da pazi na zanimljive studente i da piše kvartalne izveštaje o njima za KGB - o svakom ko ima oca funkcionera u vladi, svakoga ko je snažno progresivan i svakoga ko je kritičan prema spoljnoj politici SAD. Maks mu je dao adresu u Meksiku da je zapamti, mesto na kojem je trebalo da šalje svoje izveštaje. Oprostio se od Pitera, ostavljajući ga da provede svoje nedelje opuštajući se u Beču, obilazeći muzeje i odlazeći na operu.

Novi fakultet, nova misija

Piter je započeo na Džordžtaunu u jesen 1976. godine. Povremeno je pisao pisma u nevidljivom inkartu u kojima je opisivao različite kolege i slao ih na adresu koju mu je Maks dao. Pohađao je časove arapskog jezika, jer je KGB smatrao da bi mu jezik mogao pomoći da dobije zanimljive državne poslove nakon diplomiranja. Sledeće proleće, Rudi je došao u posetu, i Piter je konačno smogao hrabrosti da svom ocu kaže da nešto nije u redu. Objasnio je da je stres zbog njegovog dvostrukog života postao previše, i da planira da uzme godinu dana pauze od univerziteta pre poslednje godine. Hteo je da to vreme provede negde u Evropi.

"Treba mi pauza, i treba mi da rašćistim misli", rekao je svom ocu.

Rudi nije bio srećan, ali je pristao da razgovaraju o tome kada Piter dođe u Njujork tokom leta. Nekoliko nedelja kasnije, Piter je uzeo voz prema severu, a kada se peo pokretnim stepenicama, ugledao je oca koji ga je čekao na vrhu, sa dva muškarca u odelima sa strane.

"Sine, dođi sa nama. Ovi ljudi žele da razgovaraju sa tobom", rekao je Rudi.

Šokantan zaplet

FBI je pratio Rudija mesecima pre nego što mu se približio, prerušivši se u grupu klijenata koji su želeli da angažuju njega za film. Kada su ga konačno nahvatali samog, dali su mu izbor: ili život u zatvoru, ili saradnja sa njima kao dvostruki agent. Rudi je bio posvećen komunista, ali je godinama bio frustriran nerealnim zahtevima i nedostatkom zahvalnosti od svojih rukovodilaca.

Za njega, saradnja sa FBI-jem predstavljala je način da nadmudri ljude u Moskvi, za koje je smatrao da nisu pravilno iskoristili njegove talente. Brzo je doneo svoju odluku, rekavši da je spreman da sarađuje sa FBI, pod uslovom da se od njega ne očekuju da se odrekne svojih marksističkih uverenja ili da "ubija za Ameriku". FBI mu je rekao da nastavi da komunicira sa KGB-om po svom običnom rasporedu kako Moskva ne bi posumnjala da nešto nije u redu.

Kao i uvek do tada, Rudi nije konsultovao Inge i Pitera pre nego što je doneo odluku.

Iako je Inge bila tiša polovina u braku, njena ideološka posvećenost komunizmu bila je još jača nego Rudijeva. Bila je slomljena, zabrinuta zbog uticaja koji bi sve to moglo imati na decu i besna zbog odluke da se sarađuje sa neprijateljem. Pitera su kratko ispitivali, ali su ga uglavnom ostavili na miru na Džordžtaunu. Dva operativca – jedan iz FBI i jedan iz CIA – sastajala su se s njim jednom mesečno da provere kako je. Ti susreti bili su neformalni i ponekad čak prijatni; vodili su Pitera u restorane, zabavni park, pa čak, u nekoliko navrata, i u striptiz klub. Kada je diplomirao, našli su mu posao u maloj lobističkoj firmi u Vašingtonu. Rudi je, u svojim redovnim komunikacijama s Moskvom, izmišljao sve više razloga zašto Piter još ne može da se vrati u Sovjetski Savez na dodatnu obuku.

Godine 1979, FBI je odlučio da je igra trajala dovoljno dugo. Rekli su Rudiju da se pripremi da prekine sve kontakte s Moskvom. Piter je takođe morao da se spremi da nestane. Već 18 meseci je bio u vezi s jednom ženom u Vašingtonu, ali joj još nije rekao ništa o svojoj neobičnoj porodičnoj prošlosti. Ne želeći da sada počne s tim, namerno je jednu njihovu svađu doveo do tačke pucanja, tako da se veza raspala u gorčini. Sada ga niko neće tražiti...

Novi život, nova služba

FBI je porodicu preselio u privremenu sigurnu kuću u Anapolisu, Merilend. U martu 1980. organizovali su neobičnu konferenciju za štampu, na kojoj je Rudi govorio o svom radu kao "ilegalac", iza zamagljenog ekrana i sa izmenjenim glasom. Cilj je bio da se KGB maksimalno ponizi. Ljudi iz FBI su, kako je rekao jedan od izvora koji su radili na slučaju, gajili određeno poštovanje prema Rudiju i njegovom "zastrašujućem nivou discipline". Bili su skeptični da li se vreme i troškovi potrebni za stvaranje ilegalaca isplate u pogledu špijunskih rezultata, ali su takođe shvatali da je neotkriveni ilegalac uvek samo jednu regrutaciju daleko od toga da izazove ogromnu štetu.

Nakon te konferencije, FBI je ponovo preselio porodicu, ovog puta na zapadnu obalu. Hermanovi su postali Holarovi, a Rudi je odabrao ovo prezime po češkom umetniku kojem se divio.

Piter je hteo da ima "kratko ali prepoznatljivo ime" i odlučio je da se zove Eliot. Ulazak u program zaštite svedoka bio je čudno sličan životu ilegalca - novi početak u novom gradu, s novim imenom i potrebom za nizom izmišljenih, ali uverljivih priča o detinjstvu i mladosti  za slučaj da neko postane previše radoznao.

Sa 22 godine, Eliot Holar je spakovao Pitera Hermana u kutiju i planirao da ga zauvek zaključa.

Kako je završio Daliborov sin?

Novinar Guardiana opisuje kako je do Eliota došao prvi put 2019. godine, nakon što je čitao u njegovom slučaju u dokumentima KGB koji su procurili, kao i u knjizi objavljenoj 1980-ih, gde se pisalo o sudbini njegovog oca. Poslao mu je pismo moleći za intervju, jer je krenuo da piše knjigu o ilegalcima KGB-a.

Nekoliko meseci kasnije stigla mu je ljubazna odbijenica. Eliot, odnosno Piter, je rekao da nema želju da otkriva te priče, ali da se ne protivi tome da se upoznaju i da čuje više o knjizi... Na tom prvom susretu, uz kafu u kafiću na obodu Vašingtona, otkrio je brdo detalja o životu koji je živeo otkako je ušao u program zaštite svedoka.

Nakon što je nestao 1980. godine, pronašao je posao u IT sektoru u jednoj firmi u San Dijegu i započeo novi život. Njegov mlađi brat, koji je bio jedva tinejdžer kada je FBI "nahvatao" Rudija i koji nije znao ništa o dvostrukom životu svojih roditelja, teško se prilagođavao i stalno je upadao u nevolje.

Njihovi roditelji su ostali posvećeni komunisti i 1986. su pokušali da presele celu porodicu nazad u Čehoslovačku, ali im nisu odobrili vize. Umesto toga, svi su se nastanili u oblasti Vašingtona – Piter i Majkl su tada već bili odrasli, ali je Rudi i dalje donosio odluke za sve četvoro.

Nedugo nakon preseljenja, Eliot je započeo romansu sa koleginicom sa posla, koja mu je nekoliko godina kasnije postala supruga i dobili su dvoje dece. Te 2019. godine Eliot je bio pri kraju duge i uspešne karijere u IT sektoru. Njegova majka je preminula 2004, a brat 2015, nakon teškog života koji je bio dodatno otežan dijagnozom Aspergerovog sindroma i nedostatkom razumevanja od oca, koji je razvio naviku da sinove razvojne probleme odbacuje kao lenjost.

Dalibor Valušek, poznat i kao Rudi Herman, odnosno Boris Holar, umro je 2017. godine, u kasnim osamdesetim. U poslednjim godinama života iznenada je počeo da govori o prošlosti, pričajući beskrajne špijunske priče na sastancima književnog kluba za seniore. Nije jasno da li su ostali učesnici shvatili da su te priče istinite ili su ih otpisivali kao izmišljotine jednog starca.

Eliot se pitao da li će, sada kada njegov otac svima koji žele da slušaju priča o svojoj prošlosti u KGB-u, to privući pažnju i dovesti novinare na vrata – ali niko nije došao, sve dok nije stiglo pismo novinara Guardiana.

Na tom prvom susretu, Eliot je rekao da čak ni njegovi prijatelji, pa ni većina porodice, ne zna ništa o njegovoj prošlosti, i da to ne planira da menja. Ali, postepeno, kroz niz dugih razgovora tokom narednih nekoliko godina, počeo je da se otvara. Na kraju je čak predložio da koristi njegovo sadašnje ime, umesto da ga skriva iza davno napuštenog identiteta Pitera Hermana. Kada ga je novina r prvi put kontaktirao, još je radio i nije želeo da skreće pažnju na svoju neobičnu prošlost na poslu, kako je rekao. Sada, u penziji, oseća se slobodnije. Ali je autor ovog teksta takođe stekao utisak da su Piteru, odnosno Eliotu, razgovori o svemu tome pomogli da povrati delove svoje priče, nakon toliko godina osećanja da je bio sporedni lik u senci svog oca.

Na jednom kasnijem sastanku, pitao ga je da li je morao da izmišlja komplikovanu mrežu laži kako bi izbegao priče o prošlosti tokom svih tih godina. Rekao je da je, zapravo, mogao da se osloni na opštu ljudsku nezainteresovanost. Sećao se nagoveštaja koje niko nije ispratio, ili neobičnosti koje niko nije doveo u pitanje.

"Znaš, iznenađujuće je lako da ne moraš da pričaš priče koje ne želiš da pričaš. Tek sam to nedavno shvatio, ali stvarno je neverovatno“, rekao je uz ironičan osmeh. „Neverovatno je šta sve možeš da uradiš ili kažeš, a ljudi to jednostavno ne primete.“

Na njihovom poslednjem susretu, krajem februara ove godine, sedeli su na sofama u podrumu njegove sadašnje kuće u predgrađu, nekoliko kilometara od kuće u koju se cela porodica preselila 1986. godine. Pitao ga je da li, kada pogleda unazad na celu priču, oseća bes prema svojim roditeljima ili prema KGB-u zbog svega kroz šta su ga proveli.

"Nisam ljut ni na koga", odgovorio je odmah. "Da jesam, bio bih ljut na mnogo ljudi, a kakvu mi korist to donosi? Gledamo te misterije ubistava, i uvek su tu te serijske ubice koji odluče da su ljuti, pa onda ulože ceo život i sve svoje veštine u te ludačke planove da počine serijska ubistva... ja nisam takav,“ rekao je.

Kada je reč o njegovom ocu, priznao je da je rastrzan oko toga šta bi trebalo da oseća.

"U nekim stvarima sam veoma ljut na njega, ali sam ga uvek i poštovao i divio mu se, i smatrao ga brižnim ocem. I u mnogo čemu je to i bio, ali ne u svemu. Sada kada imam decu, ne mogu ni da zamislim da bih ih poslao u svet kao što je on mene poslao kad sam bio tako mlad", naveo je.

Njegov slučaj neobičan je u stogodišnjoj istoriji sovjetskog programa ilegalaca, ali su sva istraživanja novinara Guardiana pokazala da su takve dugoročne špijunske misije gotovo uvek bile nespojive sa zdravim porodičnim životom. Ilegalci su mogli da drže svoju decu u neznanju, ili da pokušaju da ih uvlače u posao. Ni jedna opcija nije vodila srećnom ishodu.

"Na kraju, sve se svodi na to... Jednostavno ne razumem kako su mogli da pomisle da je dobra ideja biti ilegalac i imati decu. Mogu da zamerim oboma, iskreno, jer jednom kada kreneš tim putem – sve ostalo što sledi su samo posledice te prve odluke", zaključio je Eliot.

(Telegraf.rs)