Raketa pala 8 sekundi nakon sirene i ubila 12 dece na fudbalskom terenu: Ugljenisani bicikli i dalje su tamo

U ratovima i brutalnim sukobima širom sveta često stradaju i deca, nevine žrtve, oni koji još ne znaju šta se dešava oko njih i zašto neki ljudi ratuju. Deca ginu na putu do škole, u svojoj kući, pa čak i na igralištu gde su sa svojim drugarima hteli samo dda uživaju u detinjstvu. Upravo takva katastrofa zadesila je i 12 mališana, koji su tog 27. jula 2024. godine bili na fudbalskom igralištu u gradu Majdal Šams na Golanskoj visoravni u Izraelu, kada je pala raketa Hezbolaha i ubila ih.

Danas, skoro godinu dana kasnije, i dalje su vidljivi tragovi horora koji su zavili u crno njihove porodice. Portal Telegraf.rs posetio je ovo mesto tokom obilaska Izraela, a suze su same tekle. Na fudbalskom terenu i dalje stoje spaljeni dečiji bicikli, porušena ograda i tragovi koji ukazuju da se ovde desila katastrofa.

Preporučujemo

U udaru rakete Hezbolaha poginulo je 12 mališana - tri devojčice i devet dečaka, koji su u tom trenutku igrali fudbal. Imali su od 10 do 16 godina. Roditelji, porodica, prijatelji, komšije, čitava zajednica i dalje oseća posledice tog ogromnog gubitka.

Majdal Šams se nalazi na padinama planine Hermon. Ovde se spajaju tri granice: Sirija na istoku, Liban i Hezbolah na severu, fudbalski teren gde je došlo do napada nalazi se na izraelskoj teritoriji.

Kako za Telegraf.rs priča Rafik Ajub, ujak 16-godišnjeg dečaka Fadžara Lajeta Abu Salaha, jedne od 12 žrtava, sve se desilo brzo - sirena se oglasila, a samo osam sekundi kasnije raketa je pala.

"Tragedija se dogodila baš ovde, dok su naša deca igrala fudbal. Jednog popodneva, izašli su iz kuće da se malo druže sa prijateljima. Sirena je zasvirala, a osam sekundi kasnije je raketa udarila - tačno ovde. Jedan od dečaka, Dživara (11), primio je ceo udar. Nismo mogli da nađemo nijedan deo njegovog tela. Kasnije smo pronašli donju vilicu i po tome smo znali da je to Dživara", priča na početku Rafik Ajub.

Pored njega neutešno i u tišini stoje očevi kojima je tog dana otrgnut deo srca i duše. Ovaj gubitak je puno pogodio malu zajednicu u kojoj se svi međusobno poznaju, tamo živi oko 12.000 ljudi, zna se ko koliko ima dece. Gubitak 12 dece je pogodio svakog od njih. Kako kažu, i dalje osećaju posledice, iako je prošlo 10 meseci. To se vidi na deci, na mladima, čak i odrasli više ne znaju šta da rade. Poslednjih nekoliko meseci tamo je bilo mirno. Izraelske odbrambene snage se trude da ovaj region bude bezbedan. Nema više raketa, ne čuju više sirene - što donosi veliko olakšanje zajednici.

"Mi, kao mala zajednica druza, verujemo u mir, u harmoniju sa drugim narodima i religijama. Nakon što se to desilo 27. jula prošle godine, već sledećeg dana, na sahrani, ljudi su govorili: "Ne želimo osvetu, ne želimo krv za krv naše dece". Mi želimo mir. Želimo da razgovaramo. Želimo da Hezbolah ode, on i njegovo oružje. Mi zaista verujemo da treba svi zajedno da živimo u ovoj zajednici", poručuje ujak.

Kada se prošlog jula dogodila katastrofa, to je osetio ceo Izrael i svi su došli - Jevreji, hrišćani, muslimani, Druzi - svi su došli u ovo selo da ih podrže, zagrle i pokušaju da razumeju: kako će preživeti? Jer, kako kaže, to je glavno pitanje: Kako da idu dalje posle ove tragedije?

Ljudi iz čitave zajednice, što Izraelci što Druzi, mesecima su im dolazili u kuću od 6 ujutru do ponoći i donosili vodu i po tri obroka kako ne bi brinuli ni o čemu.

"Rat će proći, sve će to proći, ali naš gubitak ostaje. Ovaj prostor smo ostavili tačno kakav je bio tog dana. Nismo ga dirali. Deca su ovde igrala fudbal. Imali su rančeve za školu sa sobom. Sirena je svirala, i osam sekundi kasnije je raketa pogodila - tačno ovako. Deca su još gledala unaokolo, mislili su da je dron ili mali avion koji dolazi s te strane. A sledeće što znamo... izgubili smo 12-oro dece ovde", priseća se ujak užasa.

U napadu rakete Hezbolaha povređeno je čak 50 dece, odmah nakon toga roditelji i ljudi iz zajednice su potrčali na teren. Bio je haos.

"Glavni bolničar u ovom području, na Golanskoj visoravni, bio je jedan od prvih koji su stigli na lice mesta. Prišao je telu devojčice, pokrio ga, i shvatio da je to njegova ćerka. To je bila Venes Safadi (11). Proverio je znake života - bila je mrtva. Pokrio ju je i nastavio da pomaže ranjenima. Srušio se tek sedam, osam sati kasnije. Toliko nas je sve to pogodilo. Možete zamisliti koliko je to bilo teško i tužno za sve nas", dodaje on.

U selu ima oko 2.500 učenika, od 6 do 18 godina. Svi su pogođeni ovom tragedijom, a ove generacije više nikada neće biti iste.

"Imali smo oko 2.500 psihijatara i terapeuta koji su pokušali da pomognu - preko telefona, uživo, kako god. Pomoglo je donekle, ali i dalje osećamo posledice. Zaista je tužno. Ne mogu ni da nađem reči da opišem kako se osećam kao ujak. Pa zamislite kako je roditeljima", poručuje on.

Skoro godinu dana nakon brutalnog napada, na fudbalskom terenu se ponovo čuju dečiji glasovi. Deca su se tek nedavno vratila da opet igraju fudbal ovde, nakon svega što se desilo. Pored njih nalaze se fotografije njihovih drugara čiji su se mali, nevini životi ugasili tog kobnog dana.

(Telegraf.rs)