Evo kako Kina i Rusija zajedničkim snagama pokušavaju da osvoje Arktik

Na vrhu sveta protekla je užurbana nedelja. Admiral Đuzepe Kavo Dragone, predsednik vojnog komiteta NATO, izjavio je prošle nedelje da Rusija i Kina zajedno pokušavaju da "preoblikuju pravila pristupa i uticaja na Arktiku u svoju korist, izazivajući otvorenost, pravičnost i vladavinu prava".

Zatim je Valerij Gerasimov, najviši ruski vojni zvaničnik, izvestio Vladimira Putina o uspešnom testiranju krstareće rakete na nuklearni pogon - da, na nuklearni pogon, iznad Nove Zemlje, arktičkog ostrva gde je bivši SSSR testirao hidrogenske.

Preporučujemo

Usred svega toga, kontejnerski brod dužine 294 metra "Istanbul Bridge", u vlasništvu Kine, postao je prvi veliki kontejnerski brod koji je preplovio severni pomorski put od Kine do Evrope preko ruskog Arktika, prenosi britanski The Telegraph

Kineski mediji su ovo izveštavali kao proboj za globalnu trgovinu. Putovanje od Ningboa do Felikstova (graf na istoku Engleske) trajalo je 21 dan, u poređenju sa oko 40 dana za uobičajeni put preko Sueckog kanala, ili 50 dana preko Rta dobre nade.

Takmičenje između rusko-kineskog saveza i Zapada, koji on nastoji da zameni, globalna je priča. Ali nigde se ta konkurencija ne odvija brže nego u Visokom Arktiku.

To je delimično posledica promena u životnoj sredini. Sa topljenjem ledenih kapa brže nego što su mnogi predviđali, potraga za trgovačkim rutama i resursima ubrzala se munjevitom brzinom.

A sve se to događa upravo dok je Rusija primorana na bliže partnerstvo sa Kinom zbog svoje izolacije izazvane ratom u Ukrajini.

"Ranije smo govorili da će se Arktik otvoriti u naredne dve decenije. Nije se očekivalo da će se to dogoditi ovako brzo", kaže dr Elizabet Bučanan iz Australijskog instituta za stratešku politiku i nastavlja:

"Iznenađuje sama brzina. Odnos Rusije i Kine očigledno galopira u Arktiku. Mislila sam da će to biti više partnerstvo iz nužde, s obzirom na političke strahove sa obe strane u tom odnosu. Jasno je da je to sada ostavljeno po strani".

Važna napomena koju treba imati na umu. Rusija uprkos svom lošem ponašanju na drugim mestima, ima najveći legitimni teritorijalni udeo na Arktiku.

Jednostavna geografija znači da bi svaka ruska vlada, čak i ona koja nije vođena nasilnim imperijalizmom Vladimira Putina, imala ozbiljne ekonomske i vojne interese na dalekom severu.

Dakle, za ostalih sedam država koje imaju teritorije unutar Arktika - Kanadu, Dansku, Finsku, Island, Norvešku, Švedsku i Sjedinjene Države, rusko prisustvo je samo životna činjenica, mada neprijatna.

Pretnja od nuklearnih udara preko Severnog pola, arsenala za drugi udar na poluostrvu Kola i sukob sa strategijom "Bastion" ruske arktičke flote kojom se uskraćuje pristup NATO Barencovom moru, dok se istovremeno osigurava da ruske podmornice mogu da uđu u Atlantik, jeste NATO poznati strateški "hleb i puter".

"Ali putovanje Istanbulskim mostom preti da sve to preokrene", kaže Karolina Kenedi-Pajp, profesorka ratnih studija na Univerzitetu Lafboro i stručnjakinja za arktičku strategiju i dodaje:

"To dovodi u pitanje ideju da Arktik pretežno pripada Arktičkoj osmorci, uključujući Rusiju. I čini se da otvara puteve i pristup naftnim resursima i retkim zemnim mineralima preko Arktika nizu nearktičkih država, uključujući Kinu. Videli smo popustljivije okruženje koje su Kinezi stvorili za plovidbu i dugo sumnjamo da pupuju imovinu, bilo da je to na Grenlandu, Islandu ili evropskom Arktiku. Dakle, ovo je simbol rastuće kineske asertivnosti".

Na Skupštini Arktičkog kruga u glavnom gradu Islanda, Rejkjaviku, početkom ovog meseca, velika kineska delegacija bila je sasvim jasna u vezi sa uverenjem svoje vlade da Arktik treba da bude "globalno zajedničko dobro" otvoreno za sve da ga eksploatišu i istražuju i da namerava da energično sledi tu ideju.

Već se proglasila "bliskoarktičkom državom", očigledno izmišljenim terminom i počela je da gradi ledolomce i istraživačke brodove fenomenalnom brzinom. Ali Kina nije jedina koja pokušava da prodre u Arktik.

"Tokom poslednje dve nedelje, u ​​Australiji, primetili smo da postoji popriličan broj azijskih država koje su počele da gledaju na sever kako bi koristile Arktik da bi sledile Kinu u korišćenju ovog polarnog prolaza između azijskih i evropskih tržišta", kaže dr Elizabet Bučanan.

Indija i Južna Koreja posebno traže severne trgovačke puteve. U martu je Turska tražila svoje prvo arktičko uporište pridruživši se Sporazumu o Svalbardu, koji reguliše zamrznuti arhipelag pod upravom Norveške.

Ali šta oni žele?

Možda je prva stvar malo prestiža. Kao i u svemirskim putovanjima, uvek je bilo nečeg glamuroznog u polarnim istraživanjima.

Britanija ima Skota i Šekltona, Norvežani Amundsena, Amerikanci Roberta Pirija. Pre svemirske trke, Sovjeti su posebno naglašavali rudarenje Arktika zbog priča o hrabrosti i nacionalnom heroizmu.

Kina je svakako zainteresovana za svoj deo ledene slave. A glamur se lako kombinuje sa naukom, i "nauka je, naravno, način na koji svaka država postaje i ostaje arktički igrač", smatra Karolina Kenedi-Pajp.

Tako se u ponedeljak Tan Suo San Hao, potpuno novi kineski istraživački brod ledolomac, trijumfalno vratio posle leta provedenog u dubokim zaronima sa ljudskom posadom tokom istraživanja arktičkog morskog dna.

Peking je sada postavio pet istraživačkih stanica na Antarktiku i još jednu, stanicu Žuta reka, na Svalbardu. Do kraja godine očekuje se da će završiti i pokrenuti svoj prvi ledolomac na nuklearni pogon.

Ali tu je i novac. Uštede koje bi se potencijalno mogle ostvariti na jeftinijoj, bržoj alternativi trgovinskoj arteriji južne Azije i Evrope; "Eldorado" netaknutih mineralnih nalazišta koje bi topljenje leda moglo otkriti i ogromne zalihe ribe.

Stoga ne čudi što su i drugi zainteresovani.

Rusija i Kina su, za sada i u doglednoj budućnosti, strateški saveznici u krstaškom ratu protiv američke globalne hegemonije. Ali pitanje ruske sopstvene hegemonije na zaleđenom severu, koju je Putin ljubomorno čuvao, sasvim je druga stvar.

"Znam iz raznih intervjua i nekih istraživanja koja sam sprovela u poslednjih mesec dana ili nešto duže, da postoje podele između Rusa i Kineza oko toga kako tačno sarađuju ili ne sarađuju na Arktiku", kaže dr Elizabet Bučanan.

Ruska moć tamo je jasna. Ne možete koristiti Severoistočni prolaz bez ruske dozvole, pratnje ruskog ledolomca i plaćanja Rusiji za prava plovidbe. Ukoliko nešto krene po zlu, oslonili biste se na ruske timove za potragu i spasavanje da vas spasu.

Istraživačka stanica Žuta reka na Svalbardu, u evropskom Arktiku, očigledno izaziva posebne tenzije između Moskve i Pekinga. I NATO je izrazio zabrinutost zbog stanice.

Prošle godine, norveški zvaničnici su izrazili zabrinutost kada je kineski kruzer izbacio grupu turista tamo, uključujući jednu stariju ženu u uniformi Narodnooslobodilačke vojske. Da li bi to mogla biti taktika, pitali su se neki, da se testiraju granice zabrane vojnih aktivnosti tamo?

Nema konačnog dokaza da jeste. Ali, dr Elizabet Bučanan kaže, potiskivanje prihvaćenih normi na Arktiku samo bi odražavalo "ponašanje Kine na Antarktiku". I to je razlog za zabrinutost.

"Mogu vam reći, posmatrajući ponašanje kineske države širom Antarktika, bila bih veoma zabrinuta da sam arktički zainteresovana strana", kaže Bučanan.

Uzmimo za primer pet kineskih istraživačkih stanica na južnom kontinentu. Sedam zemalja koje polažu pravo na Antarktik imaju dve posebne zamerke u vezi sa njima. Prva se odnosi na strah od ugrožavanja sporazuma kojim se zabranjuje militarizacija kontinenta iako nije samo Kina ta koja koristi odbrambene resurse da bi naučnike dovela u to veoma udaljeno okruženje i iz njega.

Druga se odnosi na moguću dvostruku upotrebu "naučnih" zemaljskih stanica sa jasnim mogućnostima prikupljanja obaveštajnih podataka. Realnost, kažu Bjukenen i Kenedi-Pajp, jeste da je Kina fokusirana na dominaciju na oba pola.

Postizanje toga biće teško, makar samo zbog fenomenalno surovog okruženja.

Na primer, tokom 2010-ih, Rusija je pokrenula program za revitalizaciju svoje arktičke vojne infrastrukture. Trupe su poslate na sever da očiste i ponovo otvore napuštene sovjetske baze na polarnim arhipelazima Zemlja Franca Josifa, Severnja, Ainuska ostrva i Vrangel.

Nova Arktička brigada je formirana za veoma hladno ratovanje. U jednoj vežbi, padobranci su se spustili i „zauzeli“ aerodrom sa jednom pistom i montažnom kolibom na Srednjem ostrvu, neplodnom delu tundre u ledu severno od Sibira.

Ali projekat je bio skup, baze su uvek bile male, a cela stvar je stavljena na čekanje zbog invazije na Ukrajinu. Veruje se da je Arktička brigada pretrpela 80 odsto žrtava boreći se u Hersonu.

"Longjerbijen, glavni grad Svalbarda, svakako je brzo porastao poslednjih godina", navodi Kenedi-Pajp, koja redovno posećuje arhipelag. Kruzeri su postali redovni posetioci (i dodatna pretnja životnoj sredini). Sve više zemalja šalje naučnike.

Ali to je i dalje otprilike onoliko udaljeno i krhko koliko ljudska naselja mogu biti. Rođenja i smrti su zabranjeni na Svalbardu, jer je medicinska infrastruktura veoma oskudna. Postoji samo jedan izvor vode. Pre nekoliko godina, norveška vlada je morala da razmotri evakuaciju zbog krize sa hranom.

Sve to ga čini ranjivim na napade ili sabotaže, ali možda je to i blagoslov. Ko bi želeo da započne rat u takvim uslovima? Kao što jedna stara šala kaže, prva stvar koju bi vojska koja pokušava da izvrši invaziju preko Arktika morala da uradi jeste da bude spasena.

Međutim, strateški transformativne nagrade koje se potencijalno nude su takve da će trka za kontrolu zaleđenih polova samo nastaviti da se zahuktava.

(Telegraf.rs)