Majka srpskog taoca: Alon je dobio novi život, a svet ne sme da dozvoli da terorizam pobedi - neću zaboraviti!

Alon Ohel je kod kuće. Momak sa izraelskim i srpskim državljanstvom koji je preživeo pakao hamasovog zarobljeništva oporavlja se od svega što je prošao. I doći će u Srbiju, čim de oporavi, rekla je njegova majka Idit Ohel.

S Alonovom majkom pričali smo u Izraelu. Na sastanak sa novinarima iz Srbije i Crne Gore došla je s osmehom na licu na kom se jasno vidi pakao kroz koji je prošla, prvo čekajući da sazna da li je njen sin preživeo zarobljavanje na muzičkom festivalu Nova tog 7. oktobra 2023. godine, a potom iščekujući da se vrati kući.

Preporučujemo

Sada, kada je sve to prošlo, Idit je pao ogroman kamen sa srca. Zato je prvo pitanje bilo kako se oseća ovih dana, da li je srećna i zadovoljna?

"Pa, to je dobro pitanje. Mislim da je bilo veoma, veoma emotivno videti da se Alon vratio kući. Moraš da vidiš gde si nakon toliko svega. Dve godine smo se borili da dovedemo Alona kući, i nismo imali život. Samo smo se borili za njega. A sada, kada je kod kuće, postoje različiti izazovi. Očigledno, to su njegovo zdravlje i sve ono kroz šta je prošao, i mi moramo biti tu za njega. Još ima mnogo različitih medicinskih problema o kojima mora da se brine. Dakle, mi smo tu i pokušavamo da se ponovo izgradimo", rekla je Idit Ohel.

Dodala je da nije samo Alon taj koji se sada oporavlja.

"To smo i mi kao porodica, svaki pojedinac, i kao porodica pokušavamo da ponovo pronađemo svoj put. Ali, dobro je jer je kod kuće."

S obzirom na sve traume, strahove, iščekivanja...  pitali smo je da li, možda, želi da zaboravi sve ovo? Ili, pak, da se seća svakog trenutka?

"Mislim da su mi ove dve godine dale mnogo snage. Mislim da su me promenile. Ja sam druga osoba nego što sam bila 7. oktobra, tako da ih nikada neću zaboraviti. Zapravo, te dve godine su me oblikovale u osobu koja sam danas. I mislim da je veoma važno setiti se šta se dogodilo i kako smo mi kao porodica i svako od nas prolazili jer se mnogo toga može naučiti iz toga. I imam mnogo toga da pružim ovom svetu o tome kako proći kroz nešto što je tako teško i biti sposoban, znate, da prevaziđeš sve. Mislim da je to važno. Dakle, ne želim da zaboravim, ali želim to da iskoristim u svoju korist i vidim kako me je vreme nečemu naučilo. Da ih pogledam", rekla je Idit.

A Alon? Kako je on posle svega? Kako se oseća fizički i emotivno?

"Verovatno znate da ima gelere u jednom oku. I imao je operaciju da ih ukloni. Imao je operaciju gde su mu stavili novu sočivo. Ali i dalje, ono što vidi u oku, vidi kao kroz polomljenu kameru. Ali vidi između. Ne vidi deo, ali je veoma, veoma jak. Njegovo zarobljeništvo je bilo veoma teško. Prošao je kroz vrlo teške stvari, kao što znate, bio je gladan osam meseci. Bio je u vrlo malom prostoru i bio je vezan i nije mu davana hrana. Imao je četiri kašike graška i jedan pita hleb dnevno osam meseci. Nije mogao da se pomera. Bio je, znate, samo kost i koža. Tako da mnogo priča o tome. Kaže da je veoma, veoma teško disati kada si gladan."

"I, izgubio je mnogo energije, nakon što su ga razdvojili od drugih talaca ostao je sam, ali je imao malo više hrane. Tako je proveo još sedam meseci. Bio je sam sedam meseci. Dali su mu više hrane, ima je malo više energije. I onda je premešten s jednog mesta na drugo gde je konačno sreo nekog drugog taoca. To je bilo 40 dana pre nego što je oslobođen."

"Mislim da će Alon uskoro moći sam da govori i priča o svom zarobljeništvu, o tome kroz šta je prolazio i šta se dogodilo. Ali to je njegova priča. Dozvoljavamo mu da o tome priča. On gleda na život i želi da uhvati sve što može. Svira klavir, i nastavlja s tim, i želi da radi mnogo stvari u ovom svetu. Posebno govori o tome kako svaka osoba može biti najbolja što može i kako je, dok je bio u zarobljeništvu, prošao kroz sve to. I jak je, iako je prošao kroz mnogo teških stvari."

"Dakle, Alon vidi dobre stvari u životu i pokušava da nastavi i radi stvari koje voli. Ali to će trajati dugo jer, zato što je bio gladan toliko puta, nema određene vitamine u telu i mora ponovo da izgradi mišiće. Dakle, mora da razvije sposobnosti."

Alon je rekao da se leči svirajući klavir, a njegova majka je objavili i  video na kom se vidi kako to radi.

"To je bilo kada je Alon prvi put došao na Trg talaca. Pričali smo mu o tome, da imamo žute klavire svuda u Izraelu i širom sveta za njega. Rekli smo mu za to. Nije znao ništa što se dešava u svetu. Nije znao ništa što smo radili ili ko god. Dakle, nije znao ništa. Kada je izašao, pričali smo s njim o tome i to je bio prvi put da je došao na trg i video je klavir koji smo napravili za njega. I svirao je, a bilo je mnogo ljudi tog dana, što nismo znali da će biti. I bilo je veoma emotivno. Sedeo je sa tamo m bratom. I svirali su pesmu koju je on svirao u glavi dok je bio u zarobljeništvu. I bilo je veoma lepo. To je kao zatvaranje kruga."

Idit smo pitali i da li je osećala snažnu podršku koju je njena porodica dobijala iz Beograda i Srbije i da li će doći u Beograd?

"Imala sam mnogo podrške iz Srbije. Mislim da se svuda puno pričalo o Alonu i pokušavalo da ljudi širom sveta saznaju da je Alon tada još bio talac. I trudili smo se da učinimo sve kako bi se osiguralo da se vrati. To je, znate, bilo iza zatvorenih vrata i tako dalje. I zaista to cenim. Mislim da mogu da kažem da sam, sve ovo vreme, kada sam dva puta bila u Srbiji, dobila sam tamo dom i dobrodošlicu. Bila sam vrlo željna da ljudi razumeju kroz šta smo prolazili. Mislim da je u humanitarnom smislu, kada to sagledate, činjenica da je to bilo vrlo teško vreme i da je otimanje nekoga i stavljanje na mesto gde nema svetla, nema vazduha, ne daju mu hranu, pogrešno na toliko nivoa. I mislim da govoriti o tome znači reći da je ovo terorizam. To nije u redu. Moramo da promenimo ono što se dešava. I mislim da je to bilo važno. I da, doći ćemo u Srbiju, kada se stvari malo poprave."

"Predsednik Vučić pričao s Alonom kada se vratio, mislim dan posle, imali su dobar razgovor i rekao je da bi zaista želeo da vidi Alona i pozove ga da dođe u Srbiju. Dakle, da, hoćemo. Doći ćemo."

Kako je rekla, zauvek će pamtiti dan Alonovog povratka i prvi zagrljaj sa sinom posle dve godine.

"Dakle, taj dan, dan kada se vratio, 13. oktobra, bio je veoma emotivan dan. Mislim da je ceo dan bio takav, počeo je u šest ujutru kada smo krenuli da da čekamo da stigne. Bili smo veoma nestrpljivi da vidimo šta se dešava i nismo znali kako će Alon biti. Sećam se da smo sedeli i gledali. Videli smo na televiziji, to je bila posebna TV, to je kao zatvoren krug, za IDF. Tako da smo samo mi mogli da vidimo kako ga preuzima Crveni krst i predaje našim vojnicima. Mogli smo da ga vidimo kako prolazi kroz sve to i izlazi. I sećam se kada sam ga videla, bila sam kao, vau, vau! Bila sam kao... A onda je Alon rekao jednom od vojnika da ga boli oko i da mu trebaju naočare, znate? Tako da su mu dali sunčane naočare, i on ih je stavio, i to je izazvalo mali osmeh, znate, to je bio prvi put da sam ga videla kako se smeši. Videla sam njegovo lice kako se pomera, ali na dobar način."

"A onda je došao u ovu sobu, ovu posebnu sobu koja je napravljena za njega da može da uđe, da se istušira i pripremi pre nego što ga vidimo. I ušla sam, sećam se, bila sam prva, ušla sam prva i on je sedeo. Nije ustao, sedeo je na krevetu. Ušla sam i on me je pogledao. I u trenutku kada me je pogledao, počeo je da plače i zagrlio me veoma, veoma čvrsto. Grlili smo se dve sekunde, pa dve minute, grlili, grlili. A onda su došli njegov brat i sestra i otac i grlili su ga, svi zajedno. I onda je bio veoma... Pogledao je svoju sestru. Nije je video dve godine. Imala je 13 godina kada je on otet. A sada ima 15 i odrasla je, i on je bio zapanjen. Bio je kao, šta? Kako je ovo prelepa, i tako dalje. I jedino što se sećam da je rekao je: 'O moj Bože, sada si tako lepa.' Baš kao i svi mi. Bio je kao,'vau, tako si lepa. Tako si lepa.'"

"'Dve godine sam video samo ružne ljude i nisam video, znate, lepe ljude', rekao je. Bio je zapanjen. Sećam se da sam mu držala ruku i bio je veoma nevin, veoma mršav, i izgledao je tačno kao njegova ruka, ali mnogo tanje. I držala sam je u svojim rukama i osećala ga, i bio je... bilo je neverovatno. Ne mogu ni da objasnim. I mislim da je prva stvar koju nam je rekao bila da nas jako voli i da sve što želimo da znamo, reći će nam, i da je jak, da je preživeo sve ovo i da ne treba da brinemo. I to je bio najlepši dan."

"Dobio je svoj život nazad 13.oktobra. To je novi život. Zar ne? Pa kada dođeš kući, kada ideš da spavaš, taj 13. oktobar je, da kažemo, stvaran za tebe u tvom domu. I on je u tvojoj glavi. On je kod kuće, neverovatno je da sam sve vreme u svom srcu znala da se Alon vraća kući. I nisam razmišljala ni o čemu drugom. I čudo je što se vratio kući živ. Ovo je čudo. Posle svega kroz šta je prošao. Ali čudo je što je živ. I što se vratio kući. Nikada nisam razmišljala ni o čemu drugom i uvek sam mislila da se Alon vraća kući i bila sam rastrzana zbog toga."

Pošto je rekla da nikada neće zaboraviti, jedno pitanje nametnulo se samo po sebi - može li oprostiti sve ono što se desilo njenom sinu? I taj njen odgovor bio je veoma emotivan.

"Hamas i palestinski narod... Oni na pijedestal stavalju smrt, a mi život. Oni stvari vide veoma drugačije nego mi. Život je važan. A oni vide da je smrt važna. Ne govorimo istim jezikom, u redu? Ovo nije isti jezik. Njihov način života ima puno šta da kaže. Nije isto. To je toliko različito od naših života da se ne može ni staviti u istu ravan. Nema poređenja. Ne, vrednosti nisu iste. Ako bih rekla da ću oprostiti, to ne bi bila istina. Nikada neću zaboraviti. Ovo je za Alona. Ovo je njegova stvar. Ja nisam bila talac. On je bio. Neću da trošim svoj život ljuteći se, frustrirajući i kriveći te ljude. Nije vredno. Njihovi životi... Nije me briga za njihove živote. To nije... Ja želim da živim svoj život. Ne želim da njihove živote. Oni će dobiti ono što zaslužuju."

"Samo bih volela... da ceo svet nešto nauči iz ovoga i da se ne ponovi. Da svet ne dozvoliti da terorizam pobedi. I da ćemo činiti dobro u ovom svetu. Mislim da je važno da nastavimo da radimo dobre stvari i da budemo tu jedni za druge i da pokušamo da budemo bolji od nekih", zaključila je Idit Ohel.

(Telegraf.rs)