Julijana jedina preživela pad aviona na Badnje veče: Osvestila se u džungli, tu je počela prava borba za život

Bilo je to Badnje veče 24. decembra 1971. godine, i tadašnja 17-godišnja Julijana Kepke i njena majka bile su u avionu koji je leteo iz Lime, prestonice Perua za Pukalpu. Ali došlo je do stravične nesreće - avion se srušio, a Julijana je jedina preživela. Pala je sa visine od tri kilometra na zemlju, i iako su šanse za preživljavanjem u takvoj situaciji minimalne, tek kada je pala na tlo krenula je neverovatna borba za život u džungli.

Njena majka je želela da njih dve ranije odlete za Pukalpu kako bi bile sa Julijaninim ocem, ali je tinejdžerka želela da ostanu duže u Limi kako bi prisustvovala školskom plesu.

Preporučujemo

Tako su se na let ukrcale na Badnje veče. Leteći iznad amazonske prašume oko podneva, Lokid L-188A je uleteo u tamni oblak i udario ga je grom. Dok su udari groma u putničke avione česti i obično bezopasni, ovaj udar doveo je do požara na motoru letelice.

"Avion je propao i krenuo nosem ka zemlji. Bio je mrkli mrak i ljudi su vrištali, a duboka tutnjava motora mi je odzvanjala u glavi", rekla je Julijana za BBC 2012. godine.

Odjednom, buka je prestala a Julijana je bila izvan aviona.

"Bila sam u slobodnom padu, privezana za sedište. Šum vetra bio je jedini zvuk koji sam mogla da čujem", prisetila se ona.

Julijana se prisetila kako su njena majka i putnik sa druge strane izbačeni sa sedišta, a ona je padala u vrtlogu, vezana za sedište koje je bilo pored prozora.

Preživeti pad od 30 metara je neizvesno, ali Julijana je padala sa sto puta veće visine, bez padobrana, samo sa sedištem za koje je bila vezana.

I ono joj je ublažilo pad.

Julijana je bila bez svesti dok je nekontrolisano padala, pa nije sigurno kako je tačno preživela trenutak kada se "sudarila" sa zemljom.

Međutim, guste grane i lišće Amazonske prašume usporile su njen pad dovoljno da je poslednji udarac o zemlju ne ubije.

Julijana je preživela pad sa velike visine bez ozbiljnih povreda, osim slomljene ključne kosti, otoka oka, pokidanog prednjeg ukrštenog ligamenta, delimično prelomljene potkolenice i posekotina na rukama i nogama.

Dan je provela tako što je gubila i vraćala svest, a satima kasnije nije uspela da stane na noge jer joj se vrtelo u glavi.

Kada je došla k sebi, shvatila je brutalnost situacije u kojoj se našla. Bila je usred džungle, sama, bez ikoga da je spasi. Izgubila je naočare i jednu sandalu. Na sebi je imala kratku haljinu bez rukava. Ali Julijana je možda bila jedina sedamnaestogodišnja Nemica na svetu koja je bila jedinstveno kvalifikovana da preživi u džungli.

Julijana je rođena u Peruu ali je bila nemačkog porekla, njen otac Hans-Vilhelm je bio poznat biolog, a majka Marija ornitolog koji ruši barijere.

"Pre nesreće, provela sam godinu i po dana sa roditeljima u njihovoj stanici za istraživanje samo 48 kilometara dalje. Naučila sam puno o životu u prašumi, da nije toliko opasan. To nije zeleni pakao kako svet oduvek misli", rekla je ona.

Njen stav deluvao je izuzetno ravnodušno. Peruanski Amazon je dom bezbrojnih otrovnih zmija, otrovnih žaba, krokodila, anakondi i električnih jegulja.

I bez naočara, veoma kratkovida tinejdžerka morala je da korača veoma pažljivo. Bacala bi sandalu na zemlju ispred sebe svakih nekoliko koraka kako bi uplašila zmije, što je njene pokrete činilo napornim i sporim.

Dan je provela očajnički tragajući za majkom, pre nego što je shvatila da mora da nađe pomoć za sebe. Pronašla je kesicu lizalica, jedinu hranu koju će jesti narednih 10 dana.

Julijana je pratila savet koji je dobila od oca.

"Rekao je da ako nađeš potok, pratiš ga jer će te on odvesti do veće reke i tu ćeš naći pomoć", rekla je Julijana za CNN 2009. godine.

Pronašla je potok i počela da ga prati, što ju je odvelo do veće reke. Hodala je po vodi što joj je omogućilo da izbegne težak teren prašume, ali je to imalo svoje izazove.

"Nekada bih videla krokodila na obali i krenuo bi kroz vodu ka meni, ali ja nisam bila uplašena. Znala sam da krokodili nemaju tendenciju da napadaju ljude", rekla je ona.

Prvih nekoliko dana čula je zujanje aviona za pretragu koji su leteli iznad nje, ali zbog gustih krošnji džungle nije mogla da ih vidi.

Posle nekoliko dana, prestala je da čuje avione.

Usput, jedna od njenih posekotina se inficirala. Muva je položila jaja u posekotinu na njenoj u počeli da jedu njeno meso. Pokušala je ali nije mogla da ih se reši, i počela je da se plaši da će zbog infekcije ostati bez ruke.

Julijanu je impresioniralo koliko su životinje oko nje bile pitome. Majmuni i jeleni bi obično izbegavali ljude. Ali je imala jezivu misao - životinje su bile nesvesne jer nisu znale kako ljudi izgledaju.

"To me je navelo da razmislim, ali sam onda blokirala te misli - o tome da možda nema nikakve pomoći", rekla je ranije.

Posle 10 dana bez hrane, Julijana je bila veoma slaba. Iscrpljena, zaspala je na obali reke. Kada se probudila, videla je prazan brod.

"U početku sam mislila da haluciniram, da sam počela da gubim razum. Gledala sam u brod i krenula polako ka njemu", rekla je ona.

Iz čamca, Julijana je pronašla stazu uz brdo. Puzala je gore i pronašla praznu kolibu i bure dizela.

Sledeći primer svog oca koji je lečio infekciju njenog psa, iscedila je gorivo iz bureta i prelila ga preko rane.

Bol od dizela je bio nepodnošljiv, ali je izbacio crve na površinu, i ona je uspela da ih pokupi.

Svesna da je na ivici da umre od gladi, pokušala je da uhvati žabe za jelo. Julijana nije znala da su to otrovne žabe, ali je ipak bila prespora da ih uhvati. Razmišljala je da uzme čamac da potraži pomoć, ali nije želela da ga ukrade. Umesto toga, odlučila je da se odmori u kolibi još jednu noć.

U tom delu Perua, meštani su verovali u duhove vode pod nazivom Jemandža. Prema verovanju, Jemandže su blede i plave kose, za razliku od skoro svih ostalih u tom delu zemlje. Kada su drvoseče prošle kroz proplanak i videli Julijanu, pomislili su da vide vodenog duha. Ali oni su se pobrinuli za nju, dali joj prvu hranu koju je jela u poslednjih 10 dana i brinuli se o njenim ranama.

Sledećeg dana su se čamcem uputili u obližnje selo, odakle je avionom prebačena u Pukalpu da se ponovo sjedini sa svojim ocem.

Zahvaljujući njenim uputstvima, vlasti su uspele da dođu do mesta nesreće, gde su identifikovali žrtve, uključujući njenu majku. Od 91 osobe u avionu, Julijana je jedina preživela.

Stidljiva tinejdžerka, Julijana je bila preplavljena interesovanjem javnosti za njenu priču. Bombardovana je pismima iz celog sveta. Neka, adresirana jednostavno kao "Julijana - Peru", takođe su stigla do nje.

Dugo je imala noćne more zbog nesreće i mučilo ju je što je ona preživela, a drugi nisu.

"Kasnije sam saznala da je moja majka takođe preživela pad, ali je bila teško povređena i nije mogla da se pomeri. Umrla je nekoliko dana kasnije. Strah me je da pomislim kakvi su joj bili poslednji dani", ispričala je ona.

Godine 1998, Julijana se vratila na mesto nesreće sa poznatim dokumentarnim filmskim stvaraocem Vernerom Hercogom, koji je nameravao da leti kobnim letom na kom je bila i Julijana, ali je došlo do promene rasporeda.

Julijana je danas poznati mamolog koja se specijalizovana za slepe miševe.

(Telegraf.rs)