Atlantska povelja objavljena pre 85 godina

Atlantska povelja, ključni dokumenat kojim su objašnjeni ratni ciljevi SAD i Britanije u Drugom svetskom ratu, kao i ustrojstvo poratnog Zapada, objavljena je 14. avgusta 1941. pre 85 godina.

Frenklin Ruzvelt, predsednik Sjedinjenih Država i Vinston Čerčil, premijer Ujedinjenog Kraljevstva, nakon prethodnog višednevnog usaglašavanja, javnosti su tog 14. avgusta predstavili Atlantsku povelju.

Preporučujemo

Bio je to sa jedne strane dokument kojim je objašnjeno za kakav svet se saveznici bore, a takođe bio je to temelj na kojem je uobličen poredak poratnog Zapada, a umnogome i čitavog sveta.

Iz Atlantske povelje izrašće odmah po okončanju rata koncept Ujedinjenih nacija, na čemu se radilo i dok su ratni napori bili u punom jeku, uključujući i niz pratećih tela OUN osmišljenih s ciljem ekonomske i finansijske saradnje.

A takođe, načela Atlantske povelje poslužiće i kao temeljna prilikom oblikovanja Severnoatlantskog pakta aprila 1949.

Pre svega, Atlantskom poveljom avgusta te 1941. svetu je predstavljena vizija boljeg poratnog sveta.

Prevashodni cilj lidera SAD i Britanije, bio je da tim dokumentom naglase najodlučnije odbacivanje svega onog što je oličavala nacistička Nemačka.

Bila je to rana faza Drugog svetskog rata, i saveznci su osećali potrebu da privuku druge nacije, kao i da ponude nadu onima koji su se našli pod okupacijom.

Drugi svetski rat započeo je napadom na Poljsku, prvog dana septembra 1939. kada su Britanija i Francuska stupile u rat protiv Nemačke. Pošto je Francuska poražena i okupirana juna 1940. Britanija se našla usamljena u ratu protiv nacističke Nemačke.

Iako Sjedinjene Države tada još nisu ušle u rat, podrška Britaniji u Vašingtonu bila je uglavnom neupitna, iako još uvek prikrivena.

Iznad svega, vrednosni model na kojem se temelje SAD suštinski je bio suprotstavljen svemu onome što je oličavala nacistička Nemačka. Posle japanskog napada na Perl Harburn na Havajima, decembra 1941. Sjedinjene Države takođe ulaze u rat.

U međuvremenu, Nemačka je napadom na Sovjetski Savez krajem juna 1941. u rat protiv sebe uvukla još jednu veliku silu, s kojom je 1939. sporazumno podelila Poljsku.

Prethodno, Nemačka je okupirala, osim Poljske, Dansku, Norvešku, Belgiju, Holandiu, Luksemburg, Francusku, zatim u proleće 1941. Jugoslaviju i Grčku, uz predratne žrtve poput Čehoslovačke.

Atlantska povelja sadržala je osam ključnih odrednica. Pre svega, Britanija i SAD istakle su da nemaju pretenzija na ma čije teritorije.

Principijelno je naglašeno pravo samoopredeljenja naroda, a takođe i pravo teritorijalnih promena u skladu sa etničkim prilikama odnosno raspoloženjem stanovništva na terenu.

Istaknuta je takođe potreba demilitarizacija zemalja agresora, kao i opšte razoružanje.

Poveljom je predviđeno više ekonomskih mera s ciljem da se u poratnom periodu ustroje pravedniji ekonomski odnosi među državama.

Otuda je proklamovano ukidanje ranijih trgovinskih ograničenja, uz slobodu pomorskog saobraćaja, i naglasak na ekonomskoj saradnji u perspektivi.

Nasuprot onome što se dogodilo posle Prvog svetskog rata, postojala je svest da valja izbeći kaznene mere na polju ekonomskih odnosa, pošto su one tada imale pogubne posledice, na šta je Džon Majnard Kejnz pravovremeno ukazivao još tokom mirovnih sporazuma 1919. a i godinama potom.

Sastavni deo dokumenta bila su i proklamovana načela, uostalom deklarativnog karaktera, o opštem napretku, društvenom blagostanju, slobodi od oskudice, slobodi od straha.

Frenklin Ruzvelt i Vinston Čerčil sadržinu Atlantske povelje usaglasili su tokom konferencije u vojnoj bazi Argentija u Plancerija zalivu na ostrvu Njufaundlend, sada delu Kanade, tada posebnoj prekomorskoj teritoriji, pod vlašću Londona od 1583.

Pošto su načela proklamovana Atlantskom poveljom predstavljena javnosti, podržaće ih i vlade drugih savezničkih zemalja.

Tokom međusavezničkog samita u Londonu 24. septembra 1941, predstavnici izbegličkih vlada Čehoslovačke, Poljske, Belgije, Luksemburga, Holandije, Francuske (De Golove Slobodne Francuske), Grčke, Norveške i Kraljevine Jugoslavije, potpisali su tekst Povelje.

Među potpisnicima se našao i Sovjetski Savez, iako je bilo jasno da su ekonomska načela slobodnog tržišta isticana Atlantskom poveljom nespojiva sa ustrojstvom komunističke zemlje. Bio je to gest savezništva u ratu.

Zanimljivost vezana za nastanak Povelje jeste činjenica da Čerčil i Ruzvelt nisu uopšte potpisali dogovoreni tekst. Oni su ga jednostavno usaglasili tokom pregovora odnosno Konferencije počev od 9. avgusta. Pošto je tekst Povelje konačno oblikovan, obelodanjen je kao zajednička izjava, telegrafskim putem, u London i Vašington.

U to vreme Povelja je bila znana kao "Zajednička izjava predsednika i premijera" ili kao "Zajednička deklaracija".

Naziv Atlanstka povelja po kojem će dokumenat postati poznat, prvobitno se pojavilo u glasilu britanskih Laburista Dejli Herald.Tek potom Vinston Čerčil je naziv Atlantska povelja upotrebio prilikom obraćanja Parlamentu krajem avgusta 1941.

Kao jedan od prvih plodova Atlantske povelje, 1. januara 1942. uslediće potpisivanje Deklaracije Ujedinjenih nacija, što je bio temeljni dokument iz kog će izrasti potonje OUN. U to vreme taj akt je pre svega naglašavao protivnost svemu onome što je oličavao nemački nacizam, uz međusobnu saglasnost u borbi protiv njega.

Bilo je, međutim, takođe bitno različitih tumačenja Atlantske povelje.Tako su predstavnici raznih pokreta za dekolonizaciju Povelju videli kao podršku oslobođenju od evropskih kolonijalnih metropola, što Čerčilu izvesno nije bila namera. On je načela opredeljanja smatrao razumljivim za narode koje je nacistička Nemačka okupirala, kao i Musolinijeva Italija ili Japan, ali ne više od toga.

Šta više, ispostaviće se da je Atlantska povelja objašnjavana i kao svojevrsni antikolonijalni manifest.

To je recimo činio Mahatma Gandi u pismu predsedniku Ruzveltu 1942.

Pokazaće se, SAD su se po okončanju Drugog svetskog rata i potonjih decenija, upravo tako i ponašale, kao u vreme Suecke krize 1956. protiv Britanaca i Francuza u korist Egipta, uz Izrael, ili tokom Rata u Alžiru 1954/1962, kada Vašington takođe nije imao razumevanja za nacionalne interese i ponos Francuza.

(Telegraf.rs/Tanjug)