Dečak (3) zaražen besnilom, lekari gube nadu da će se oporaviti: Opasna bolest ponovo hara u evropskoj državi

Na prepunom odeljenju intenzivne nege u Daki, trogodišnji Abdul ležao je paralizovan. Njegovo sićušno telo bilo je izobličeno infekcijom besnila koja je stigla do mozga. Njegova majka Šeuli Akter (38) sedela je pored njega i masirala mu noge u nadi da bi to moglo da opusti njegove mišiće, ali nije imalo nikakvog efekta. Šake i stopala bili su mu ukočeni od grčeva.

Abdul je u bolnici bio mesec dana, ali lekari su rekli da verovatno neće još dugo živeti. Infekcija je, kako su rekli, napredovala do degenerativnog encefalitisa; virus je stigao do njegovog mozga. Abdul se tresao, obuzet temperaturom. Disao je ubrzano i panično, a povremeno bi se čuli njegovi jauci od bola.

Preporučujemo

Na bradi mu je bio karakterističan ožiljak od ujeda psa, izvora infekcije.

"Igrao se napolju sa drugom decom. Pas, jedan od onih koji su uvek čekali napolju, iznenada ga je napao. Rekli su da je krenuo na njega jer je bio najmanji", rekla je Šeuli.

Besnilo je stalna pretnja u prenatrpanim i nehigijenskim sirotinjskim naseljima glavnog grada Bangladeša, a Infektivna bolnica beleži porast broja smrtnih slučajeva od ove bolesti tokom poslednje tri godine.

Posle decenija napretka, priče poput Abdulove ponovo postaju sve češće, jer broj slučajeva besnila i smrtnih ishoda raste u žarištima poput Bangladeša, Indije i delova Afrike.

U gotovo svim slučajevima, porast broja obolelih poklapa se sa velikim brojem pasa lutalica. U nekim pogođenim zemljama, poput Maroka i Šri Lanke, oni i druge životinje lutalice čak su postali turistička atrakcija. Dakle, šta treba učiniti i zašto je besnilo ponovo u porastu?

Smrtna presuda koja može da se spreči

Besnilo svake godine usmrti više od 60.000 ljudi, gotovo jednu osobu na svakih devet minuta, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO). Ovaj broj, priznaje svetsko zdravstveno telo, verovatno je značajno potcenjen.

Najveći teret pada na siromašno ruralno stanovništvo u Aziji i Africi, a oko polovine svih slučajeva odnosi se na decu mlađu od 15 godina. Ipak, bolest može da se spreči, a odgovarajućom strategijom može da se stavi pod kontrolu ili potpuno iskoreni.

Oko 99 odsto slučajeva besnila kod ljudi dobija se ujedom zaraženog psa, a globalni zdravstveni podaci pokazuju da zemlje sa velikim brojem pasa lutalica koji slobodno lutaju i nisu vakcinisani imaju ubedljivo najveći broj smrtnih slučajeva.

Veruje se, na primer, da Indija ima oko 60 miliona pasa lutalica i da je odgovorna za više od trećine svih smrtnih slučajeva od besnila kod ljudi u svetu, piše The Telegraph.

Nasuprot tome, zemlje koje su uvele obaveznu vakcinaciju i druge mere javnog zdravlja, kao i preduzele korake za kontrolu populacije pasa lutalica, praktično su iskorenile bolest. Uzmimo Sjedinjene Američke Države kao primer.

Jedna od najpoznatijih scena u čitavoj književnosti 20. veka jeste ona u kojoj izmišljeni advokat Atikus Finč ubija besnog psa koji je zalutao u grad. Scena iz romana "Ubiti pticu rugalicu" ključni je trenutak u razvoju lika glavnog junaka, ali je i odraz mnogo veće pretnje koju je besnilo nekada predstavljalo za Amerikance.

Tridesetih godina, kada je radnja knjige smeštena, virus besnila još je bio endemičan među američkim psima, što je svake godine dovodilo do hiljada slučajeva kod domaćih životinja i desetina slučajeva kod ljudi.

Međutim, do trenutka kada je knjiga objavljena 1960. godine, besnilo je uglavnom bilo pod kontrolom, a do kraja te decenije prijavljeno je manje od 500 slučajeva besnila kod pasa i samo tri kod ljudi, prema podacima američkih Centara za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC).

Akademici ovaj nagli pad broja slučajeva besnila uglavnom pripisuju javnozdravstvenim kampanjama nakon Drugog svetskog rata. Tokom četrdesetih i pedesetih godina, mnoge savezne države u SAD počele su da uvode obaveznu vakcinaciju pasa protiv besnila. Istovremeno, mnoge lokalne vlasti počele su da uvode pravila prema kojima psi moraju da budu na povocu.

Ciljano uklanjanje pasa i široka mreža prihvatilišta za pse u zemlji takođe su odigrali ključnu ulogu u kontroli populacije pasa lutalica.

Iako uklanjanje pasa zvanično danas nije deo američke strategije za kontrolu besnila - i postalo je izuzetno osetljivo pitanje širom sveta - veliki broj pasa lutalica se širom zemlje tiho eutanazira kako bi se populacija pasa držala pod kontrolom.

Američka organizacija za zaštitu životinja Best Friends Animal Society došla je do podataka prema kojima je oko 207.400 pasa eutanazirano u prihvatilištima 2023. godine - otprilike jedan na svaka dva i po minuta.

SAD su uspešno iskorenile besnilo kod pasa 2008. godine (virus se, međutim, i dalje može pronaći kod divljih sisara, uključujući mačke, slepe miševe i rakune) i sada godišnje troše do 510 miliona dolara na kontinuirane napore u prevenciji.

Šta je onda sprečilo druge zemlje da ponove ovaj uspeh?

"Sve se svodi na masovnu vakcinaciju pasa", rekao je Feliks Lankester, direktor organizacije Rabies Free Africa i profesor na Univerzitetu države Vašington.

"One zemlje koje su uvele masovnu vakcinaciju - koordinisanu, sistematsku masovnu vakcinaciju pasa - bile su uspešne, a zemlje koje nisu pokazale nikakav napredak, prema mom iskustvu, jesu one koje nemaju koordinisan program", rekao je za The Telegraph.

"Ako pogledate veliki deo Afrike, većina zemalja zaista radi veoma malo. Isto je i u Aziji, mora da postoji koordinisana nacionalna strategija za vakcinaciju pasa. U suprotnom će ostati džepovi endemskog prisustva bolesti, koji će potom izazivati probleme", naveo je.

Razlog zbog kojeg jednostavno uklanjanje pasa lutalica nije dovoljno jeste taj što se virus vraća kada se populacija lutalica obnovi - osim ako su psi vakcinisani.

Pandemija je takođe možda imala ulogu u sadašnjem ponovnom porastu bolesti, jer je poremetila kampanje vakcinacije.

"Postoji mnogo pitanja u vezi sa tim da li je pandemija uticala na vakcinaciju. Svakako, u vreme pandemije vakcinacija tamo gde radimo u istočnoj Africi bila je pogođena jer nismo mogli da pošaljemo naše timove na teren", rekao je profesor Lankester.

Smanjenje sredstava za globalno zdravstvo takođe je pogodilo budžete zemalja sa velikim problemima sa besnilom, dodao je.

Čak i kratak prekid programa vakcinacije može biti katastrofalan, jer bolest može brzo ponovo da se proširi među populacijom pasa.

"U mnogim od ovih zemalja prosečni životni vek pasa veoma je kratak, pa je smena populacije pasa brza", objasnio je profesor Lankester.

"Dakle, ako vakcinišete tokom prve godine i ostvarite svoje ciljeve, ali zatim tokom druge i treće godine ne vakcinišete u istoj meri, veoma brzo ćete izgubiti kolektivni imunitet jer će se rađati nevakcinisani štenci, a vakcinisani psi će uginuti", rekao je.

"Možete sa 70 odsto obuhvata vakcinacijom pasti ispod 40 odsto za godinu i po dana, a kada padne ispod 40 odsto, prenošenje besnila može da se održi i bolest će se vratiti."

Kao primer, besnilo se poslednjih godina ponovo pojavilo kao ozbiljan javnozdravstveni problem u Ukrajini, kao posledica poremećaja programa vakcinacije i naglog porasta broja raseljenih i napuštenih kućnih ljubimaca. Broj ljudi koje su ujedele besne životinje porastao je sa 780 u 2021. na 2.507 u 2024. godini, prema podacima ukrajinskog Ministarstva zdravlja.

A šta je sa uklanjanjem pasa lutalica? Da li zanemarujemo važan alat koji je pomogao da se besnilo stavi pod kontrolu zbog brige za prava životinja?Danas je prilično teško zamisliti junaka knjige napisane u naše vreme kako hladnokrvno ubija besnog psa, a ne morate daleko da tražite dokaze o tome koliko je nepopularna ideja uklanjanja pasa lutalica, ili čak preduzimanja koraka da se oni uklone iz gradova.

Masovni protesti izbili su u Indiji prošle godine nakon što je najviši sud te zemlje, postupajući po sopstvenom ovlašćenju protiv onoga što je nazvao javnozdravstvenom "pretnjom" koju predstavlja besnilo, naložio vlastima da počnu da hvataju gradske pse lutalice i smeštaju ih u prihvatilišta.

Ipak, odluku je pozdravila porodica Čavi Šarme, šestogodišnje devojčice koja je preminula od infekcije besnilom nakon što ju je u glavnom gradu Indije ujeo pas lutalica.

"Nadam se da više neće biti Čavi, koje će negde drugde biti povređene. Niko ne bi trebalo da prođe kroz okrutnu sudbinu kroz koju smo mi prošli", rekla je njena tetka lokalnoj televiziji.

Ipak, stručnjaci uglavnom smatraju da masovno uklanjanje pasa nije rešenje, a nekoliko studija pokazalo je da je neefikasno u kontroli besnila.

Uklanjanje populacije pasa može privremeno očistiti ulice, ali takođe stvara efekat vakuuma, privlačeći nevakcinisane - a samim tim potencijalno i besne - pse iz okolnog područja, koji su manje naviknuti na ljude.

Profesor Lankester rekao je da, iako ciljana uklanjanja pasa možda i dalje mogu biti korisna za kontrolu velikih populacija pasa iz zajednice na mestima poput indijskih gradova, efikasnost uklanjanja pasa kao sredstva za kontrolu besnila je upitna.

"Ne mislim da smo previše emotivni kada je to u pitanju. Pragmatičan sam i, kada bi to bio put napred, mislim da bih to podržao, ali nema dokaza da to funkcioniše, skupo je i duboko je nepopularno", rekao je.

SZO želi da do 2030. godine eliminiše smrtne slučajeve ljudi od besnila koje prenose psi, a njena strategija zasniva se na tri glavna stuba:

• Vakcinacija pasa lutalica (želi da postigne stopu vakcinacije od najmanje 70 odsto u endemskim područjima)
• Proširenje pristupa vakcinama i spasonosnim vakcinama nakon izlaganja kod ljudi
• Poboljšanje informisanosti zajednice o bolesti i promovisanje odgovornog vlasništva nad kućnim ljubimcima

Problem izgleda leži u tome što je sprovođenje ove strategije lakše reći nego učiniti u mnogim mestima gde je besnilo i dalje endemsko. Jedan od razloga je cena. U eri rastućih troškova i sve manjih budžeta, mnogi ljudi i vlade u zemljama u razvoju jednostavno ne smatraju besnilo prioritetom.

"Mislim da smo prilično daleko od toga da budemo u mogućnosti da sprovedemo onu vrstu privatno finansirane masovne vakcinacije pasa kakvu imamo u Americi i Evropi", rekao je profesor Lankester.

Drugi problem je što, iako mnoge zemlje već imaju zakone o vlasništvu nad psima, oni se retko sprovode.

"U svim zemljama u kojima sam radio postoje veoma dobri zakoni o vlasništvu nad psima - ako ćete imati psa, morate da ga vakcinišete protiv besnila - ali ti zakoni se ne primenjuju", rekao je profesor Lankester.

Smrtni slučajevi ljudi od besnila kreću se u pogrešnom smeru u mnogim zemljama sa najvećim teretom bolesti, uključujući Indiju, Bangladeš, Filipine, Maleziju, Južni Sudan i Demokratsku Republiku Kongo, prema podacima SZO.

Besnilo je takođe i dalje endemsko u mnogim područjima koja posećuju zapadni turisti, kao i šokantna smrt prošle godine Ivon Ford, britanske bake, četiri meseca nakon što ju je tokom odmora u Maroku ogrebalo štene.

"Gledati kako se Ivon tako brzo pogoršava bilo je izuzetno traumatično", rekla je njena ćerka Robin Tomson tokom istrage o njenoj smrti u Šefildu.

Smrt je navela britansku Agenciju za zdravstvenu bezbednost da podseti putnike na rizike povezane sa životinjama lutalicama.

Neke zemlje su, međutim, uspele. U Latinskoj Americi broj slučajeva besnila kod ljudi i pasa smanjen je za više od 99 odsto od 1983. godine zahvaljujući velikoj kampanji koju je nadzirala Panamerička zdravstvena organizacija (PAHO).

Prema tom planu, zemlje su se udružile kako bi kupovale vakcine po pristupačnim cenama i sprovodile velike, sinhronizovane godišnje kampanje tokom kojih su desetine miliona pasa istovremeno vakcinisane.

Slično tome, regionalna zajednička nabavka poboljšala je pristup profilaksi nakon izlaganja, što je dovelo do dramatičnog pada broja smrtnih slučajeva.

U novije vreme, Turska je ostvarila značajan napredak u borbi protiv besnila i krenula sopstvenim putem.

Sa jedne strane, koristi pionirske - ali skupe - oralne vakcine protiv besnila, bacajući milione mamaca sa vakcinom iz vazduha na ogromna područja kako bi se besnilo kontrolisalo među divljim životinjama, kao i među teško dostupnim psima lutalicama.

Sa druge strane, vlada je nastavila sa sprovođenjem naredbe prema kojoj lokalne vlasti moraju da uhvate milione pasa lutalica, smeste ih u prihvatilišta i eutanaziraju ako su bolesni ili opasni.

Aktivisti za prava životinja ovu naredbu nazivaju "zakonom o masakru", strahujući da će zbog nedostatka prostora u prihvatilištima dovesti do masovnog uklanjanja pasa.

SZO procenjuje da bi potpuno iskorenjivanje besnila koje prenose psi u svim zemljama u kojima je bolest i dalje endemska koštalo oko 6,3 milijarde dolara - značajnu sumu, ali ne i onu koja je van domašaja većine razvijenih zemalja ili čak mnogih milijardera.

"Ne bi bilo preterano skupo iskoreniti bolest, s obzirom na količinu novca koja je u opticaju", rekao je profesor Lankester.

Oralne vakcine protiv besnila, poput onih koje koristi Turska, i dalje su preskupe za mnoge zemlje, ali bi mogle imati veliki uticaj ako postanu dostupnije, dodao je.

Ipak, u poređenju sa drugim velikim globalnim zdravstvenim ciljevima, poput malarije, HIV-a ili polio virusa, rad na iskorenjivanju besnila teško privlači sredstva.

Ali rešavanje problema besnila može zahtevati i promenu načina na koji se o ovoj bolesti razmišlja na mnogo osnovnijem nivou.

To je zato što vakcinaciju pasa protiv besnila obično doživljavamo kao nešto što je dobro za psa, umesto kao nešto što koristi zdravlju ljudi.

"Kada ljudi razmišljaju o besnilu i vakcinisanju pasa, uvek misle o tome kao o nečemu što je dobro za psa - što i jeste - ali nekako propuštaju poentu da je razlog zbog kojeg vakcinišete psa zaštita ljudi", rekao je profesor Lankester.

Besnilo je, kako je rekao, postalo žrtva "jaza odgovornosti" i uglavnom je prepušteno veterinarskom ili poljoprivrednom sektoru da se njime bavi, umesto da se tretira kao javnozdravstveni problem.

"Na neki način je na veterinarskom sektoru da reši ovaj problem, ali koristi ima javnozdravstveni sektor, i upravo je u tome problem", rekao je.

"U nekim zemljama veterinarski sektor je često manje zainteresovan za vakcinaciju protiv besnila jer ima mnogo drugih bolesti koje mora da finansira - bolesti stoke koje utiču na produktivnost."

Na kraju bi upravo turizam mogao da promeni ovu dinamiku. Ford, britanska baka koja se zarazila besnilom od šteneta u Maroku, nije jedini poznati slučaj turista koji je oboleo od ove bolesti.

Godine 2019. Brižit Kalestad postala je prva Norvežanka koja je preminula od besnila za više od 200 godina, nakon što se zarazila bolešću od šteneta na Filipinima, što je podstaklo velike bezbednosne kampanje širom Skandinavije.

Za zemlje koje žele da izgrade i održe vredne turističke industrije, kontrola ne samo populacije kućnih ljubimaca, pasa i mačaka lutalica, već i divljih životinja, postaće sve važnija.

(Telegraf.rs)