Kako je nastalo omiljeno vatreno oružje za "rešavanje ličnih razmirica": Od ručnog topa do današnjih pištolja

Pištolj je odavno "omiljeno" vatreno oružje za rešavanja raznih "ličnih razmirica", naplatu dugova, kriminalne i druge aktivnosti koje se po nepisanom pravilu završavaju smrću neke osobe ili više njih, kao i dugogodišnjom robijom onoga ko je povukao obarač. Osim, naravno, ako dotična osoba nije cev okrenula prema sebi i odlučila da još jednom okine. Ali, kako smo stigli do današnjeg pištolja na kom je dovoljno samo da stisnemo okidač i nekoga pošaljemo "bogu na istinu", a sebe iza rešetaka?

Pa, sve je počelo bukvalno s malim ručnim topom...

Preporučujemo

Prvo (jedno)ručno vatreno oružje

Prvo ručno vatreno oružje pojavilo se u Evropi u srednjem veku, a u početku nije bilo velike razlike između malog topa i ručnog vatrenog oružja. Oko sredine 14. veka pojavljuju se takozvani ručni topovi - jednostavne metalne cevi zatvorene na jednom kraju. U njih se sipao barut, postavljao projektil, najčešće kamena ili metalna kugla, a barut se palio kroz mali otvor na zadnjem delu cevi. Strelac je u početku morao sam da prinese plamen, pa je oružje bilo sporo i veoma neprecizno.

Vremenom su razvijeni mehanizmi za paljenje - od fitiljače i točkače do kremenjače, koja je tokom 17. i 18. veka postala standard za pištolje i puške.

Oružje je postajalo manje i pogodnije za držanje jednom rukom, a upravo tada razvija se i kubura, mali pištolj koji su naročito koristili konjanici. Kubura, međutim, nije bila direktni predak revolvera.

Svi ti sistemi imali su isti problem: posle svakog pucnja oružje je moralo ponovo da se puni. Rešenje su najpre tražili u više cevi, ali je takvo oružje bilo glomazno. Mnogo elegantnija ideja bila je da se više naboja smesti u jedan rotirajući cilindar.

Tu počinje priča o revolveru.

Početkom 19. veka ručni pištolj je već imao dugu istoriju. Postojale su kremenjače, pištolji sa udarnom kapislom i različiti pokušaji da se iz malog oružja dobije što više hitaca. Ali jedan problem i dalje je bio gotovo nerešiv: posle pucnja trebalo je ponovo napuniti oružje.

Ako je vojnik imao pištolj sa jednom cevi, posle jednog hica praktično je imao u rukama samo komad metala i drveta koji je morao ponovo da napuni. Ako je želeo više hitaca, mogao je da nosi više pištolja ili da koristi neku od komplikovanih višecevnih konstrukcija.

I onda je počelo vreme neverovatnih inovacija...

1818: Eliša Kolijer i "cilindar koji se okreće"

Engleski pronalazač Eliša Kolijer patentirao je 1818. godine konstrukciju koja je bila važan korak ka revolveru kakav danas poznajemo.

Njegovo oružje imao je više komora u cilindru koji je mogao da se okreće, tako da se svaka komora dovede u osu cevi. Time je rešeno ono najvažnije: više punjenja moglo je da bude spremno za ispaljivanje bez ponovnog punjenja cevi.

Ali Kolijerov sistem još nije bio pravi revolver u današnjem smislu. Cilindar se nije automatski okretao povlačenjem obarača. Strelac ga je ručno pomerao.

Još važnije, taj revolver koristio je tadašnju tehnologiju odvojenog baruta, projektila i sistema za paljenje.

Dakle, revolver je dobio svoju osnovnu arhitekturu pre nego što je dobio savremenu municiju.

1830-e: Semjuel Kolt pretvara ideju u sistem

Nekoliko godina kasnije na scenu stupa Semjuel Kolt.

Kolt nije izmislio samu ideju rotirajućeg cilindra, ali je napravio ono što je u istoriji oružja često važnije od same prve ideje: razvio je konstrukciju u kojoj su cilindar, mehanizam za okretanje, obarač i udarni čekić radili kao jedinstven sistem.

Njegov patent iz 1835. i 1836. omogućio je proizvodnju revolvera u SAD.

Prvi Koltov proizvodni revolver bio je Colt Paterson, a ime je dobio po gradu Patersonu u državi Nju Džersi.

On je imao rotirajući cilindar sa više komora, ali je još pripadao svetu oružja sa kapislom. Svaka komora se punila zasebno.

To znači da je revolver rešio problem broja hitaca, ali još nije rešio problem brzog punjenja.

I tu dolazimo do jedne od najvažnijih inovacija u čitavoj priči.

Pre nego što je nastao savremeni metak

Da bismo razumeli zašto su revolver i moderni pištolj krenuli različitim putevima, moramo nakratko da se vratimo na samu municiju.

Kod starijih pištolja postojala su najmanje tri odvojena elementa:

• barut + projektil + sredstvo za paljenje

Strelac je morao da ih spoji prilikom punjenja.

Prvi korak ka savremenom metku bio je da se ta tri elementa objedine u jednu patronu.

I da se strelac nada da barut i kapisla nisu ovlažili ili da ne pada kiša...

U 19. veku pojavljuje se čitav niz takvih pokušaja. Jedan od najpoznatijih bio je Drejzeova iglena puška, uvedena u Pruskoj sredinom tog veka. Ona je koristila papirnu patronu, a ne metalnu čauru kakvu danas poznajemo.

Ali papirna patrona pokazala je da se municija može napraviti kao celina.

Sledeći veliki korak bio je metal.

1830-e i 1840-e: Pojavljuje se metalna patrona, odnosno prvi "metak"

Jedan od prvih važnih sistema metalne municije bio je Floberov metak, koji je Luj-Nikolas Flobert razvio početkom 1840-ih.

Njegov sistem bio je veoma mali i slab prema današnjim standardima, ali je imao ogromnu istorijsku važnost. Projektil je bio povezan sa metalnim telom patrone, a paljenje je bilo integrisano u njen zadnji deo.

Ubrzo se pojavljuju i drugi sistemi.

Posebno je važan Lefošeov patron, povezan sa francuskim pronalazačem Kazimirom Lefušeom. Njegova konstrukcija, razvijana tokom 1830-ih i 1840-ih, koristila je metalnu čauru sa malim igličastim nastavkom koji je virio sa strane. Udar čekića po toj iglici aktivirao bi kapislu unutar patrone.

To je bio takozvani pin-fire sistem.

Bio je mnogo praktičniji od odvojenog baruta, projektila i kapisle, ali je imao ozbiljan nedostatak: patrona je morala pravilno da se postavi u komoru tako da iglica bude na odgovarajućem mestu.

Ipak, revolver je sada dobio nešto što je ranije nedostajalo: gotovu patronu.

1840-e: Colt Walker i vrhunac revolvera sa kapislom

Dok se metalna municija razvijala, Kolt je nastavio da usavršava tradicionalni revolver sa kapislom.

Godine 1847. nastao je Colt Walker, ogroman i veoma snažan revolver razvijen uz pomoć kapetana Semjuela Vokera.

Bio je težak i glomazan, ali je pokazao koliko je revolver mogao da promeni način borbe. Vojnik ili konjanik više nije morao da nosi nekoliko napunjenih pištolja. Jedno oružje moglo je da pruži više uzastopnih hitaca.

Posle toga dolaze praktičniji modeli, među kojima je posebno značajan Colt 1851 Navy.

To je već bio revolver koji je izgledao kao pravi predak kasnijeg američkog "kaubojskog" revolvera.

Ali još se punio na stari načinom.

1850-e: Revolver dobija konkurenta

U isto vreme revolver nije bio jedino rešenje.

Kompanije poput Smith & Wesson počele su da razvijaju oružje za metalne patrone.

Tu se pojavljuje jedna od najvažnijih figura u istoriji američkog oružja: Rolin Vajt.

Vajt je 1855. patentirao konstrukciju sa cilindrom koji je bio probušen kroz celu dužinu komora. To je omogućilo da se metalne patrone ubacuju sa zadnje strane cilindra.

Smith & Wesson je otkupio prava na taj patent i počeo da proizvodi revolvere za metalnu municiju.

To je bio ogroman korak. Koltovi revolveri sa kapislom punili su se spreda. Smith & Wessonov sistem omogućio je punjenje otpozadi.

Od tog trenutka revolver više nije bio samo oružje sa više hitaca. Postajao je oružje koje je relativno brzo moglo da primi gotove patrone.

1857: Smith & Wesson Model 1

Smith & Wesson Model 1, predstavljen 1857. godine, bio je jedan od prvih uspešnih američkih revolvera koji su koristili metalne patrone.

Bio je mali i koristio je relativno slabu municiju, ali je njegova istorijska uloga ogromna.

Sada je postojala praktično nova kombinacija:

• rotirajući cilindar + gotova metalna patrona.

To je bio prototip modernog revolvera.

Ali kakav je to, zapravo, bio "metak"?

Ovde treba napraviti važnu terminološku razliku. U svakodnevnom govoru kažemo "metak", ali ono što je strelac tada ubacivo u oružje tehnički je patrona ili "metak" u širem govoru.

Savremena patrona sastoji se od:

• projektila, odnosno zrna,
• čaure,
• barutnog punjenja,
• kapisle.

Čaura je ključna inovacija jer objedinjuje sve elemente i istovremeno zatvara komoru. Kada kapisla bude aktivirana, ona zapali barut. Barut sagoreva i stvara gasove pod visokim pritiskom. Gasovi potiskuju zrno kroz cev.

Ali bilo je potrebno još nešto: pouzdan sistem paljenja.

Od kapisle do centralnog paljenja

Rani metalni patroni koristili su različite sisteme.

Kod Lefušeovog patrona paljenje se aktiviralo preko iglice sa strane.

Postojao je i "rimfire", odnosno sistem kod kojeg je udarni sastav smešten u obodu dna čaure.

To je bilo jednostavno i praktično za male patrone, ali nije bilo idealno za velike i snažne.

Postepeno se nametnuo centralni udar, odnosno centralno paljenje, kod koga se kapisla nalazila u sredini dna čaure. To je omogućilo čvršću konstrukciju čaure i pouzdanije korišćenje snažnijih punjenja.

Do druge polovine 19. veka centralno paljenje postaje sve važnije, a upravo će ono postati standard za većinu savremene pištoljske i revolverske municije.

Američki građanski rat ubrzava razvoj

Građanski rat u SAD od 1861. do 1865. bio je ogroman laboratorijski prostor za razvoj vatrenog oružja.

Koltovi revolveri sa kapislom bili su široko korišćeni, posebno modeli poput Colt 1860 Army.

Istovremeno, metalne patrone postajale su sve praktičnije. Posle rata prelazak na metalnu municiju ubrzano se širi.

I tu dolazi trenutak kada revolver dobija oblik koji će ostati prepoznatljiv narednih 150 godina.

1873: Nastaje "Peacemaker"

Colt Single Action Army predstavljen je 1873. godine. Kasnije će postati poznat kao "Peacemaker" ("Mirotvorac", zanimljivo ime za sredstvo koje služi za ubijanje, op.aut.) i postati jedan od najvećih simbola američkog Zapada.

Koristio je metalnu patronu i cilindar sa šest komora. Za razliku od ranijih revolvera sa kapislom, više nije bilo potrebno sipati barut i ubacivati zrno u svaku komoru. Patrona se ubacivala kao gotova celina.

Tu se praktično završava prelazak revolvera iz srednjovekovne tradicije punjenja barutom u moderni svet metalne municije.

Ali revolver je imao jednu fundamentalnu karakteristiku koja će ga zauvek razlikovati od druge velike grane ručnog vatrenog oružja.

Cilindar.

Zašto nije nastao revolver sa okvirom?

Zato što su konstruktori počeli da rešavaju sledeći problem: Ako metalna patrona može da bude napravljena kao jedna celina, zašto patrone ne bi mogle da budu složene jedna za drugom u uređaj koji ih automatski dovodi u cev?

Umesto da se okreće cilindar, moglo bi da se pomera nešto drugo.

Tako počinje razvoj revolvera u danas opšterasprostranjeni pištolj sa okvirom.

Ali nije sve išlo odmah ka poluautomatskom oružju.

Postojali su brojni pokušaji različitih sistema. Neki pištolji su koristili više cevi, neki su imali rotirajuće blokove cevi ili komora, a neki su se ručno repetirali.

Najvažniji problem bio je kako napraviti oružje koje će samo iskoristiti energiju prethodnog hica za pripremu sledećeg.

1880-e i 1890-e: Rađa se "samopuneći" pištolj

Do kraja 19. veka pojavljuju se prve konstrukcije koje danas možemo nazvati samopunećim ili poluautomatskim pištoljima.

Ideja je bila revolucionarna.

Posle opaljenja, deo energije hica pomera zatvarač ili drugi pokretni sklop. Prazna čaura se izvlači iz ležišta i izbacuje iz oružja, dok opruga vraća zatvarač napred. Tom prilikom nova patrona se uzima iz spremnika i ubacuje u ležište.

Strelac samo treba ponovo da pritisne obarač. Oružje više ne zahteva da čovek ručno repetira posle svakog hica.

To je suštinska razlika između klasičnog revolvera i modernog poluautomatskog pištolja.

Kod revolvera:

• obarač → cilindar se okreće → nova komora dolazi pred cev.

Kod poluautomatskog pištolja:

• obarač → hitac → zatvarač se pomera unazad → prazna čaura izlazi → nova patrona ulazi → zatvarač se zatvara u prednji položaj.

Mauser, Borchardt i Luger

Tokom 1890-ih razvoj se ubrzava.

Nemački Mauser C96, predstavljen 1896. godine, postao je jedan od najpoznatijih ranih samopunećih pištolja. Imao je neobičan izgled, fiksni spremnik koji se punio odozgo pomoću paketa i snažnu municiju za pištolj.

Gotovo istovremeno pojavljuju se i druga rešenja.

Georg Luger razvija konstrukciju zasnovanu na ranijem Borčartovom sistemu, koja će dovesti do čuvenog Luger P08. Lugerov pištolj je naročito poznat po svom karakterističnom kolenastom mehanizmu zatvarača.

Do početka 20. veka postalo je jasno da poluautomatski pištolj nije prolazna zanimljivost. Postao je ozbiljna alternativa revolveru.

1900: Brauning ulazi u priču

A onda na scenu stupa čovek koji će praktično oblikovati moderni pištolj.

Američki konstruktor Džon Mozes Brauning već je bio jedan od najvažnijih konstruktora vatrenog oružja. Za Colt je ravzio Model 1900, prvi iz čitave porodice pištolja koji će nekoliko godina kasnije kulminirati u konstrukciji koja će postati legenda.

Brauning je usavršavao sistem u kojem se cev i zatvarač nakon opaljenja zajedno kratko pomeraju, zatim se razdvajaju, a zatvarač nastavlja unazad da bi izvukao i izbacio praznu čauru. Povratna opruga potom vraća zatvarač napred, pri čemu nova patrona ulazi u ležište.

To je jedna od osnovnih konstrukcijskih ideja modernih snažnih poluautomatskih pištolja.

1911: Dve grane konačno postaju potpuno različite

Godine 1911. američka vojska usvaja Colt M1911, pištolj koji je projektovao Brauning.

U tom trenutku razvoj je došao do svojevrsne raskrsnice.

Sa jedne strane nalazi se revolver:

• cilindar → više komora → mehaničko okretanje cilindra → pojedinačna patrona u svakoj komori.

Sa druge strane nalazi se moderni poluautomatski pištolj:

• okvir → zatvarač → pokretna cev/zatvarač → automatsko izbacivanje čaure i ubacivanje nove patrone.

M1911 nije bio prvi poluautomatski pištolj. To je važna istorijska razlika. Ali je predstavljao toliko uspešnu kombinaciju konstrukcije, pouzdanosti, ergonomije i snažne municije da će ostati u vojnoj upotrebi i decenijama nakon pojavljivanja.

Šta se zapravo dogodilo između 1818. i 1911?

Za manje od jednog veka dogodilo se nekoliko revolucija koje su se međusobno nadovezivale.

Razvoj ručnog vatrenog oružja od 1818. do 1911. obeležile su ključne prekretnice: Kolijer je uveo rotirajući cilindar, Kolt je revolver učinio praktičnim, a Flobert, Lefuše, Rolin Vajt i Smith & Wesson omogućili su prelazak na metalne patrone.

Smith & Wesson Model 1 iz 1857. i Colt Single Action Army iz 1873. učvrstili su revolver kao standardno oružje sa metalnom patronom.

Od 1890-ih pojavljuju se sve uspešniji samopuneći pištolji, među kojima se posebno izdvojio Mauser C96 iz 1896. godine.

Razvoj Brauningovih konstrukcija za Colt kulminirao je 1911. godine modelom Colt M1911, jednom od najvažnijih vojnih konstrukcija poluautomatskog pištolja.

I upravo zato je pogrešno posmatrati istoriju revolvera i pištolja kao jednostavnu priču u kojoj je "pištolj zamenio revolver".

Nije bilo tako.

Obe konstrukcije nastale su kao različiti odgovori na isti problem: kako čoveku omogućiti više hitaca iz malog vatrenog oružja.

Revolver je taj problem rešio tako što je napravio više komora koje se fizički pomeraju i dovode jednu po jednu pred cev.

Poluautomatski pištolj rešio ga je drugačije: stavio je više patrona u spremnik i iskoristio energiju prethodnog hica da mehanički pripremi sledeći.

A između te dve ideje stajao je jedan izum bez kojeg nijedna od njih ne bi izgledala onako kako danas izgleda.

Metalna patrona koja je "evoluirala" u današnji metak.

Ona je spojila projektil, barut i kapislu u jednu malu, prenosivu i pouzdanu celinu. Kada je to postalo dovoljno dobro, revolver je mogao da se puni otpozadi, a zatim je postalo moguće napraviti mehanizam koji će praznu čauru sam izbaciti i novu patronu sam ubaciti.

Drugim rečima, revolucija nije bila samo u oružju. Bila je u municiji.

I tek kada su se revolver, metalna patrona, pouzdano centralno paljenje, opruge, zatvarači i precizna industrijska proizvodnja spojili, dobili smo osnovu modernog pištolja.

Od tada više nije bilo potrebno izmišljati potpuno novi princip. Trebalo je uglavnom usavršavati ono što je već bilo pronađeno.

(Telegraf.rs)