Imaju "crni pasoš", ali nemaju državu: Priča o ljudima koji decenijama žive bez granica

Kada pomislimo na pasoš, najčešće ga doživljavamo kao osnovni dokaz identiteta i državljanstva - dokument koji nam omogućava da pređemo granicu i putujemo u druge zemlje. Međutim, za hiljade ljudi širom sveta pasoš ne znači nužno i da pripadaju nekoj državi.

Jedan od najneobičnijih primera dolazi iz Kuvajta, gde živi zajednica poznata kao beduni, odnosno ljudi bez priznatog državljanstva. Decenijama pokušavaju da regulišu svoj status, a mnogi od njih imaju velike probleme sa dobijanjem osnovnih dokumenata, obrazovanjem, zaposlenjem, zdravstvenom zaštitom i putovanjima.

Preporučujemo

Posebno neobičan deo njihove priče jesu crne putne isprave prema članu 17, koje izgledaju kao pasoši, ali njihovim vlasnicima ne daju kuvajtsko državljanstvo.

Četiri glavne boje pasoša

Pasoši u svetu uglavnom imaju jednu od četiri osnovne boje - crvenu, plavu, zelenu ili crnu.

Crvena je najčešća. Njene različite nijanse koriste brojne evropske zemlje, uključujući članice Evropske unije, ali i Srbiju, Sloveniju, Kinu, Rusiju, Letoniju, Rumuniju i Gruziju.

Plava je takođe veoma rasprostranjena i često se povezuje sa zemljama Novog sveta. Plave pasoše imaju brojne karipske države, dok su u Južnoj Americi povezani i sa zemljama članicama trgovinskog bloka Mercosur. Sjedinjene Američke Države koriste plavi pasoš od 1976. godine.

Zelena je karakteristična za veliki broj muslimanskih zemalja. Zelena boja ima posebno mesto u islamskoj tradiciji i povezuje se sa prirodom i životom.

Crni pasoši su najređi. Koriste ih neke afričke zemlje, među kojima su Bocvana, Burundi, Angola i Čad, dok je crna nacionalna boja Novog Zelanda, čiji pasoš je takođe crn.

Ipak, postoje i dokumenti koji izgledaju kao pasoš, ali ne potvrđuju državljanstvo.

Ko su beduni?

U Kuvajtu živi zajednica od više desetina hiljada ljudi bez priznatog državljanstva, poznata kao beduni ili bidoon. Sam naziv potiče od arapskog izraza koji označava osobu "bez" - u ovom slučaju bez državljanstva.

Njihov položaj rezultat je složene istorijske i političke situacije koja traje decenijama.

Kada je Kuvajt stekao nezavisnost od Velike Britanije 1961. godine, deo stanovništva nije podneo zahtev za državljanstvo. Među njima su bili i brojni beduni, posebno ljudi iz nomadskih zajednica koji nisu posedovali dokumente kojima bi lako mogli da dokažu poreklo i stalni boravak.

Od sredine 1960-ih do 1980-ih mnogi beduni praktično su tretirani kao kuvajtski građani. Imali su pristup školovanju, zdravstvenoj zaštiti i drugim javnim uslugama.

Situacija se dramatično promenila sredinom osamdesetih godina.

Godine 1985, u periodu iransko-iračkog rata i nakon pokušaja atentata na kuvajtskog emira Džabera el-Ahmeda el-Sabaha, vlasti su počele da menjaju odnos prema bedunima.

Mnogi su reklasifikovani kao "ilegalni stanovnici", a deo njih izgubio je prava koja je ranije imao.

Kuvajtske vlasti dugo su tvrdile da deo beduna zapravo poseduje drugo državljanstvo, ali da ga krije kako bi dobio kuvajtske dokumente. Aktivisti i organizacije za ljudska prava godinama osporavaju takav pristup i tvrde da je veliki broj ljudi zaista apatridan.

Dodatne tenzije nastale su nakon iračke invazije na Kuvajt 1990. godine. Deo beduna napustio je zemlju ili otišao u Irak, dok su drugi ostali u Kuvajtu i nastavili da se suočavaju sa problemima u dobijanju dokumenata.

Prema podacima koje su tokom godina objavljivali različiti izvori, broj beduna bez državljanstva u Kuvajtu kretao se od oko 90.000 do više stotina hiljada, u zavisnosti od toga kako su kategorisani i ko je vršio procenu.

Posledice takvog statusa osećaju se gotovo u svakom delu života.

Bedunima je tokom godina bilo otežano dobijanje izvoda iz matične knjige rođenih i umrlih, ličnih karata i venčanih listova. Problemi postoje i prilikom zapošljavanja, školovanja, pristupa zdravstvenoj zaštiti i putovanja.

Za neke porodice problem traje generacijama.

Deca rođena u Kuvajtu od roditelja koji nemaju priznato državljanstvo mogu se takođe naći u situaciji u kojoj nemaju dokument kojim bi jednostavno dokazala svoj identitet i državljanstvo.

Zbog toga je mogućnost putovanja za mnoge bedune posebno komplikovana.

"Crni pasoš" koji nije pravi pasoš

Kuvajt je godinama izdavao posebne putne isprave poznate kao dokumenti prema članu 17.

Na prvi pogled izgledaju poput pasoša. Međutim, njihovo posedovanje ne znači da je osoba postala kuvajtski državljanin.

Ove isprave služile su uglavnom kao privremeno sredstvo za putovanje u određenim okolnostima. Mogle su biti izdavane, između ostalog, zbog lečenja u inostranstvu, školovanja, službenih obaveza ili odlaska na hadžiluk.

Za veliki broj beduna one su dugo bile praktično jedina mogućnost da napuste zemlju.

Dokument je imao ograničeno važenje i njegovo izdavanje nije bilo automatsko. Kuvajtske vlasti odlučivale su ko može da ga dobije, dok država u koju osoba putuje nije bila obavezna da ga prizna.

Zbog toga vlasnik takvog dokumenta nije imao istu sigurnost putovanja kao državljanin sa regularnim biometrijskim pasošem.

Zašto je putovanje sa ovim dokumentom toliko teško?

Problem predstavlja i činjenica da dokumenti prema članu 17 nisu standardni biometrijski pasoši.

Uobičajeni savremeni pasoši sadrže elektronski čip i biometrijske podatke koji omogućavaju lakšu proveru identiteta na granici. Kod posebnih putnih isprava procedura može biti znatno komplikovanija.

U nekim državama njihovi vlasnici moraju da prolaze kroz dodatne provere i ručne procedure, dok neke zemlje takvu ispravu ne prihvataju za ulazak ili izdavanje vize.

Zbog toga se osoba može naći u paradoksalnoj situaciji: ima dokument koji izgleda kao pasoš, ali nema državu koja bi u potpunosti garantovala prava koja se obično podrazumevaju uz pasoš.

Problem je dodatno dobio na značaju poslednjih godina.

Kuvajtske vlasti su 2024. godine sprovele široku reviziju državljanstava i oduzele državljanstvo velikom broju ljudi. Vlasti su to obrazlagale potrebom da se utvrde slučajevi nezakonito stečenog ili dvostrukog državljanstva.

Za ljude koji su već bili u nesigurnom pravnom položaju, ovakve mere dodatno su zakomplikovale pitanje identiteta i pripadnosti državi.

Istovremeno, prema navodima organizacija za ljudska prava, izdavanje dokumenata prema članu 17 dodatno je ograničeno.

Problem nije ograničen samo na Kuvajt.

Slične zajednice ljudi bez državljanstva postoje u više zemalja Bliskog istoka i Persijskog zaliva.

U Ujedinjenim Arapskim Emiratima među apatridima su ljudi različitog porekla, dok se deo njih nalazi u severnim emiratima poput Fudžejre, Ras el Hajme i Um el Kuvajna.

U Saudijskoj Arabiji postoje ljudi koji nemaju državljanstvo ili kojima je ono oduzeto, a deo njih ima poreklo ili porodične veze sa Jemenom, Jordanom i Sirijom.

U Iranu ljudi bez osnovnih identifikacionih dokumenata poznati su kao bedun-e šenasnameh, što u prevodu znači "bez identifikacionog dokumenta". Najveća grupa nalazi se u provinciji Sistan i Beludžistan, među stanovništvom beludžijskog porekla.

Problem postoji i u Kataru, gde su poznati slučajevi članova plemena Al-Gufran kojima je oduzeto državljanstvo.

Bahrein se takođe suočava sa pitanjem apatridije, uključujući ljude povezane sa političkom opozicijom.

Neki beduni traže državljanstvo u Iraku

Posebno neobična situacija nastala je za deo beduna koji su se nakon Zalivskog rata preselili iz Kuvajta u Irak.

Neki od njih i danas žive u Iraku, gde pokušavaju da dokažu poreklo svojih porodica i steknu iračko državljanstvo.

U pojedinim slučajevima, uz pomoć pravnika i nevladinih organizacija, ljudi koji su decenijama živeli bez državljanstva uspeli su da kroz sudske postupke dokažu vezu sa Irakom.

Visoki komesarijat Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) godinama sarađuje sa iračkim organizacijama na pružanju pravne pomoći ljudima koji pokušavaju da regulišu svoj status.

Tako se stvara paradoksalna situacija: pojedini ljudi koji decenijama žive bez državljanstva u Kuvajtu pokušavaju da ga dobiju u Iraku, zemlji sa kojom njihove porodice imaju istorijske veze.

Kuvajtske vlasti su tokom godina najavljivale programe za rešavanje pitanja beduna i naturalizaciju dela zajednice. Međutim, organizacije za ljudska prava upozoravaju da broj ljudi kojima se status rešava nije dovoljan da bi se problem okončao.

Za mnoge bedune pitanje državljanstva nije samo pitanje pasoša.

Bez priznatog državljanstva može biti teško dobiti posao, otvoriti bankovni račun, registrovati brak, upisati dete u matične knjige, putovati ili ostvariti pun pristup zdravstvenoj zaštiti i obrazovanju.

Zbog toga je apatridija problem koji se prenosi sa generacije na generaciju.

Dok većina ljudi pasoš doživljava kao običan dokument koji izvadi kada planira putovanje, za bedune on predstavlja mnogo više – pitanje identiteta, prava i pripadnosti državi.

Njihova priča pokazuje da u svetu i dalje postoje ljudi koji mogu decenijama da žive u jednoj zemlji, a da formalno nemaju nijednu državu koju mogu da nazovu svojom.

(Telegraf.rs)