Una iz Vrbasa se udala za Kineza, rodila mu decu: Otkrila novi svet! U Kini su čak i prosjaci digitalizovani

Kina je poslednjih decenija izrasla u jednu od najmoćnijih država sveta, silu koja danas igra ključnu ulogu u globalnoj ekonomiji, politici i tehnološkom razvoju. Od zemlje koja je nekada bila poznata prvenstveno po jeftinoj proizvodnji, postala je jedan od vodećih svetskih centara inovacija, industrije i trgovine, sa ogromnim uticajem na dešavanja širom planete. Njeni gradovi menjaju se neverovatnom brzinom, tehnološki napredak postaje deo svakodnevice, a kineski proizvodi, kompanije i investicije prisutni su gotovo svuda u svetu.

Iza slike moćne i moderne države, međutim, krije se društvo sa specifičnim pravilima, običajima i načinom života koji se umnogome razlikuju od onoga na šta su navikli Evropljani. Kina je zemlja u kojoj se vekovna tradicija susreće sa futurističkom svakodnevicom, a razlike između kineske i zapadne kulture vidljive su u gotovo svakom segmentu života - od komunikacije i rada do porodičnih odnosa, obrazovanja i slobodnog vremena.

Preporučujemo

Kako bi nam približila kako izgleda život na dalekom istoku i razbila ili potvrdila mitove u vezi sa Kinom, portal Telegraf.rs razgovarao je sa Unom Miljanić iz Vrbasa koja 12 godina živi u ovoj zemlji i koja je iz prve ruke upoznala njen mentalitet, kulturu i običaje.

Una ima 36 godina, udala se za lokalnog momka koji se zove Sju Šuangfei i sa njim ima sina Viktora (8) i ćerku Taliju (4). Oni trenutno žive u Vušiju, gradu na istoku Kine sa populacijom od oko 7.500.000, u provinciji Đangsu, udaljen oko 128 kilometara od Šangaja, u jednom od najrazvijenijih ekonomskih regiona zemlje.

• Kako ste došli na ideju da odete u Kinu?

"Kada sam završila srednju školu, dve nedelje pre prijemnog ispita za turizam rekla sam mami i tati: "Znate šta, ja bih sada volela da studiram kineski jezik." Pogledali su me i pitali da li sam normalna, jer sam se već pola godine spremala za turizam. Na kraju sam ipak upisala turizam. Kada sam bila na trećoj godini fakulteta, saznala sam da na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu postoji besplatan kurs kineskog jezika, pa sam se prijavila. Mislim da je to bilo 2012. godine. Nakon što sam završila osnovne studije i upisala master, nastavila sam da učim kineski. Na fakultetu sam ga učila oko dve godine, a zatim sam konkurisala za stipendiju za jednogodišnje usavršavanje jezika u Kini. U julu 2014. godine dobila sam telefonski poziv da sam primljena na "Beijing Language and Culture University" u Pekingu. U septembru iste godine otišla sam u Kinu, uz stipendiju kineske vlade.", kaže Una za naš portal.

• Zašto baš kineski jezik?

"Uvek sam volela izazove (smeh). Želela sam da učim nešto zanimljivo i zahtevno, a inače imam talenat za jezike. Učila sam engleski, španski, francuski i ruski. Nemački mi nije baš legao, ali kineski jeste, pa eto", priča nam ona.

• Da li ste unapred planirali da ostanete u Kini toliko dugo ili se to dogodilo spontano?

"Ne. Prvobitno sam planirala da ostanem godinu dana. Oduvek me je nešto vuklo da živim u inostranstvu i stalno sam zamišljala sebe kako živim negde drugde. Posle godinu dana vratila sam se u Srbiju da završim master rad koji mi je ostao. U Srbiji sam bila osam meseci, od jula 2015. do marta 2016. godine. Razmišljala sam gde bih mogla da odem, a onda sam se vratila u Kinu. Tamo sam godinu dana radila u hotelu, od 2016. do 2017. godine. Tada sam upoznala sadašnjeg muža  i odlučila da ostanem", rekla je Una za Telegraf.rs.

• Kako ste se upoznali?

"Upoznali smo se 2017. godine u gradu Sudžouu, gde sam tada živela. Zapravo, upoznali smo se preko aplikacije za upoznavanje i dopisivali smo se dva meseca. U tom periodu bila sam u Srbiji, gde sam sređivala vizu. Kada sam se vratila u Kinu, suprug me je sačekao na aerodromu u Šangaju, odakle me je odvezao do Sudžoua gde sam se zaposlila u hotelu. To je ujedno bio i naš prvi susret. On je, inače, iz Vušija, grada u blizini Sudžoua, gde sada zajedno živimo i imamo dvoje dece", prisetila se ona.

• Kako je izgledao vaš prvi susret?

"Oboje smo bili pomalo zbunjeni, pogotovo on. Bio je zbunjen. I zaljubljen (smeh). Bilo je lepo. U početku smo se viđali otprilike dva puta nedeljno, jer je on dolazio u Sudžou kada je imao slobodne dane. Prilično rano smo shvatili da je naša veza ozbiljna. Posle pet meseci razgovarali smo o braku i složili se da želimo zajedničku budućnost. Njegove roditelje upoznala sam oko 26. septembra 2017, a oni su već 29. septembra rezervisali hotel za našu svadbu (smeh)", kaže nam Una.

• Kako su vaše porodice prihvatile vezu, s obzirom na kulturološke razlike?

"Njegova majka je u početku bila u neverici. On i ona su razmišljali kako da to saopšte njegovom ocu, koji se u prvi mah naljutio. Međutim, kada su me upoznali, videli su da sam sasvim u redu i da govorim kineski, pa smo mogli da komuniciramo. Moji roditelji su, s druge strane, već bili donekle spremni na mogućnost da se zaljubim u nekoga u Kini, jer sam tamo živela tri godine. Dok sam bila u Srbiji i sređivala vizu, mami sam pričala da se dopisujem sa jednim momkom i pokazivala joj njegove fotografije. Rekla sam joj da ćemo se upoznati kada se vratim u Kinu. Nisam joj, doduše, rekla da će me sačekati na aerodromu, da se ne bi zabrinula, ali kada ga je upoznala sve je bilo okej", kaže nam ona.

Una je napravila dva venčanja

• Imali ste dva venčanja, jedno u Kini, a drugo u Srbiji. Kako je to izgledalo?

"U Kini su građansko venčanje i svadbeno slavlje dva odvojena događaja. Prvog marta 2018. godine suprug i ja otišli smo u Nanđing, glavni grad provincije u kojoj smo živeli, jer smo tada samo tamo mogli da sklopimo brak u slučaju mešovitih brakova. Otišli smo sami, poneli fotografije i dokumenta i ušli u prostoriju koja je ličila na opštinu. Službenica nam je postavljala pitanja na kineskom, a ja ni danas nisam sigurna šta nas je tačno pitala. Samo sam ponavljala ono što bi suprug rekao. Na kraju su nam čestitali i eto, tako sam se udala (smeh)", kazala je ona.

• Dobro, a svadba?

"Svadbu u Kini imali smo 22. aprila. Došli su moji roditelji, sestra, njen tadašnji momak, rođaci iz Engleske i nekoliko prijateljica koje sam upoznala u Pekingu i Sudžouu. On je imao oko 200 gostiju, među kojima su bili porodica, prijatelji i kolege. U junu smo organizovali i svadbu u Srbiji. Došli su moji članovi porodice, ali i suprugovi roditelji, tetka i kumovi. Ispratili smo i naše običaje. Suprug je igrao kolo i crnogorske igre, a čak je i njegova majka pokušala da nauči korake", ispričala je Una za Telegraf.

• Da li postoji neka neobična tradicija kod kineskih venčanja?

"Noć pre naše svadbe sam bila u hotelu. Negde oko sedam sati ujutru mi je došla frizerka i šminkerka da mi sredi frizuru i šminku. Muž je tada došao sa dva kuma po mene u hotel, gde su sa mnom kao deveruše bile moja sestra i drugarica. Doneo mi je cveće i onda smo odatle otišli u naš stan i tu me je dočekala njegova familija. Tada mi je njegova majka dala crvenu kovertu u kojoj je bio novac. Za dobrodošlicu u porodicu. Onda smo otišli na ručak sa rodbinom, na kome sam se pojavila u crvenoj kineskoj nošnji koja se zove ći-pao, a posle toga smo otišli u hotel gde nam je bila svadba. I onda sam se presvukla u venčanicu i ponovo sređivala frizuru i šminku, da bi oko tri sata popodne bila ceremonija venčanja, a u pet nam je bila večera. Tako da, ta svadba je bila iz tri dela", rekla nam je ona.

• Deca vam se zovu Viktor i Talija. Kako ste se odlučili da deci date srpska imena?

"Naš sin Viktor rođen je u decembru 2018. godine. Čim smo saznali da sam trudna, suprug je govorio da će biti dečak, dok sam ja mislila da će biti devojčica. Dogovorili smo se da će se, ako bude dečak, zvati Viktor. Kada sam saznala da je dečak, bila sam u Vrbasu i to sam saznala baš za svoj rođendan. Sećam se da sam se toliko obradovala da sam počela da igram kolo. Oboje dece imaju i srpska i kineska imena. Viktorovo kinesko ime je Šu Le Šeng (Xu Le Sheng), što, prema našem tumačenju, znači "srećni pobednik". Vodili smo računa da njihova imena imaju slično značenje na oba jezika, a ne da samo zvuče slično. Ćerka Talija rođena je 22. februara 2024. godine. Nismo znali da li ćemo dobiti dečaka ili devojčicu sve do njenog rođenja, pa nismo unapred odabrali srpsko ime. Imali smo spremno kinesko ime za slučaj da bude devojčica: Šu Le Ji (Xu Le Yi), što znači "srećna i radosna", otkrila nam je Una.

• Kako je izgledala Vaša selidba iz Sudžoua u Vuši?

"Novu godinu 2018. dočekali smo u Srbiji, tada je on upoznao moje. U povratku u Kinu iz Srbije otišla sam do mog stana u Sudžouu, spakovala se i onda sam se u januaru preselila u Vuši. Prvih mesec dana smo živeli zajedno sa njegovim roditeljima, dok se naš stan sređivao. I u februaru smo se uselili, a 1. marta smo se venčali u opštini, onda u aprilu svadba, u junu srpska svadba i u decembru smo dobili dete. Sve nam se izdešavalo 2018. godine", prisetila se ona.

Mitovi o Kini

• Šta Vas je najviše iznenadilo kada si prvi put stigli u Kinu?

"Iako sam pre odlaska učila kineski u Srbiji, kada sam stigla u Peking, shvatila sam koliko je teško snaći se u potpuno drugačijem okruženju. Kineski jezik ima ogroman broj znakova, oko 30.000 karaktera. Da bi čovek mogao da čita novine i razume svakodnevne vesti, potrebno je da poznaje 3.000 karaktera. Kada sam se taksijem vozila od aerodroma do univerziteta u Pekingu, svuda oko sebe videla sam kineska slova, ali nisam razumela šta piše. Osećala sam se potpuno izgubljeno. Na univerzitet sam stigla oko šest ujutru, a kapija je bila zatvorena. Nisam znala gde se nalazi recepcija niti koga mogu da pitam za pomoć, pa sam pozvala mamu i rekla joj da stojim ispred neke žute zgrade i da ne znam šta da radim. Recepcija se otvorila tek u osam, tako da sam dva sata provela potpuno zbunjena. Kasnije sam počela da se snalazim. Već prve nedelje u Pekingu pronašla sam honorarni posao predavača engleskog jezika, uglavnom deci. Pre odlaska u Kinu položila sam i TEFL sertifikat za predavanje engleskog jezika.

• Koliko sada karaktera znate?

"Ne znam tačno brojku. Što se tiče znanja kineskog, položila sam HSK4, a mislim da sam sada na nivou HSK5, dok HSK6 predstavlja najviši nivo znanja kineskog jezika, da ga znaš kao maternji."

• Da li je Kina zaista toliko tehnološki razvijena kao što se često predstavlja?

"Mnogo zavisi od regiona. Oblast u kojoj živim veoma je razvijena u industrijskom smislu, sa mnogo fabrika. Kada je reč o tehnologiji, posebno se izdvajaju gradovi u provinciji Gvangdong, na jugu zemlje, blizu Hongkonga i Makaa. Gradovi poput Gvangdžoua i Šendžena deluju kao da su iz 23. veka. Bila sam tamo početkom godine i tehnologija je zaista na veoma visokom nivou. I Šangaj je veoma razvijen, dok je oblast u kojoj ja živim više industrijski orijentisana, ali je sve digitalizovano. Kupovina i plaćanje obavljaju se putem interneta. Čak i ljudi koji prose na ulici imaju QR kodove koje možete da skenirate i tako im uplatite novac. Bez aplikacije Vičet (WeChat) teško je zamisliti svakodnevni život. Ona objedinjuje funkcije društvenih mreža i aplikacija za komunikaciju, ali služi i za kupovinu avionskih i bioskopskih karata, rezervaciju hotela, pozivanje taksija i zakazivanje pregleda kod lekara. Preko nje se obavljaju i plaćanja, a moguće je povezati i strane platne kartice."

• Postoje li u Kini neki običaji koji bi ljudima iz Srbije delovali neobično?

"Često se u parkovima mogu videti ljudi koji donose mikrofone i stalke za telefone, pevaju i snimaju se, a zatim snimke objavljuju na platformi Doujin, kineskoj verziji TikToka. Ljudi im šalju novac, pa se oni na neki način bave kreiranjem sadržaja i prenosima uživo. Kinezi takođe vole da plešu na trgovima. Posebno stariji ljudi, koji se vikendom i uveče okupljaju na javnim površinama. Neko donese veliki zvučnik, pa svi zajedno igraju. Ujutru se mogu videti i ljudi koji u parkovima vežbaju tai-či ili plešu."

• Da li postoji još nešto što Vas je iznenadilo u Kini?

"Ono što je zanimljivo je to što se Kina deli na sever i jug. Granica je reka Jangce. Nekada je Mao Ce Tung doneo odluku da severno od reke Jangce imaju grejanje, a južno nema grejanja. Iako je on umro davnih dana, to pravilo i dalje važi, tako da ovde veliki broj stanova nema grejanje. Uprkos tome što smo mi na samom tom severu južne strane. Vuši se graniči sa rekom Jangce.

• Poznato je da Kinezi često podriguju i mljackaju tokom jela, što je vrlo neobično za naše podneblje. Da li je to istina i možete li da nam objasnite zbog čega to rade?

"U nekim delovima Azije, uključujući Kinu i Japan, određeni zvuci tokom jela mogu se drugačije tumačiti nego kod nas. Mljackanje i srkanje hrane u pojedinim situacijama smatraju se znakom da neko uživa u jelu. Postoje i kreatori sadržaja koji se snimaju dok jedu, uz naglašene zvuke žvakanja i srkanja, jer njihova publika takve snimke smatra privlačnim i apetitnim. Meni to, iskreno, nije prijatno da gledam, ali njima je to deo uživanja u hrani. Oni čak imaju izraz "čidešjang" (chidexiang), što u prevodu znači, otprilike, "tako uživa u hrani, da i ti želiš to da jedeš".

• Koja priča se krije iza ležernog oblačenja kod Kineza? Primetili smo da se retko kada doteruju, a čuli smo i da se dešavalo da na svadbe odlaze obučeni u trenerku ili tako nešto.

"U Kini se ljudi generalno ne sređuju toliko za svakodnevne prilike. Često možete da vidite ljude kako šetaju u pidžamama, pa čak i odlaze u tržne centre tako obučeni. Jednom sam videla ženu u tržnom centru koja je bila u pidžami i sa viklerima na glavi, dok sam se ja sredila i našminkala. Ovde je to sasvim normalno."

• Mnogi misle da je u Kini sve prljavo, da je higijena loša. Koliko ima istine u tome?

"Čisto je ovde. Kinezi koji obično odu u inostranstvo da bi otvorili radnjice, obično su ljudi iz seoskih predela, koji nisu toliko obrazovani, koji nisu živeli u velikim gradovima. Realno, isto je i kod nas. Ljudi sa sela nemaju isti životni stil u odnosu na ljude iz gradova. Tako da, kada si u velikom gradu u Kini, nećeš videti prljavštinu, nego je zaista sve čisto i sređeno. Grad u kome živim, Vuši, rekla bih, mnogo je čistiji od, na primer, Milana. Bila sam u Milanu letos i iznenadila se koliko je prljav. U Vušiju takve stvari ne možeš da vidiš. Ulice i parkovi su uređeni, zna se gde se šta nalazi, svuda je zelenilo... Mi u našem bloku gde živimo imamo bazen, fontane, na drveću veverice, iza bloka nam je reka gde su igrališta za decu... Sve je jako lepo uređeno. Doduše, u predgrađu je drugačija situacija. Baš u Vušiju ima industrijski deo gde nije sve tako sređeno i čisto."

• Zbog čega Kinezi stalno nose hirurške maske? Čak i pre pandemije koronavirusa.

"Kineskinje vole da pokriju lice jer ne žele da pocrne. Što ti je tamnija koža, ovde ljudima izgleda da si iz ruralnog mesta. Njima to nije lepo. Njima je lepota da ti je beo ten, da ti je nežna koža. Oni maskama sebi čuvaju kožu. Mada, ima i onih koji nose maske zbog vazduha, ali većina nosi da bi ostale bele."

(Telegraf.rs)