BUKA IZ PAKLA, BES I STRAH: Sveštenik tvrdi da 20 godina isteruje demone iz ljudi: Ova priča ledi krv u žilama

Otac Karlos Martins (51) kaže da “dve decenije isteruje demone i vraća ih u pakao”, a nedavno je govorio o dva slučaja za koja veruje da pokazuju “kako zlo napada ljude tamo gde su najranjiviji”.

On je rekao za britanski Daily Mail da je prvi put prisustvovao egzorcizmu “tokom priprema za sveštenički poziv”. To iskustvo, kako tvrdi, uverilo ga je da “đavo zaista postoji”.

Preporučujemo

Danas se ne plaši đavola

Govoreći o onome što ga najviše zastrašuje, otac Martins je naveo način na koji “đavo razmišlja i deluje”.

“Um đavola, zlo za koje je sposoban, psihološke igre koje će igrati“, naglasio je.

Otac Martins predvodi versku službu u Detroitu i bavi se duhovnom borbom i demonologijom. Tvrdi da je obavio "brojne egzorcizme", dok naučnici iznose drugačija objašnjenja za iskustva koja se pripisuju “demonskoj opsednutosti”.

Sveštenik, međutim, kaže da ga takva tumačenja nisu odvratila od onoga što smatra svojom “borbom protiv zla”.

“Iako gotovo svaka ljudska kultura ima priče o demonima i demonskoj opsednutosti, mnogi ljudi koji sebe smatraju naučno orijentisanim odbacuju mogućnost demonskog delovanja“, rekao je.

Otac Martins smatra da se demonski susreti, opisani u Svetom pismu, nastavljaju kroz vekove. Iskustvo kojem je prisustvovao tokom priprema za sveštenički poziv uverilo ga je, kako kaže, da “đavo postoji”, iako ga ono što je tada video “nije iznenadilo”.

Sveštenik ističe da se “danas više ne plaši đavola”, što pripisuje milosti koju je primio nakon prelaska u katoličanstvo 1996. godine.

“Đavolje delovanje, ono vidljivo delovanje, jednostavno me nije uznemiravalo“, rekao je.

Dva slučaja koja je izdvojio smatra posebno značajnim jer, prema njegovom tumačenju, pokazuju kako “demonske sile mogu da iskoriste čovekove emocionalne rane, pretvore njegov bes i strah u sredstva kontrole i utiču na njegov život”.

Jedan od slučajeva odnosi se na ženu po imenu Ema, čiji se život promenio nakon raspada 22 godina dugog braka. Drugi je bio slučaj Tima, muškarca u pedesetim godinama, čiji su život obeležili strah od smrti i trauma koju je doživeo kao dečak.

"Ema je bila samo senka..."

Ema je tokom braka sa suprugom Robertom redovno volontirala u svojoj parohiji, gde je pomagala u pripremi i podeli hrane siromašnima. Međutim, kada se brak raspao, izgubila je interesovanje za volontiranje. Prijatelji su je retko viđali, a prestala je i da im uzvraća telefonske pozive.

“Ema je bila samo senka osobe kakva je nekada bila. Jedino što joj je davalo energiju bilo je smišljanje osvete“, ispričao je otac Martins.

Prema njegovim rečima, Ema je više puta preko svojih advokata izvodila supruga Roberta pred sud, sa namerom da mu nanese što više bola i neprijatnosti.

Ubrzo su, kako je sveštenik opisao, u njenoj kući počeli da se događaju “neobični i uznemirujući incidenti” - ramovi za slike padali su sa zidova, predmeti su nestajali, svetla su treperila, a elektronski uređaji samostalno su se uključivali i isključivali.

Ipak, najuznemirujuća pojava bila je “stravična tutnjava, odnosno dubok, neprekidan zvuk koji se čuo u kući”.

Otac Martins je došao očekujući da će obaviti egzorcizam nad kućom. Kada je stigao, Ema je u početku bila ljubazna i prijatna. Međutim, kada ju je upitao da li je u kući ranije živeo još neko, njeno ponašanje se naglo promenilo.

Prema njegovom svedočenju, žena je počela da viče:

“Mrzim ga! Neka trune u paklu zajedno sa svojom ljubavnicom! Bili smo u braku 22 godine. Želim da Robert pati više nego što je iko ikada patio“.

Tada je Martins, kako tvrdi, zaključio da problem nije u kući, već u Emi, a neobičan zvuk je povezao sa Robertovim zanimanjem.

“To su demoni koji vam to namerno nabijaju na nos. To je neka vrsta ironičnog pokliča pobede. Ironično je zato što je Robert izgradio uspešnu karijeru“, rekao je sveštenik.

"Oslobodila se uznemiravanja"

Prema njegovom tumačenju, Robertov posao bio je “povezan sa stvaranjem zvuka koji je uznemiravao Emu”, a sveštenik je verovao da su “demoni time dodatno pojačavali njenu patnju”.

On je smatrao da je Ema, odbijajući da oprosti bivšem suprugu, “prkosila Bogu i time dopuštala demonima da uđu u njen život”.

Tokom egzorcizma, Martins je predložio Emi da se zajedno pomole i zamole Isusa za pomoć.

“Ema, možemo li zajedno da se pomolimo i zamolimo Isusa da ti podari snagu da oprostiš Robertu? Možemo li ovo da prepustimo Isusu i zamolimo ga za pomoć?“, upitao ju je.

Sveštenik je naveo da se upravo dok je izgovarao ove reči “tutnjava ponovo začula”. Ema je pristala da se pomoli i zamolila Boga za milost koja bi joj omogućila da oprosti.

Sveštenik tvrdi da se od te večeri uznemirujući zvukovi u kući “gotovo više nisu čuli”. Nakon toga joj je savetovao da ponovo počne da odlazi u crkvu, da prestane da pokreće sudske postupke protiv supruga, da proda kuću i nastavi sa životom.

Prema njegovim rečima, u roku od godinu dana Ema se oporavila i oslobodila onoga što je opisao kao “demonsko uznemiravanje”.

Sveštenik veruje da se demoni vezuju za ljude tako što “iskorišćavaju njihove rane”, naročito kada su ljudi “u nezdravom, disfunkcionalnom, povređenom ili ranjenom stanju”.

Takve rane, objasnio je, mogu da nastanu usled traume, ali i greha. Prema njegovom uverenju, “izbegavanje greha može da zaštiti ljude od demonskih susreta, dok traume iz detinjstva i druga emocionalna povređivanja mogu da ih učine ranjivijim”.

Drugi slučaj koji je otac Martins pomenuo se odnosio na Tima, muškarca u pedesetim godinama, čiji su život obeležavali snažna anksioznost i onesposobljavajući strah od smrti.

Trauma iz detinjstva

Tim se plašio da sklapa prijateljstva, a njegova teskoba bila je toliko izražena da nije mogao da zadrži posao. Živeo je sa ostarelom majkom i oslanjao se na socijalnu pomoć.

Prema Martinsovim rečima, koren njegovih problema sezao je do događaja iz detinjstva.

Naime, kada je imao devet godina, Tim je bio svedok nesreće u kojoj je automobil pregazio njegovog prijatelja Džoija. Dečaci su se tada igrali na ulici.

Sveštenik smatra da je trauma iz tog događaja “iskrivila Timov pogled na stvarnost”. Muškarac je, prema njegovom opisu, godinama verovao da je sam kriv za smrt prijatelja, a strah od smrti postao je jedno od osnovnih uverenja na kojima je zasnivao svoj život.

“Smrt je užasna. Ništa ne može da je zaustavi“, glasilo je uverenje koje mu je, prema sveštenikovim rečima, obeležilo razmišljanje.

Takav pogled na svet počeo je da utiče i na Timov odnos prema religiji i njegovim najdubljim uverenjima.

Otac Martins ga je prvi put sreo u bolnici, nakon što je Timova majka povređena prilikom pada. Pošto se pomolio sa njegovom majkom, sveštenik je ponudio da se pomoli i sa Timom. Majka je tada, prema njegovom svedočenju, uzviknula:

“Da, njemu je to potrebno! On se svega plaši“.

Otac Martins je ispričao da je položio ruku na Timovu glavu i zamolio Boga da ga oslobodi duha straha. Tada su, kako tvrdi, Timove oči planule od besa, a muškarac je počeo da kašlje.

Nakon molitve, Tim mu je rekao da je njegov život postao “potpuno drugačiji“.

Šta kažu naučnici?

Otac Martins veruje da je Timova emocionalna rana “omogućila demonu da uđe u njegov život i preuzme kontrolu manipulišući traumom koju je doživeo kao dete”. Prema sveštenikovom tumačenju, molitva ga je “oslobodila tog uticaja”.

Nakon egzorcizma, kako je naveo Martins, nestao je i Timov strah od automobila. Taj strah bio je toliko snažan da je muškarac neprekidno povraćao svaki put kada bi se vozio u kolima.

“Tim je osetio slobodu kakvu ranije nikada nije poznavao“, tvrdio je sveštenik.

Prema njegovim rečima, Tim i dalje nije posedovao neke uobičajene sposobnosti, poput razvijenih socijalnih veština, što je otac Martins pripisao činjenici da je veći deo života proveo povučeno, poput pustinjaka.

Ipak, tvrdio je da je muškarac nakon onoga što je opisao kao “oslobađanje” dostigao nivo funkcionisanja koji je ranije bio nezamisliv.

“Čak je uspeo da dobije posao sa skraćenim radnim vremenom“, kazao je sveštenik.

Dok Martins svoja iskustva tumači kao dokaz “delovanja demonskih sila”, naučnici smatraju da ponašanja koja se pripisuju opsednutosti mogu imati psihološka ili neurobiološka objašnjenja.

Doktor Amin Muhamed Gadit, tada profesor psihijatrije pri Memorijalnom univerzitetu u Kanadi, napisao je u studiji iz 2007. godine da su kod nekih pacijenata koji su smatrani “opsednutim demonima”, a lečeni su neurolepticima, zabeležena “poboljšanja i povlačenje simptoma”.

“To pruža snažnu podršku biohemijskoj teoriji“, napisao je Gadit.

Dodao je da bi moguće objašnjenje moglo da bude povezano i sa nepravilnim funkcionisanjem struktura moždanog stabla u predelu četvrte moždane komore, bez obzira na to da li su uzroci genetski, faktori sredine ili njihova kombinacija.

Druga istraživanja ukazivala su na to da bi sindrom koji se opisuje kao opsednutost mogao da bude posledica psiholoških činilaca, uključujući teške mentalne bolesti, traume, masovnu histeriju ili kulturna verovanja.

(Telegraf.rs)