Dve ključne ličnosti ruske istorije nosile su ime VLADIMIR. Da li je Putin treća? (FOTO)

Knez Vladimir I Veliki, gospodar Kijeva i cele Rusije, izvršio je prekretnicu u istoriji ove zemlje i omogućio njen opstanak umesto nestanka u maglama slovenskog paganizma. Hiljadu godina kasnije, jedan drugi Vladimir, onaj sa nadimkom Lenjin, izvukao je Rusiju iz čamotinje i uspavanke i vratio je na istorijski kolosek sa koga je zalutala

U istoriji jedne velike nacije kakva je svakako ruska teško je upreti prst i reći za nekoga da je ključna ličnost, ili da je u grupi ključnih ličnosti. Jednostavno, postoji toliko mnogo kandidata za upiranje prstiju da ih nijedan čovek nema dovoljno.

A opet, u istoriji najveće zemlje na svetu jasno mogu da se prepoznaju dva čoveka koji su doneli prekretnice, raskid sa dotadašnjim stanjem, kompjuterski rečeno reset, novi sistem, nove vrednosti, novu državu. Obojica nose isto ime, koje takođe dele i sa sadašnjim vođom ruskog naroda u koga mnogi žitelji RF polažu nade kao u nekoga ko bi mogao da joj donese vaskrs, bolje dane i ko bi mogao da bude - nova prekretnica. To ime je Vladimir. Između ove dvojice bilo je mnogo drugih ljudi koji su nosili ovo ime, ali su njih dvojica bez premca. Ako misli da dostigne njihov istorijski značaj, današnji šef Kremlja će morati mnogo da se potrudi.

KNEZ VLADIMIR I VELIKI

Rodio se 958. godine kao najmlađi sin Svjatoslava I iz varjaške dinastije Rjurikoviča. Posle očeve smrti braća su se sukobila oko podele plena, a Vladimir je izgubio i morao je da beži u Skandinaviju, gde je sakupio golemu vikinšku vojsku i krenuo u pohod na Kijev, tada centar ruske države. Zauzima ga 980. godine, ubivši najstarijeg brata Jaropolka, i proglašava se za velikog kneza, onoga koji gospodari svim udeonim kneževima.

Godinama kasnije on i dalje nastavlja da širi svoje posede, da osvaja okolne zemlje, da ratuje na svim stranama, da drži 800 konkubina, da gradi paganske hramove, da pokušava da reformiše slovensku rodnu religiju... dok iznenada nije osetio prazninu. Veliku, neutešnu prazninu. Shvativši da religija koju je do tada sledio ne pruža odgovore na pitanja koje njegova duša postavlja, 987. godine poslao je svoje izaslanike u okolne zemlje da pronađu onu veru koja je najbolja.

Muslimanski Bugari sa Volge su bili prvi na spisku, ali su prvi i otpali kao mogućnost. Vladimir je to možda najbolje objasnio rečima da Rusi nikada neće moći da prihvate religiju koja zabranjuje alkohol (i svinjetinu); pored toga, izaslanicima se nije svideo ni miris u džamiji. Ni njegov sastanak sa judaističkim Hazarima nije bolje prošao, pošto je Vladimir došao do zaključka da je to što su izgubili Jerusalim dokaz da ih je Bog odbacio. Njegovi poklisari su posetili i nemačke rimokatoličke crkve koje su im delovale hladno, nepristupačno i odbojno.

Konačno, nakon razgovora Vladimira sa grčkim izaslanikom koji je prošao odlično i tokom koga je hrišćanski teolog imao logični odgovor na svako kneževo pitanje, poklisari su posetili Carigrad, gde su iskusili liturgiju u Hadži Sofiji i celu priredbu zamirisanu tajmanom koju su Grci znalački koristili da pokažu svoju superiornost u odnosu na ostatak sveta, gde su posvedočili da podanici vasilevsa rukama zaklanjaju oči u njegovom prisustvu da ne bi oslepeli, da je imperator toliko uzvišen da čak i ne govori već to umesto njega radi sluga... Nakon što su se vratili u Kijev, rekli su Vladimiru da će oni sami da odu tamo i prime grčko hrišćanstvo ako on to ne bude hteo, i dodali da u jednom trenutku "nisu znali da li su na nebu ili su na zemlji".

Knez Vladimir se pokrstio 988. godine, primivši istočno hrišćanstvo, te zatražio ruku cara Vasilija II. Vratio se u Kijev, uništio sve paganske hramove, raspustio harem i bio veran svojoj grčkoj princezi do samog kraja. Podigavši mnoge crkve preveo je ruski narod na pravoslavlje, donoseći novu etiku, novi moral, novi sistem vlasti, nove vrednosti, novu kulturu, umetnost, život, društvo, državu. Istorija Rusije se deli na vreme pre i posle Vladimira.

VLADIMIR ILJIČ ULJANOV LENJIN

Hiljadu godina kasnije, Rusija je istrošena, umorna imperija koja ubrzano gubi svrhu svog postojanja i čiji narod postaje sve nezadovoljniji i nezadovoljniji. U toj i takvoj Rusiji rađa se u bogatoj porodici prvi čovek buduće Oktobarske revolucije, 22. aprila 1870. godine u gradu Simbirsku (koji danas nosi ime po njegovom porodičnom - Uljanovsk), koji će kasnije postati poznat po svom pseudonimu Lenjin.

Još 1887. godine, od kako mu je brat Aleksandar pogubljen, interesovao se za revolucionarnu levičarsku politiku, te bio izbačen sa univerziteta u Kazanu zbog participiranja u anticarističkim protestima. Ubrzo je postao marksista, preselio se u Sankt Peterburg i popeo se na visoko mesto u Ruskoj socijaldemokratskoj partiji. Tri godine je robijao u Sibiru zbog podsticanja pobune.

Pobegavši u Evropu, godinama je živeo u Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj i Švajcarskoj, i odigrao ključnu ulogu u podeli svoje partije na boljševičku (koju je on predvodio) i menjševičku frakciju. Glavna razlika između njih je bila u načinu na koji će doći do revolucije: boljševici (većina) su sebe videli kao profesionalne revolucionare, elitu, avangardu radničke klase koja treba aktivno da deluje i donese promenu za narod, dok su manjinski menjševici smatrali da treba sačekati da se Rusija industrijalizuje i evolucijom prođe kroz buržoasku revoluciju do komunizma.

Nakon krvave i neuspele revolucije 1905. godine, kada su carske trupe masakrirale radnike i seljake koji su se drznuli da zatraže da žive životima dostojnih ljudskih bića, ponovo se otišao u inostranstvu. Konačno se vratio aprila 1917. nakon što je sa trona zbačen imperator Nikolaj II, noseći sa sobom radikalne Aprilske teze koje napisao putujući ka Rusiji, sa idejom proleterske revolucije koja će zapaliti čitavu Evropu i koje isprva niko živi od njegovih saradnika nije podržao.

Iz haosa i pakla narednih meseci, iz velikih poraza na frontu protiv Nemačke, iz nestabilnosti i potpunog ekonomskog sloma, iz gladi i nemira i krvavih protesta, iz sloma peterburškog sistema vlasti - izronili su boljševici upravo zahvaljujući tim Aprilskim tezama, zauzeli oktobra iste godine (5. novembra po novom kalendaru) sve državne institucije, izvršili juriš na Zimski dvorac i uzeli pripadnike carske porodice za taoce, te omogućili Drugom sveruskom kongresu sovjeta radnika i seljaka - koje je sam narod diljem Rusije izabrao i poslao u prestonicu - da prigrabi vlast. Veštim obrtima i manipulacijama, boljševici su potom tu istu vlast prigrabili za sebe, izolujući sve protivnike.

Prvo je Kongres vlast prebacio na Sovjet predstavnika radnika, vojnika i seljaka, time ratifikujući revoluciju. Sledećeg dana ovaj je Sovjet izabrao poseban Sovjet narodnih komesara kao novu vladu, sazvao ustavotvornu skupštinu, te usvojio Dekret o miru i Dekret o zemlji kojim su se ozakonile akcije seljaka širom Rusije koji su bili zauzeli zemlju svojih bivših spahija i podelili je među sobom, čime je počeo novi reset u ruskoj istoriji, polaganje temelja za novi sistem, novo društvo, novu državu, nove vrednosti, nove ideale, novu etiku, novu religiju, nove uzore, novog Čoveka: komunista je zamenio hrišćanina, srp i čekić su zamenili krst, pesnica je zamenila krunu, radničko odelo je zamenilo mantiju, vera u budućnost je zamenila uzdizanje prošlosti.

Posledice revolucije koju je doneo Lenjin sa svojim saradnicima osećaju se i dan-danas, iako je zvanično njegova ideologija napuštena sa slomom Sovjetskog Saveza 1991. godine. Lenjin je srušio jedan anti-narodni režim i izvukao Rusiju iz učmalosti, razdrmao je i vratio na istorijski kolosek sa koga je odstupila, želeći da bude nešto što nije. Lenjin je tvorac ne samo socijalističke Rusije, već i ove današnje, jer ove današnje ne bi bilo bez one socijalističke. Vladimir Putin to najbolje shvata žestoko negodujući kada su ukrajinski desničari ove godine rušili Lenjinove spomenike u svojoj zemlji.

Događaj koji ovo simbolički možda najbolje ilustruje je vraćanje prestonice u Moskvu, "Treći Rim", srce Evroazije. Ovaj naočigled beznačajni potez daleko je bitniji nego što se čini: on predstavlja raskid sa pro-evropskim aspiracijama svih ruskih vladara još od Petra Velikog i na čudan način predstavlja vraćanje Rusije svom mističnom korenu: nešto što se ne bi očekivalo od komuniste.

(S. P.)