OD CARA DO BAŠTOVANA: Čudesni put poslednjeg kineskog imperatora u 10 koraka (FOTO)

Život Pu Jia je sve samo ne običan, i može se reći da je u pitanju jedna od najtragičnijih ličnosti 20. veka. Niko ga nije pitao da li želi da bude car, drugi su napravili taj izbor dok je još bio odojče. Postao je zatočenik sopstvenog dvora i nametnute titule, i verovatno je da bi se rado bio menjao sa najbednijim seljačetom

Preporučujemo

Život je nepredvidiv. Neko može da se rodi u blatu pa da postane gospodar života i smrti stotina miliona ljudi, a neko može da se rodi u porfiri i da završi kao skupljač sekundarnog otpada.

Priča pred vama je ubedljiv dokaz u prilog tome. Evo života poslednjeg kineskog cara u 10 najvažnijih koraka.

1. Pu Ji se rodio 7. februara 1906. u mandžurskoj dinastiji Ajsin Gjoro koja je Kinom vladala u tom trenutku preko 250 godina. Pradeda mu je bio car, a na presto je 2. decembra 1908. seo zahvaljujući tome što starije linije njegove porodice nisu proizvele muškog naslednika. To, i činjenica da ga je carica Cisi - udovica pretposlednjeg cara pre Pu Jia - izabrala za tu ulogu na samrtničkoj postelji.

2. Nakon nešto više od tri godine "vlasti", Pu Ji je prestao da bude "vladar" kada je carica Longju - udovica prethodnog cara - postigla dogovor sa pobunjenicima. Kina je postala republika, ali je vlada morala da dozvoli da Pu Ji zadrži imperijalnu titulu, da ostane da živi u Zabranjenom gradu i da ga se tretira kao stranog monarha (slično kao što je Italija tretirala papu rimskog).

3. Građanski rat je zahvatio Kinu. 1917. godine jedan vojvoda ga je vratio na presto, ali je to propalo posle samo dvanaest dana zbog protesta širom zemlje i intervencije drugog velikaša.

4. 1924. dolazi do promene odredbi ugovora o njegovom položaju u Republici Kini, pa Pu Ji gubi imperijalnu titulu i istog dana biva izbačen iz Zabranjenog grada iz koga praktično nije izašao šesnaest godina, živeći u njemu kao u zlatnom kavezu.

5. Uskoro se našao na teritoriji Japanske koncesije u Tjencinu (Kina je bila prinuđena da stranim silama dozvoli da na njenoj teritoriji imaju svoje "koncesije" koje su bile van domašaja kineskih vlasti), gde je počeo da šuruje sa svojim domaćinima a protiv Kineza.

6. Japanci ga 1932. godine postavljaju za cara Mandžukua, odnosno zemlje njegovih predaka - Mandžurije (u tom trenutku pod japanskom okupacijom). Za vreme Drugog kinesko-japanskog rata služio je "samurajskom" okupatoru kao marioneta koju su koristili po svom nahođenju i potrebi. Njegova tačna odgovornost u svemu što se događalo je, ipak, predmet spora.

7. Sovjeti su ga zarobili 16. avgusta 1945. godine nakon što su u strahovitom jurišu zauzeli Mandžuriju. Svedočio je protiv Japanaca u Tokiju dve godine docnije. Kada su komunisti pod Mao Cedungom preuzeli vlast u Kini 1949. godine, Sovjeti su ga isporučili Pekingu. Deset godina je proveo u zatvoru, da bi ga konačno vlasti proglasile za "reformisanog".

8. Uz pismenu dozvolu Mao Cedunga dolazi 1959. godine u Peking, neko vreme sa sestrom živi u običnom stanu, da bi se potom preselio u državni hotel. Počinje da radi u Pekinškoj botaničkoj bašti. Počinje da pruža podršku komunistima. Ženi se 1962. godine negovateljicom.

9. Urednik literarnog odeljenja Političke savetodavne konferencije kineskog naroda postaje 1964. Izdaje svoje memoare uz ohrabrivanje od strane Maoa i njegovih saradnika, kao i uz javnu podršku kineske vlade. Kritikuje svoje ponašanje u prošlosti, i kaje se što na suđenju u Tokiju nije iskreno govorio o svojoj odgovornosti tokom rata.

10. Kulturna revolucija 1966. godine dovodi ga u smrtnu opasnost, pošto Crvena garda u njemu vidi idealnu metu za linčovanje. Bezbednosne službe ga stavljaju pod 24-časovnu zaštitu da ga poludeli studenti i polupismeni divljaci ne bi ubili. Umire u krevetu od raka bubrega i srčane bolesti 17. oktobra 1967. kao 61-godišnjak.

Kremiran je i urna sa njegovim pepelom postavljena je na groblje na kome su tokom carevine sahranjivani evnusi i carske konkubine, a tada istaknuti partijski i državni funkcioneri. Njegova udovica je 1995. prenela pepeo na novo imperijalno groblje gde sada počivaju četvorica od devet careva koji su mu prethodili, tri carice i 69 prinčeva, princeza i carskih konkubina.

(O. Š.)