RUSKI TENKISTA SE SMEJE, DRUGI MIRIŠE CVEĆE: Čik pogodite zbog čega su tako srećni (FOTO)

Sovjetski rat u Avganistanu počeo je krajem 1979. godine, a završio se početkom 1989. Bio je krvav i neuspešan, i ostavio je tu divlju srednjevekovnu zemlju u još gorem stanju od onog pre intervencije do koje je došlo zbog želje Kremlja da ta zemlja više ne bude divlja i srednjevekovna. Vojnici na slikama pred vama srećni su jer idu kući, živi i u jednom komadu

Preporučujemo

Sovjetski rat u Avganistanu počeo je decembra 1979. godine rušenjem sa vlasti i pogubljenjem predsednika Amina kojeg je Moskva krivila za destabilizaciju te zemlje, postavljanjem novog marionetskog režima te razmeštanjem trupa SSSR-a. Sporazum između dve zemlje predviđao je sovjetsku intervenciju u slučaju zvaničnog poziva, a do nje je došlo nakon 18 odbijenih zahteva upućenih od strane samog Amina.

Rat protiv mudžahedina je trajao do 1989. godine i tokom čitavog tog perioda Rusi su kontrolisali samo dvadesetak odsto teritorije, duž glavnih puteva i komunikacionih linija od Kunduza preko Kabula, Kandahara i Faraha do Herata. Spoljašnji obod Avganistana i čitava unutrašnjost bili su van njihove kontrole.

Bila je to klanica, a Sovjetska armija se pokazala nedorasla zadatku. Nisu bili obučeni za ratovanje po gudurama i planinama, a njihovi tenkovi i artiljerija, ma koliko vrhunski, nisu bili skoro ni od kakve koristi u ratu sa gerilcima za koji su Sovjeti bili potpuno nespremni.

Sveukupno, poginulo je između petsto hiljada i dva miliona civila, pet miliona Avganistanaca se rasulo po svetu, bilo je dva miliona unutrašnje raseljenih lica te oko tri miliona teže ili lakše ranjenih.

Što se vojnih žrtava tiče, mudžahedini su imali nešto manje od 100.000 mrtvih i sličan broj ranjenih, dok je sa sovjetske strane u borbi poginulo oko 10.000 vojnika, još oko 5.000 od posledica ranjavanja, oko 1.000 od zaraznih bolesti i nesrećnih slučajeva, a imali su i preko 50.000 teže ili lakše ranjenih. Snage zvanične vlade u Kabulu imale su 18.000 mrtvih.

Sovjeti su takođe izgubili i 451 letelicu od čega 333 helikoptera, kao i 147 tenkova i 433 komada artiljerijskog naoružanja te 11.369 kamiona.

Bilo je tu mnogo optužbi za ratne zločine koje su zapadne vlade iznosile protiv Sovjetskog Saveza, a šta je tu istina teško je reći. Govori se da su Sovjeti helikopterima otimali avganistanske žene i devojke dok su tražili mudžahedine, čak se navode i konkretne okolnosti, recimo novembra 1980. godine u provincijama Langman i Kama. U istom kontekstu se pominju i žiteljke Kabula u blizinama sovjetskim baza.

Sovjeti su se na kraju povukli i ostavili Avganistan u gorem stanju od onog u kojem su ga zatekli. Najgore je to što većina vojnika Sovjetske armije nije tačno znala ni za šta ratuje. U teoriji, bio je to poslednji istinski pokušaj da se ta divlja srednjevekovna zemlja uvede u XX vek, civilizuje i modernizuje, pa je stoga u pitanju bila plemenita misija. U praksi, međutim, ne možeš pomoći onome ko ne želi da mu se pomogne.

Konačno povlačenje Sovjetske armije iz Avganistana — gde ih je bilo stacionirano preko 100.000 — počelo je sredinom maja 1988. godine a okončalo se sredinom februara naredne.

A sovjetski vojnici na slikama pred vama srećni su i raduju se jer idu kući živi i u jednom komadu. Učestvovali su u ratu u kome ne znaju zašto su učestvovali, protiv neprijatelja koji je još uvek u VII veku, i uspeli su da prežive. Naravno da će da se smeju, plešu i mirišu cveće. Niko normalan ne želi da ratuje, čak i oni koji misle da žele da ratuju.

(O. Š.)