Da li je moguće prevariti detektor laži i koliko je poligraf pouzdan?

Nauka nema potpuno poverenje u detektore laži, ali postoje dokazi da oni imaju i drugu upotrebu

Laganje je stresno, i to je osnovna premisa od koje polazi svako ko pokušava da detektuje lažove, piše "Guardian“. Poligrafski test bazira se na pretpostavci da se stres mora reflektovati na neki način, i da ga mašina može detektovati. Poligraf prilikom testiranja beleži krvni pritisak, galvansku reakciju kože (najsličnije znojenju), disanje i puls.

Postoji standardan protokol koji se sprovodi prilikom testiranja. Ispitivač će kombinovati različita direktna pitanja relevantna za slučaj, sa nizom kontrolnih. Kontrolna pitanja su takođe osmišljena kako bi izazvala stres, poput pitanja "da li ste ikada nešto ukrali od prijatelja?". Tokom ovog procesa, ispitanik će shvatiti da je mašina u stanju da razlikuje istinu od laži i da je neophodno da govori istinu.

Teoretski, kontrolna pitanja formulisana su tako da je teško odgovoriti apsolutnom iskrenošću i stvoriće neki blaži nivo stresa. Pretpostavlja se da će ispitanicima koji su nedužni, ova pitanja biti stresnija od onih relevantnijih gde se može dati direktan demant. Za osobe koje nisu nedužne, pretpostavlja se da će relevantija pitanja biti stresnija od kontrolnih.

Mnogi stručnjaci sumnjaju da ovo u praksi može dovesti do bilo kakve pouzdanosti.

- Poligraf pravi odlična naučna merenja svih promena u telu koje prolazi kroz različite emocije – rekla je profesorka Sofi Skot, profesorka kognitivne neuronauke Univerzitetskog koledža u Londonu. - Međutim, on nije naučno potvrđen kao pouzdan način za otkrivanje laži. Zapravo, i ne postoje pouzdana merenja laganja, zbog čega policija i koristi kognitivne metode kao što je traženje od ljudi da događaje opisuju unazad i uoče nedoslednosti.

Profesor Kris Čembers, psiholog na Kardif Univerzitetu, daleko je oštriji na rečima:

- Poligraf je glupost. Uvek je bio glupost, i uvek će biti -

Analiza naučnih dokaza pokazala je da studije donose različite ocene kada je tačnost poligrafa u pitanju. Neke mu daju i tačnost u visini od 85% kada je prepoznavanje istinskih lažova u pitanju. Međutim, problem je što je i stopa pogrešnih procena takođe visoka. Prema nekim istraživanjima, čak polovinu nedužnih osoba poligraf je okarakterisao kao lažove. Ljudi se, takođe, mogu obučiti kako da pobede poligraf. Zbog ovoga je zaključeno da poligraf ne može biti pouzdano sredstvo za otkrivanje lažova.

Drugačija primena?

Naučna potpora je vrlo klimava. Međutim, postavlja se još jedno pitanje: Da li detektori laži, bez obzira na to koliko su (ne)prezicni, čine da ljudi više govore istinu? Postoje dokazi koji to potvrđuju. U jednom istraživanju, pokazano je da su seksualni prestupnici koji su bili prikačeni na lažni poligraf, bili spremniji da otkriju daleko više kompromitujućih misli i planova nego oni koji su imali klasičan intervju.

Profesor Tomas Ormerod, ekspert za poligraf, rekao je bi upotreba detektora laži u ovom kontekstu u najboljem slučaju dovela do rasipanja policijskih resursa, a u najgorem i do problema povezanih sa terorizmom.

- Njihova upotreba na ovaj način u javnosti bi stvorila lažnu sliku o zaštićenosti, dok bi za teroriste koji uspešno prođu test to predstavljalo slobodan prolazak kroz pravni sistem države. Oslanjanje na tehnologiju koja navodno daje magične rezultate veoma je pogrešno i potencijalno vrlo opasno – kaže Ormerod.

(G.S.)