Zašto toliko egipatskih statua ima polomljen nos?

Egipatska vizuelna kultura je u najvećem delu ostala nepromenjena tokom vremena. Ipak, invazije spoljnih sila, borbe za prevlasti vladara i druga razdovlja previranja ostavili su svoje ožiljke

Pitanje koje kustosu Edvardu Blajbergu najčešće postave u bruklinskom Muzeju egipatske umetnosti je zašto sve statue koje se tu nalaze imaju polomljene noseve.

Preporučujemo

Blajberg koji nadgleda opsežno skladišne egipatske klasične i drevne umetnosti bio je iznenađen kada je prvi put čuo to pitanje. Uzimao je zdravo za gotovo to da su skulpture jedostavno oštećene.

Moglo bi da se čini neizbežnim da će se drevni artefakti stari haljade godina tokom vremena pohabati. Ipak, ovo jednostrano zapažanje, navelo je Blajberga da otkrije rašireni obrazac namernog uništavanja, piše CNN.

Egipatska vizuelna kultura je u najvećem delu ostala nepromenjena tokom vremena. Ipak, invazije spoljnih sila, borbe za prevlasti vladara i druga razdovlja previranja ostavili su svoje ožiljke.

- Doslednost obrazaca gde se na skulpturi nalaze šteta nagoveštava da je ona svrhovita - rekao je Blajberg, navodeći bezbroj političkih, verskih, ličnih i krivičnih motica za dela vandalizma. Utvrđivanje razlike izmešu slučajne štet i namernog vandalizma svodilo se na prepoznavanje takvih obrazaca. Nos na trodimenzionalnoj statui lako se razbija, ali prizmaje, zaplet je u tome što su nosevi razbijeni čak i na ravnim reljefima.

Stari Egipćani, važno je napomenuti, pripisivali su važne moći slikama ljudskog oblika. Oni su verovali da bi suština jednog božanstva mogla da nastani sliku tog božanstva ili u slučaju običnih smrtnika, deo duše umrlog čoveka može da nastani statuu za tu određenu osobu. Ove kampanje vandalizma su stoga imale cilj da "uruše snagu slike". Kipovi i reljefi bili su mesto susreta između natprirodnog i ovog sveta.

- Oštećeni deo tela više nije u mogućnosti da obavlja svoj posao - kaže Blajberg. Bez nosa, duh statue više ne može da diše, što znači da je vandali zapravo "ubijaju".

Ako bi razbili uši na statui koja predstavlja Boga, to znači da on više neće moći da čuje molitvu.

Praksa uništavanja slika i skulptura ljudskog oblika datira još s početka egipatske istorije. Namerno oštećene mumije iz praistorijskog perioda, na primer, govore o "veoma osnovnom kulturnom uverenju da oštećenje slike nanosi štetu osobi koju predstavlja".

(N. Z.)