"Obećali smo da se nećemo jesti međusobno": Petočlanoj porodici orke potopile brod, 38 dana plutali okeanom

Bilo je oko 10 sati ujutro, jednog junskog dana 1972. godine, kada je Daglas Robertson čuo niz zaglušujućih praskova kako odjekuju kroz drveni trup porodične jedrilice "Lusett". Odmah je znao da ti zvuci znače katastrofu – i bio je u pravu.

Brod dug 13 metara, na kome su bili osamnaestogodišnji Daglas, njegova braća i sestre, roditelji i jedan autostoper upravo su napale tri orke.

Preporučujemo

U roku od nekoliko trenutaka, jedrilica kojom su putovali za Novi Zeland ploveći svetom već 18 meseci, počela je da tone u prostrani Tihi okean, dok su se drvene daske lomile i voda nadirala kroz razvaljene spojnice. Posada je imala samo sekunde da reaguje, grabeći sve što su mogli pre nego što su se popeli u gumeni čamac za spasavanje.

Nalazili su se na oko 320 kilometara od Galapagosa, plutali su bez mapa, kompasa i navigacionih instrumenata, sa samo desetodnevnim zalihama vode, trodnevnim rezervama hrane i beskrajnim horizontom. Niko nije znao da su nestali...

Jeziva borba za život

Usledila je jeziva borba za život - šestoro ljudi, uključujući jedanaestogodišnje blizance Nila i Sendija, borilo se protiv ajkula, oluja, gladi i očaja usred nemilosrdnog okeana koji kao da je želeo da ih proguta.

"Do danas ne znam kako smo preživeli. Svake noći bismo gledali zalazak sunca i pitali se hoćemo li ga ujutro ponovo dočekati. Nikada nismo znali da li ćemo izdržati noć", rekao je Daglas.

Neverovatno, porodica od petoro, zajedno sa putnikom Robinom Vilijamsom (23), preživela je 37 noći. Bili su nagurani u čamcu od fiberglasa dugom dve metra, u koji su jedva stali nakon što im je i gumeni čamac za spasavanje potonuo.

Kada ih je napokon spasila zaprepašćena posada japanskog ribarskog broda, prešli su više od 1000 kilometara plutajući i veslajući.

Sada, više od pola veka kasnije, uzbudljiva priča o tim nedeljama na moru pretočena je u osmodelni audio-podkast kompanije Blanchard House, u kojem se Robertsonova braća, sestre i Robin prisećaju svoje golgote.

"To je najžešća borba koju čovek može da vodi. Tvoj jedini cilj svakog dana je da ostaneš živ. I to te oblikuje. Učini te neustrašivim. Kada mi neko kaže ‘To ne možemo’, ja uvek pomislim: ‘Zašto ne?’", priča Daglas, danas 71-godišnjak.

Danas Daglas, otac petoro dece, čija se najstarija ćerka zove "Lusett" u čast pustolovine koja ga je skoro koštala života, živi u Londonu, sa svojom trećom suprugom i radi kao računovođa, nakon godina provedenih na moru kao kadet navigator.

Kao dečak, odrastao je u Stafordširu, gde su ga vaspitavali otac Dugal, razdražljivi bivši kapetan broda, i majka Linda, medicinska sestra.

"Upoznali su se i venčali u Hong Kongu, ali, kako ljudi rade najgluplje stvari, odlučili su da kupe mlečnu farmu na selu u Stafordširu. Problem je bio što nisu imali pojma kako da je vode", smeje se Daglas.

Sa četvoro dece, uključujući najstariju ćerku En, život je bio težak, a Dugal, nezadovoljan jednoličnošću i teškom ekonomskom situacijom, postao je nemiran.

"Živeli smo usred ničega. I ko nas je tamo smestio? Moj otac. Onda je odlučio da smo neobrazovani glupaci kojima treba škola života, mada je to bila samo priča da opravda svoju želju za lutanjima", priseća se Daglas.

Dugalova prilika za avanturu pojavila se kada je porodica čula radijski program o solo oplovljavanju sveta Robina Noksa-Džonstona krajem šezdesetih.

"Moj brat Nil je rekao: ‘Tata je mornar. Zašto i mi ne bismo oplovili svet?’ I tata je pomislio: eto prilike, to je njegov izlaz", kaže Daglas.

Za nekoliko meseci prodao je farmu, kupio „Lusett“, pedeset godina star drveni škuner, i objavio da idu na more.

"Mama je imala mnogo sumnji, a gotovo svi su mislili da smo ludi. Ali kad bi tata nešto odlučio, to je bilo gotovo. Mislim da smo se mi deca jednostavno prepustila uzbuđenju i smelosti tog plana", govori Daglas.

Porodica je provela tri meseca preuređujući brod u Falmutu, Kornvol. Dugal im nikada nije dao lekciju iz jedrenja, ali je insistirao da svi preventivno izvade slepo crevo, da bi izbegli eventualne upale slepog creva na moru. Linda je tiho napunila brod konzervama, lekovima i knjigama za školu.

Konačno, jednog januarskog jutra 1971. godine, isplovili su iz luke Falmut.

"Tata je vikao ‘Juhuu!’, a sećam se da smo se En i ja pogledali i pomislili: ‘Sad si se odao, ovo je sve zbog tebe’", kaže Daglas.

Bila je to neverovatno ambiciozna ideja za amatersku posadu, ali su se brzo prilagodili. Uživali su u mnogim čarobnim trenucima dok su prelazili Atlantik, krstarili Karibima i uplovili u Majami, gde su nekoliko nedelja ostali radeći sitne poslove za hranu i popravke.

Sreća da su uzeli čamac za spasavanje

Tada su napokon nabavili čamac za spasavanje – ne zahvaljujući Dugalu.

"Sprijateljili smo se sa jednom islandskom porodicom koja je insistirala da nam pokloni svoj rezervni, rekavši da ne mogu da nas puste dalje bez njega", kaže Daglas.

Ističe da je njegov otac do odbijao, govoreći da je najbolji čamac za spasavanje onaj na kojem već jesi.

"Ali oni su istrajali i rekli mu da ga ne poklanjaju njemu, nego njegovoj deci. Hvala Bogu da jesu, jer da nisu, danas ne bismo bili ovde", ističe Daglas.

Porodica je, ipak, bila manja za jednog člana kada je "Lusett" napustila Karibe ka Novom Zelandu kroz Panamski kanal. En je ostala, zaljubivši se na Bahamima. Njeno mesto zauzeo je Robin, koji je platio simboličnu sumu da im se pridruži.

Plovili su oko Galapagosa i bili na putu ka Markižanskim ostrvima u južnom Pacifiku kada su ih napale orke.

"Provirio sam kroz otvor – tata je već bio do članaka u vodi – i onda sam iza sebe čuo snažan šum", priseća se Daglas.

"Bile su to tri orke, jedna s razbijenom glavom, krv se slivala u more. Tata je već bio do kolena u vodi i viknuo: ‘Napustite brod!’ Rekao sam: ‘Kuda? Ovo nije Majami marina! Usred smo Pacifika!’"

Dok je "Lusett" tonula, Dugal je vikao sinu da izbaci čamac za spasavanje.

"Bio sam ubeđen da će nas orke pojesti. Pomislio sam: tako ću umreti. Nismo ni znali da li čamac uopšte funkcioniše", prisetio se Daglas.

Čudesno, funkcionisao je. Ali je nastao haos dok su pokušavali da uđu u njega. U jednom trenutku, Lindi se za ogradu potonulog broda uhvatila kućna haljina. Nil je pokušao da se vrati po svog medu. Robin je, u panici, stao na ivicu malog pomoćnog čamca Ednamer i napunio ga vodom – ali su nekako uspeli da ga spasu i prikače za splav.

"Bio sam poslednji koji je ušao", kaže Daglas tiho dodajući da je proveravao ima li još noge

"Jer ne osetiš ugriz... Grabio sam šta je plutalo – narandžu, maminu korpu sa šivaćim priborom – i to nam je kasnije postalo neprocenjivo", rekao je.

"Nećemo jesti jedni druge"

Dok su plutali po uzburkanom moru, Daglas se seća da je njegova majka pozvala preplašenu porodicu da se uhvate za ruke i izgovore "Oče naš". Dugal je odbio.

"Rekao je da ne veruje u Boga. Rekao sam mu: ‘Zar ne možeš, zaboga, samo da se pomoliš s nama?’ A on je odgovorio: ‘Ako Bog postoji, zna da to ne mislim iskreno.’ Nikada nije prestao da bude Dugal", prisetio se Daglas svog oca.

Kasnije su deca saznala da su Linda i Dugal tada sklopili tihi dogovor – da će, po svaku cenu, vratiti svoje sinove na kopno. A cela posada je donela još jednu, mračniju zakletvu: niko neće pribegavati kanibalizmu.

Posle dugog razgovora, Dugal je odlučio da krenu ka severu, prema Ekvatoru, gde se susreću pasati i nastaju tropske oluje koje bi im mogle doneti pitku vodu. Uz pomoć vesla, pagaja i improvizovanog jedra, pretvorili su Ednamer u čamac za vuču i lagano napredovali.

Šestog dana, ostali su bez zaliha. Gledali su kako brod prolazi i ne reaguje na njihovu signalnu raketu.

"To je bio očajnički trenutak. Sve smo polagali u to da ćemo biti spaseni. Kada se to nije dogodilo, tata je rekao da moramo sami da se spasemo. Odlučio je da veslamo do Amerike – 75 dana daleko. Izgledalo je nemoguće", priseća se Daglas.

Splav je prokišnjavao, a kada se pumpa pokvarila, morali su ga naduvavati ustima. Hvatali su leteće ribe, veliku jestivu ribu doradu, a kasnije i kornjaču, koja im je postala glavni izvor hrane – krv su pili zbog hidracije. Uskoro su otkrili da su očne jabučice dorade izvor sveže vode i počeli da ih sisaju cele. U drugim trenucima preživljavali su na jednom gutljaju vode dnevno.

"Žeđ je bila užasna", kaže Daglas.

Slana voda bila je jednako nemilosrdna. Često su morali da sede u vodi do grudi, jer je splav bio sklon poplavljivanju, pa su im tela bila prekrivena ranama i čirevima.

"Strah je bio stalan. Možeš ga potisnuti na neko vreme, ali se odmah vrati. To je bio naš svet, i znao si da sledeći talas može da te ubije. Ali nisi smeo da misliš o smrti - već o sledećem zadatku: izbaciti vodu, uloviti ribu, izdržati još jedan sat."

Dani su prolazili bez kiše. A onda, trinaestog ili četrnaestog dana, nebo se otvorilo.

"Hvatali smo vodu ustima i u svaku posudu koju smo imali. Prvi put posle dana, nismo umirali od žeđi", kaže on.

Ali ih je čekalo još jedno iskušenje. Sedamnaestog dana, splav se raspao pod njima.

"Život na splavu bio je bedan, ali nas je barem štitio od sunca. Sad nismo imali izbora osim da pređemo u Ednamer, iako nismo znali hoće li izdržati našu težinu", rekao je Daglas dodajući da svako ko bi video to plovilo, ne bi verovao da šestoro ljudi može u njega da stane.

"Bili smo toliko blizu vodi da smo videli ribe kako plivaju ispod nas. Ptice su sletale na jarbol, ajkule su nas pratile – kao da smo postali deo samog okeana", istakao je.

Dvadeset drugog dana besnela je oluja 24 sata, potopivši čamac i primoravši ih da stalno izbacuju vodu. Vozili su se na talasima od šest metara i jednom osetili udar ogromne ajkule o trup.

"Sećam se da sam pogledao porodicu i pomislio da izgledaju kao ljudske olupine", kaže Daglas.

Kroz sve to, Linda je bila njihova sidro.

"Dugal je bio vođa, ali mama je bila ta koja nas je držala. Pričala nam je, pevala, krpila nam odeću. Dala nam je volju da nastavimo", dodaje.

Šeste nedelje svi su bili iscrpljeni. Blizanci Nil i Sendi bili su opasno slabi. Pošto je uočio Severnjaču, znak da su opet na severnoj hemisferi, Dugal je procenio da su oko 350 milja od kopna – 15 dana veslanja ako izdrže.

"Ali nije bilo garancije da će blizanci izdržati, naročito Sendi, koji je imao strašan kašalj", kaže Daglas.

A onda, trideset osmog dana, dogodilo se čudo. Na horizontu se pojavila lađa – japanski ribarski brod "Toka Maru II", koji je plovio ka Panamskom kanalu. Dugal je ispalio njihovu poslednju signalnu raketu – i ovog puta ih je neko video.

"Čuli smo dug zvižduk, a zatim smo gledali, sa srcima u grlu, kako brod menja kurs", kaže Daglas.

Ajkule budno pratile spasavanje

Za deset minuta brod je bio pored njih, ali je spasavanje bilo opasno. Ajkule su kružile oko čamca dok su iscrpljeni brodolomnici posezali za rukama koje su im pomagale da se popnu, dok su ostali pokušavali da spreče da se čamac prevrne.

"Samo mame to rade. Sačuvala je odeću za naš spas. Sećam se da je rekla: ‘Obuci košulju, Daglase.’ Čak i tada je želela da izgledamo pristojno", otkriva Daglas.

Jedan po jedan, izvukli su ih na palubu, ali su im noge bile toliko utrnule da nisu mogli da stoje. Četiri dana kasnije, porodica je stigla u Panamu, gde ih je dočekala svetska medijska pažnja, zahvaljujući telegramu kapetana Toka Marua: "Šest izgubljenih Britanaca spaseno."

Britanska ambasada organizovala je njihov povratak kući. Po povratku, bez kuće, Robertsoni su se smenjivali u kućama rodbine i prijatelja.

"Bilo je nestvarno. Sendi je to najbolje rekao: ‘Dva meseca nakon brodoloma, ponovo sam bio u školi.’ Nismo mogli da poverujemo", kaže Daglas.

Nemiran, Daglas se ubrzo vratio na more kao kadet, dok se kod kuće brak njegovih roditelja nije održao pod teretom svega. Godinu dana kasnije razveli su se, iako je Dugal Lindi kupio kuću od prihoda svog bestselera o brodolomu.

Nil se slaže i do danas smatra da je njihov otac bio nepromišljen. Ali Sendi i Daglas osećaju samo zahvalnost zbog očevog ludog plana.

"Imao je svoje slabosti i mane, ali bio je moj otac", kaže Daglas. "I svakog dana svog života zahvalan sam mu za ono što je učinio – jer ono što smo doživeli bilo je fantastično. Za mene – nema ničega za oprost."

(Telegraf.rs)