Sećate se ovog ČUDA iz stare Jugoslavije? Ljudi bez njega nisu mogli da ZAMISLE ŽIVOT, a danas ničemu ne služi

Ovaj uređaj je više od stare, obične električne sprave, to je simbol jednog vremena. Kada se njegova fotografija pojavila na društvenim mrežama, generacije rođene u Titovo vreme preplavio je talas nostalgije.

I koliko god da je tehnologija napredovala, uvek ostane žal za onim jednostavnijim aparatima koji su nam život ulepšavali i olakšavali, ali nas nisu okupirali kao danas - poput telefona.

Preporučujemo

"Magnet" za porodicu

Dok je televizija osvajala svet, domaćinstva u Jugoslaviji, sredinom prošlog veka, nisu se mogla zamisliti bez jedne sprave - TV stabilizatora.

Bio je to uređaj koji je regulisao napon koji ulazi u TV prijemnik i često se govorilo da je “težak kao olovo”. Osim što je omogućavao stabilan prijem slike, služio je i kao “magnet” za porodicu, prijatelje i komšije.

Priču o tom vremenu na društvenim mrežama je podelio Naser Husić, uz fotografiju legendarnog stabilizatora iz stare Jugoslavije, prenosi Srpska Info.

"Svetinja u svakom domu"

Njegova sećanja svima su probudila nostalgiju. Bilo je to krajem sedamdesetih u Sarajevu, kada su ulice mirisale na pečeni kesten i dim iz dimnjaka, a zime bile oštre, sa debelim snegom na Baščaršiji.

“Crno-beli televizori tada su bili pravo čudo tehnike, gotovo svetinja u svakom domu. U našoj ulici na Alifakovcu, u maloj kamenoj kući sa drvenim prozorima, moj deda je imao stari Iskra televizor, prekriven čipkanim miljeom koji je baka sama heklala. Ali, taj televizor nije bio samo ekran - bio je ritual. Uz njega je uvek stajao i nezamenljivi TV stabilizator, onaj težak, metalni uređaj koji je morao da se uključi pre nego što se slika pojavi”, napisao je.

"Te večeri su bile posebne..."

“Sećam se kako je deda, svaki put pred Dnevnik ili fudbalsku utakmicu, ustajao, gunđao o ‘nestabilnom naponu’ i uključivao stabilizator. Trebalo mu je nekoliko minuta da se ‘zagreje’, a zvuk je ličio na tiho brujanje motora. Dok smo čekali, baka bi donosila kolače - pitu od jabuka ili pogačice - a deca bi sedela na podu i nestrpljivo čekala da se na ekranu pojavi slika, isprva mutna i šuštava, dok deda ne bi podestio antenu ili udario televizor sa strane”.

“Te večeri bile su posebne. Komšije su se okupljale, jer nisu svi imali televizor, još manje stabilizator. Sećam se komšije Hasana koji je donosio stolicu i sedeo pored prozora jer je tvrdio da ‘bolje vidi ako je bliže’. I danas, kada prođem pored neke stare kuće na Alifakovcu, čini mi se da još čujem tiho brujanje stabilizatora i osećam miris pite iz bakine kuhinje”, zaključio je Husić.

(Telegraf.rs)