Potrošila 40.000€ za kloniranje uginulog ljubimca, a onda saznala tužnu istinu: "Možda bi danas drugačije..."

Gubitak kućnog ljubimca za mnoge ljude predstavlja gubitak - člana porodice.

Za Venesu Džonson iz Kalifornije, smrt psa Olivera bila je emocionalni udarac od kojeg se dugo oporavljala. U trenutku duboke tuge, donela je odluku koja je izazvala pažnju javnosti - potrošila je oko 40.000 evra da bi klonirala preminulog četvoronošca.

Preporučujemo

Suočena sa velikom prazninom

Njena priča počinje 2013. godine, kada je sasvim slučajno privremeno udomila šestogodišnjeg psa Olivera, rase ši-cu. Iako tada nije planirala da ima ljubimca, veza između nje i životinje stvorila se gotovo odmah.

Bio je, kako kaže, njen stalni pratilac, s kojim je delila svakodnevni život, prenosi Daily Mail.

Jedanaest godina kasnije, Oliver je uginuo zbog otkazivanja bubrega, a Džonsonova se suočila sa prazninom koju nije znala kako da popuni. Dok je tražila načine da se izbori sa tugom, došla je na ideju o kloniranju, odnosno mogućnosti da deo Olivera, makar genetski, ponovo bude uz nju.

Vreme promenilo osećanja

Iako je znala da je proces skup i neizvestan, odlučila se na veliki korak. Kloniranje, međutim, nije išlo glatko. Tek iz trećeg pokušaja rezultat je bio pozitivan, a proces je trajao 11 meseci, tokom kojih su se smenjivali nada i očaj.

Kada se konačno dobila klonirano štene, koje je nazvala Oli, shvatila je da je vreme promenilo njena osećanja. U trenutku kada je pokrenula proces bila je slomljena tugom, ali kada je pas stigao, bila je emotivno stabilnija - i suočena sa realnošću brige o štenetu, koja se značajno razlikuje od života sa starijim psom.

Džonsonova danas otvoreno priznaje da bi - da je sačekala da tuga malo utihne, možda donela drugačiju odluku i udomila starijeg psa iz azila. Ipak, naglašava da ne žali, jer joj je Oli pomogao da ponovo pronađe smisao i emotivni mir.

Kritike zbog ogromne sume

Iako ističe da su Oliver i Oli gotovo identični po izgledu, sličnosti u ponašanju i temperamentu doživljava kao neočekivanu i duboko emotivnu potvrdu njihove povezanosti.

Kritike zbog ogromne sume novca ne prihvata, podsećajući da godinama pomaže azile i spasilačke organizacije, i da kloniranje jednog psa ne menja njenu posvećenost drugim životinjama.

Na kraju, njena poruka je jednostavna - tuga nema univerzalni oblik i svako ima pravo da je proživi na svoj način. Ponekad nas vodi ka neobičnim odlukama, ali to ne znači da su pogrešne, već da su ljudske.

(Telegraf.rs)