Obukli bi mrtvu bebu, dodali cveće, a zatim je stavili ispred foto-aparata i napravili porodični portret

U viktorijanskoj Engleskoj fotografisanje preminulih predstavljao je način da se očuvaju uspomene na voljene osobe.

Na slikama koje danas mogu izazvati nelagodu, ali i duboku tugu, porodice su pozirale s pokojnicima, bebe su izgledale kao da spavaju, a mlade žene, čiji je život prekinula bolest, prikazivane su u gracioznim pozama.

Preporučujemo

Doba snažno obeleženo smrću

Ova neobična praksa, poznata kao posmrtna fotografija, razvila se sredinom 19. veka, kada je fotografija počela da postaje sve dostupnija širem stanovništvu. U vremenu u kojem su bolesti često odnosile živote odraslih, ali i male dece, fotografisanje preminulih predstavljalo je važan deo porodičnog sećanja.

Na sačuvanim slikama porodice poziraju pored pokojnih članova, dok su preminula deca često prikazana kao da mirno spavaju. Mlade žene koje su bolovale od tuberkuloze prikazivane su kako graciozno leže, pri čemu je bolest, prema tadašnjem estetskom doživljaju, ponekad dodatno naglašavala njihovu krhkost i lepotu.

Viktorijansko doba bilo je snažno obeleženo smrću i žaljenjem za preminulima. Epidemije difterije, tifusa i kolere ostavljale su duboke posledice širom Engleske, dok su zarazne bolesti predstavljale ozbiljnu pretnju porodičnom životu, prenosi BBC.

Od 1861. godine, nakon smrti supruga, princa Alberta, kraljica Viktorija prihvatila je dugotrajnu žalost, a njen primer uticao je i na to da ovakav običaj postane široko prihvaćen deo društvene kulture.

U takvom okruženju razvijeni su različiti načini čuvanja uspomene na preminule. Jedan od njih bio je poznat pod latinskim nazivom memento mori, što u prevodu znači “seti se da moraš umreti“.

Ovaj običaj postojao je mnogo pre viktorijanskog perioda, a podrazumevao je predmete i simbole koji su podsećali na prolaznost života. Pramenovi kose pokojnika pažljivo su oblikovani i čuvani u medaljonima i prstenju. Izrađivane su posmrtne maske od voska, dok su motivi smrti i prolaznosti bili prisutni u slikarstvu i skulpturi.

Cene su postajale sve niže

Sredinom 19. veka ovoj tradiciji pridružila se i fotografija.

U početku je fotografisanje bilo skupo i predstavljalo je luksuz koji nije bio dostupan svima. Dagerotipija, prvi uspešan fotografski postupak, omogućavala je izradu malih, izuzetno detaljnih slika na poliranoj srebrnoj ploči.

Iako je takav postupak bio skup, fotografija je ipak bila znatno pristupačnija od naslikanog portreta, koji je ranije predstavljao glavni način trajnog očuvanja nečijeg lika.

Kako je broj fotografa rastao, cene su postajale sve niže. Tokom pedesetih godina 19. veka pojavili su se i jeftiniji postupci, koji su omogućavali izradu fotografija na tankim metalnim pločama, staklu ili papiru, umesto na srebru.

Time je fotografisanje preminulih postalo dostupnije sve većem broju porodica.

Posebno važnu ulogu imalo je fotografisanje dece. Viktorijanske porodice suočavale su se sa bolestima poput malih boginja, difterije, šarlaha i rubeole, koje su mogle imati smrtonosan ishod.

Dragocena porodična uspomena

Za neke roditelje fotografija preminulog deteta bila je prva, ali i poslednja prilika da sačuvaju njegov lik. Upravo zbog toga posmrtni portreti nisu bili samo neobičan fotografski običaj, već i dragocena porodična uspomena.

Vremenom su unapređenje zdravstvene zaštite i produženje očekivanog životnog veka dece doveli do smanjenja potrebe za fotografisanjem preminulih.

Posmrtna fotografija postepeno je gubila na popularnosti kako se zdravstvena zaštita unapređivala, smrtnost dece smanjivala, a mogućnosti fotografisanja ljudi za života postajale sve dostupnije.

Ipak, fotografije muškaraca, žena i dece iz viktorijanskog doba ostale su sačuvane kao svedočanstvo jednog drugačijeg odnosa prema smrti, sećanju i gubitku.

Na njima su porodice, često stoički i bez vidljivog iskazivanja bola, pokušavale da sačuvaju poslednji lik onih koji su otišli prerano.

Njihova vrednost danas nije samo istorijska ili fotografska. One svedoče o ljudskoj potrebi da se sačuva uspomena na voljene, čak i onda kada više ništa ne može da promeni činjenicu da ih nema.

(Telegraf.rs)