Najbrutalnija politička karikatura u istoriji našeg novinarstva nastala pre 90 godina (FOTO)

Nakon Velikog rata, ratni i vojni invalidi koji su probijali Solunski front morali su da prose po ulicama, bili su ponižavani, eksploatisani, uništavani, njihova žrtva obesmišljavana. Za to vreme su se ratni profiteri, ondašnji tajkuni i miljenici kralja Aleksandra bogatili preko mere i otimali od naroda

„Ta tu skoro, biće ovih dana,

Preporučujemo

sa’ranismo jednog božjeg raba.

Čitali ste, vid’li ste paradu,

taj rab božji beše jedna baba...

Zatutnjaše sva četiri zvona,

povrveše kite i mundiri,

povrveše perjanice bojne,

povrveše bezbrojni šeširi.

Svi majori debeli i suvi,

oficiri cela kita sjajna,

pukovnici, s orlom i bez orla,

i još neko, ali to je tajna.

I pravo je, ne tumač’te drukče,

i našta bi tu brbljiva zloba,

i pravo je ta poslednja počast,

ispratiti pokojnu do groba.

Još skorije, biće ovih dana,

sa’ranismo još jedog božjeg raba.

Al’ na žalost sviju baba naših,

taj rab božji nije bio baba…

Ne povrve kita i mundiri,

a i kog bi da do groba prati,

i što pođe i što htede poći,

od pola se puta kući vrati.

Potmulo su udarala zvona,

udarala zvona iz budžaka,

a i što bi da se čini dževa,

kad je pratnja srpskoga junaka.

Srpska deco što misliti znate

iz ovoga pouku imate:

U Srbiji prilike su tak’e,

babe slave, preziru junake,

zato i vi ne muč’te se džabe,

srpska deco, postanite babe.“

Ova čuvena pesma pod nazivom „Pogreb dva raba“ odvela je Branislava Nušića pravo na dvogodišnju robiju zbog „uvrede Njegovog Veličanstva“ (kralj Milan se krio u stihovima: „i još neko, ali to je tajna“).

Radilo se o tome, što su u kratkom roku umrli majka pukovnika Dragutina Franasovića, na čijem su pogrebu bili kralj i vlada, i koja je sahranjena uz najveće državne počasti; i major Mihailo Katanić, proslavljeni junak Srpsko-turskih ratova i Srpsko-bugarskog rata, o kojem može mnogo toga da se napiše, za razliku od gospođe majke Franasovića, a na čijem pogrebu, kojem je prisustvovao ceo Beograd, nije bilo ni kralja ni vlade.

Odnos ondašnje države, krajem devetnaestog veka, prema borcima nije se ni po čemu razlikovao od odnosa države prema njima nakon Prvog svetskog rata. Možda su sada ljudi poput majora Katanića bili poštovaniji, ali ne i običan svet. Ratni i vojni invalidi prosili su po ulicama, ponižavani su, eksploatisani, uništavani, njihova žrtva obesmišljavana.

Za to su se vreme ratni profiteri, ondašnji tajkuni i miljenici kralja Aleksandra bogatili preko mere, otimali od naroda (i to ne u prenesenom značenju nego bukvalno), bili toliko drski da im ništa nije bilo sveto; kako drugačije okarakterisati, recimo, pokušaj Puniše Račića da prisvoji manastirske šume Visokih Dečana? (Kad mu je Kosta Pećanac poručio da to može samo preko njega mrtvog, Račić se zadovoljio s više stotina hektara državne borove šume nekoliko kilometara dalje.)

Ti su ljudi bili pravi pobednici Velikog rata, a ne oni koji su rat izneli na svojim plećima i iz njega izašli kao bogalji. Ne oni koji su probijali Solunski front, već oni koji su pijuckali čajeve slušajući vesti o tom probijanju.

Zbog toga ova iznad priložena karikatura koja je izašla na naslovnoj strani „Politike“ dana 20. maja 1927. — godinu i po dana pre postavljanja Meštrovićevog „Pobednika“ na Kalemegdanu — i jeste toliko snažna, zbog toga i predstavlja tako moćnu kritiku naše ondašnje, ali u suštini i sadašnje države. Da li se slažete sa tim? Ako je primenjiva na sadašnjost, onda u tom kontekstu ratne i vojne invalide na njoj ne treba shvatati usko već u širem smislu kao narod u celini; dok političke i ekonomske elite kritiku ne bi trebalo da doživljavaju kao zlonamernost već isključivo kao poziv na popravku pokvarenog sistema.

(P. L.)