Kako je Rusija samo 35 godina posle Krimskog rata ušla u savez sa bivšim neprijateljima

Godine 1856. okončan je Krimski rat, a Ruska imperija ostala ponižena pred čitavim svetom. Njena vladajuća klasa, ponižena pred sopstvenim narodom, nije dugo očajavala niti dozvolila da bude vođena omrazom i ozlojeđenošću. Umesto toga je analizirala uzroke poraza i pružila ruku bivšim neprijateljima

Krimski rat je vođen između 16. oktobra 1853. i 30. marta 1856. godine. Sa jedne strane bili su Britanska imperija, Francusko i Osmansko carstvo, na kraju i Kraljevina Pijemont-Sardinija (koja će pet godina posle okončanja ovog sukoba dovršiti ujedinjenje Italije), a na drugoj strani Ruska imperija, bugarski dobrovoljci, i tokom prve godine Kraljevina Grčka.

Preporučujemo

Neposredni uzrok izbijanja sukoba bio je spor oko zaštite hrišćana u Svetoj zemlji, kao i oko prava na „korišćenje“ tamošnjih svetinja (u jednom slučaju se radilo o crkvenom ključu), pošto su Francuzi branili interese Katoličke crkve a Rusi Pravoslavne. Međutim, dublji uzroci ticali su se slobodnog poniranja turske carevine u propast te geopolitičke nevoljnosti Londona i Pariza da dopuste da Sankt Peterburg dramatično proširi svoje teritorije nauštrb Osmanlija.

Kratki sažetak rata bi izgledao ovako.

Ruska vojska vrši invaziju na Vlašku i Moldaviju, kneževine pod osmanskim sizerenstvom (odnosno poludržave: posebne ali zavisne entitete koji plaćaju danak Turcima, koji vode njihove spoljne politike te postavljaju i svrgavaju knezove). Rusi potom pokušavaju da pređu Dunav, Osmanlije ih zaustavljaju kod Silistre, Britanci i Francuzi se iskrcavaju s namerom da pomognu Turcima, Rusi se povlače pre njihovog dolaska.

Frustrirani tim gubljenjem vremena, i pod pritiskom javnosti svojih zemalja, Britanija i Francuska donose odluku da zajedno s Turskom udare na tlo same Ruske imperije: na Krim, konkretnije na Sevastopolj, glavnu bazu ruske ratne mornarice. Iskrcavaju se septembra 1854. godine, uspostavljaju mostobrane i opsedaju grad i luku. Rusi ih napadaju ali uzalud, jer im je vojska i strukturalno i tehnički ostala u Napoleonskim ratovima završenim četiri decenije ranije (premda se ni tada nije mogla podičiti modernošću).

Sevastopolj pada posle jedanaest meseci opsade i neutralne zemlje počinju da staju na savezničku stranu. Suočena sa izolacijom i mogućom invazijom sa zapada, Rusija moli za mir. Pariz i London oberučke prihvataju, jer su im u međuvremenu prevrtljive javnosti omrzle taj rat. 30. marta 1856. potpisuje se Pariski mir koji ruskoj strani zabranjuje da u Crnom moru drži ratne brodove, ali Vlaškoj i Moldaviji donosi gotovu nezavisnost a Pravoslavnoj crkvi vraća kontrolu nad spornim crkvama.

Ali najteže posledice po Rusku imperiju unutrašnje su prirode: poniženi pred čitavom svetom na sopstvenoj teritoriji, na najbolniji način dolaze do saznanja da suštinski više nisu velika sila, iako formalno jesu. Vladajuća klasa i obrazovana elita, kojima su otvorene oči, ulaze u dublja razmatranja situacije i traže uzroke zaostalosti svoje zemlje. To izaziva oslobađanje seljaka i reforme privrede, sudstva, državne uprave, obrazovnog sistema, vojske — konačno transformacije kulture koja će narednih decenija dosegnuti najviše visine.

E sad, Rusi su mogli živeti u svojoj ozlojeđenosti i taj Krimski rat posmatrati fatalistički, kao kraj sveta. Mogli su obustaviti suvišnu komunikaciju sa Englezima i Francuzima, i tako samo sebi nauditi. Ali nisu. Rusi su izabrali drugačiji put zahvaljujući kojem smo mi, uzročno-posledično, izašli kao pobednici iz Prvog svetskog rata. O čemu se radi?

Posle Francusko-pruskog rata 1870. i rušenja carskog režima Napoleona III te uspostave Francuske Republike, ali pre svega nakon proglašenja Nemačkog carstva, ujedinjenog oko Kraljevine Pruske, ravnoteža na Starom kontinentu potpuno je bila poremećena. Tokom te decenije nekoliko puta pretio je novi rat između Nemaca i Francuza, ali su Rusi — uprkos tome što su od 1873. godine bili u tzv. Trojecarskom savezu, ili Savezu tri cara, sa Nemačkom i Austrougarskom — uvek držali stranu Francuza, što je kancelara Ota fon Bizmarka izuzetno frustriralo (Sankt Peterburg je čak odbijao i ponudu pune nemačke podrške ruskim ambicijama na istoku, strahujući od dodatnog jačanja Berlina).

Onda su odnosi između Rusa i Francuza zahladnili zbog držanja Pariza tokom Berlinskog kongresa 1878. godine. Istom prilikom propao je i prvi Trojecarski savez (jer je Rusija držala bugarsku, a Austrija srpsku stranu), koji je obnovljen 1881. sa rokom trajanja od tri godine i mogućnošću daljeg obnavljanja. Obnovljen je 1884. godine, ali je već naredne ponovo izbio spor između Beča i Petrograda, i to ponovo zbog nas i Bugara (tokom i nakon Srpsko-bugarskog rata, Austrija se postavila kao zaštitnica Srbije i sprečila pobedničku Bugarsku da uz rusku podršku dobije od nas ratnu odštetu), pa je to bio kraj te alijanse.

Umesto toga, Bizmark je sa ruskim šefom diplomatije Nikolajem Girsom potpisao tajni Ugovor o reosiguranju, želeći da kako-tako spreči rusko približavanje Francuskoj i eventualni rat na dva fronta; pored toga, bilo mu je naročito važno i da se nastavi diplomatska izolacija Pariza. Dve strane su se tom prilikom obavezale da će ostati neutralne u slučaju sukoba sa trećom zemljom, sem ako Nemačka napadne Francusku ili Rusija Austrougarsku. Najtajnijim protokolom tog dokumenta Berlin se obavezao da će ostati po strani u slučaju ruske akcije oko Bosfora i Dardanela.

Međutim, Bizmarka je marta 1890, nakon 28 godina provedenih na položaju kancelara, prvo pruskog a onda i nemačkog, smenio novi i ambiciozni car Vilhelm II, pa ugovor nije produžen uprkos ruskim nastojanjima u tom pravcu. No stvari su do tada već počele bitno da se menjaju. Prvo, ekonomski jaz između Nemačkog carstva i Ruske imperije postao je ogroman i, činilo se, nepremostiv. Dalje, Rusija je već tokom druge polovine osamdesetih počela da uzima velike zajmove od francuskih banaka, što se početkom devedesetih intenziviralo; istovremeno političko zbližavanje Pariza i Petrograda imalo je za posledicu ogromno povećanje direktnih francuskih investicija.

Utom, pojavila se glasina da će Velika Britanija pristupiti labavom Trojnom savezu koji su Nemačka, Austrougarska i Italija potpisale 1882. godine. U pitanju je bila alijansa kojom su se potpisnice obavezale da će vojno pomoći jedna drugu u slučaju napada neke svetske sile.

Postojala su ograničenja, ipak: ako bi Francuska napala Italiju, Nemačka i Austrougarska bi pomogle; ako bi Francuska napala Nemačku, pomogla bi joj Italija; ako bi Francuska prva bila napadnuta od strane Nemačke ili Italije, nikakve obaveze nije bilo; ako bi zaratile Austrija i Rusija, Italija bi bila neutralna; konačno, Italija se dodatnim protokolom ogradila od svakog eventualnog neprijateljstva sa Velikom Britanijom. Ovaj savez je periodično obnavljan sve dok nije istekao 1915. godine, kada je Italija ušla u Prvi svetski rat na strani Antante (pošto je Nemačka 1914. prva napala Francusku, Italija nije morala da reaguje; pritom su Rim i Pariz deset godina ranije sklopili tajni sporazum sa sličnim garancijama).

Međutim, iako je njegovo postojanje bilo opštepoznato, sam tekst sporazuma ostao je nepoznanica sve dok ga boljševici nisu objavili 1919. godine. Zato su, kada se 1891. pojavila gorepomenuta glasina, ruske diplomate postale ubeđene da je Velika Britanija tajno pristupila ovom savezu. Posebno su imali u vidu to, da su London i Berlin godinu dana ranije potpisali značajni Zanzibarski sporazum koji je Nemcima dao suverenitet nad strateški bitnim malim arhipelagom Helgolandom, čime je njena narastajuća ratna mornarica stekla kontrolu prilaza svojim severnomorskim lukama i Kilskom kanalu; a Britancima zauzvrat nemački Zanzibar i delove Istočne Afrike koji su im omogućili da dovrše povezivanje svoje železničke mreže.

Zbog toga je, prilikom posete jedne francuske vojne jedinice Kronštatu jula 1891. godine, došlo do razmene pisama između dva ministra spoljnih poslova. Francuzi su mnogo više od Rusa bili zainteresovani za sporazum koji bi doneo vojnu obligaciju, i nastupali su u tom pravcu. Zato je rezultat pregovora bila konvencija od 5. avgusta 1892. godine, potpisana od strane predstavnika dva generalštaba, kojom su se potpisnice obavezale na vojnu pomoć u slučaju nemačkog napada.

Potom je u periodu 19—23. decembra 1893. došlo do nove razmene pisama, čime su dve vlade ratifikovale ugovor i čime je formalizovana rusko-francuska alijansa, kao odgovor na Trojni savez. Time je Evropa posvedočila obrazovanju dva međusobno suprotstavljena, neprijateljska imperijalistička bloka, a da većina njenog stanovništva pojma nije imala šta to zapravo znači: saznaće leta 1914.

Ali to nije kraj, zato što su 8. aprila 1904. Britanija i Francuska potpisale seriju sporazuma koji će postati poznati kao Antanta, kojima su rešeni brojni sporovi oko kolonijalnih poseda i prekinuto bezmalo hiljadugodišnje neprijateljstvo između dve zemlje (!). No to nije bila vojna alijansa već puko „razumevanje“, zvanično prijateljstvo pred drugima, „ne više od stanja uma, pogleda na opštu politiku koji dele vlade dve zemlje, ali koji može biti, ili postati, toliko neodređen da gubi svaki sadržaj“, da se poslužimo formulacijom britanskog diplomate Era Kroua. Konačno, 31. avgusta 1907. potpisana je Anglo-ruska konvencija kojom je prekinuto rivalstvo u Srednjoj Aziji i dovršeno obrazovanje Trojne antante. Ni to nije bila vojna alijansa, već isto što i anglo-francuski savez: „razumevanje“ i zvanično prijateljstvo.

Zato je — kada je Nemačka 1914. objavila rat Rusiji a Francuska shvatila da ne može da ne bude u ratu sa Nemačkom — francuski ambasador u Londonu bio šokiran vrdanjem britanskog šefa diplomatije Edvarda Greja, koji nije video nikakvu obavezu ulaska u rat, budući da je nije ni bilo (iako su Francuzi smatrali da čast i „razumevanje“ to nalažu). Britanija je zaratila s Nemačkom jer je ova narušila belgijsku neutralnost, koju su i Britanija i Nemačka i sve ostale sile garantovale; ali bi i bez toga bilo nezamislivo da Britanska imperija ostane po strani, ako je mislila da zadrži status svetske sile.

(P. L.)