Donald Tramp kopira pravoslavnog cara Justinijana: Dve pandemije, a ista brutalna ekonomska politika

Mnogo pre „crne smrti“ koja je sredinom 14. veka opustošila Stari kontinent, sredinom 6. veka, za vreme cara Justinijana, kuga nazvana po njemu opustošila je Istočno rimsko carstvo. Za obe pandemije bila je izgleda odgovorna ista bakterija: Yersinia pestis

S jedne strane, predsednik Donald Tramp ima sreće: njegovim imenom neće biti imenovana ova globalna pandemija novog korona  virusa SARS-CoV-2, koji izaziva bolest Covid-19. Kakve god Tramp mere preduzeo, šta god uradio, ispunio ili ne najavu da će zarad spasa i oporavka privrede već sredinom aprila sve vratiti u normalno stanje, niko neće ovaj virus zvati Trampovim virusom.

Preporučujemo

Takve sreće nije bio romejski car Justinijan: po njemu je nazvana Justinijanova kuga, pandemija koja je 541—542. opustošila Istočno rimsko carstvo, posebno prestoni mu Konstantinopolj, te većinu lučkih gradova Sredozemlja, kao i Sasanidsko carstvo.

Još su onovremeni izvori prst upirali u zaražene pacove koji su u Carigrad stigli na brodovima iz Egipta. Tamo je i zabeležen prvi slučaj ove kuge, mada savremena istraživanja pokazuju da je njeno poreklo iz Srednje Azije, kao i poreklo „crne smrti“; za obe epidemije izgleda je odgovorna bakterija Yersinia pestis, te je Justinijanova kuga samo prva istorijski zabeležena njena epidemija (iz istog područja dolaze i brojne savremene pošasti tog tipa, poput ove sadašnje).

Zaraženi pacovi su stigli brodovima kojima je dovoženo žito, koje je potom, zajedno sa njima, smeštano u ogromne žitnice iz kojih su vlasti hranile stanovništvo grada i okoline, time čuvajući red i mir. Posledice su bile kataklizmične: u te dve godine, ali i u naredna dva veka, tokom kojih se ova zarazna bolest povremeno vraćala (mada uvek slabije i lokalizovanije), umrlo je između 25-100 miliona ljudi; u trenutku njenog izbijanja, ova maksimalna brojka je predstavljala polovinu evropske populacije.

Ali, kao što već nagovestismo, Justinijanova je kuga — za razliku od „crne smrti“ koja je zahvatila čitavu Evropu — prevashodno udarila po istočnim delovima Romejskog carstva (koje je tada, pored Balkana, Anadolije i Levanta, obuhvatalo i veći deo Severne Afrike, Italiju, Sardiniju, Korziku i Siciliju te jugoistočnu obalu Španije), pa su njihovi gubici shodno tome bili nesrazmerno veliki. Uzrok geografskoj ograničenosti epidemije verovatno leži u nedostatku trgovinskih odnosa Romeja sa varvarima, kao i nerazvijenosti varvarskih delova Evrope.

Prokopije kaže da je na vrhuncu epidemije umiralo 10.000 Carigrađana dnevno; čak i ako uzmemo da se radi o preterivanju, jer mnogi savremeni istoričari veruju da je broj bio barem upola manji, svejedno je bio ogroman. Prokopije veli da u jednom trenutku više nije bilo mesta za pokopavanje leševa, da su tela ostavljana napolju, da je ceo grad smrdeo, da često nije bilo ni propisnih sahrana. Čini se da je u te dve godine prvog naleta stradalo 40 posto populacije Konstantinopolja (u kojem je živelo pola miliona ljudi) te četvrtina svih stanovnika Istočnog Mediterana.

Pomenuti Prokopije Kesarijski verovatno se može nazvati najznačajnijim izvorom podataka o Vizantiji iz sredine prvog milenijuma. Njegovo najbitnije delo nesumnjivo je osmotomna „Istorija Justinijanovih ratova“; njen tajni dodatak, spis koji je autor nazvao „Anegdote“ ili „Tajna istorija“, sadrži sve ono što nije smeo da napiše u „javnim“ delovima, a tiče se postupaka i ponašanja cara, njegove porodice i saradnika. Od te hronike skandala mogla bi se snimiti najstrašnija televizijska serija!

Ali samo je jedna stvar ovde relevantna: šta je, u cara razočarani Prokopije, zapisao o njegovom ponašanju tokom i nakon pandemije kuge. Ukratko, ništa što bismo očekivali od jednog pravoslavnog svetitelja, kojeg kao Svetog cara Justinijana slavimo 14. novembra po starom a 27. po novom kalendaru: „Kada je pomor prošao kroz celi znani svet i posebno kroz Romejsko carstvo, uništivši većinu seoskih gazdinstava i za sobom ostavivši pustoš, Justinijan nije pokazao nikakvu milost prema slobodnim posednicima. Čak i tada, nije se ustručavao da zahteva plaćanje godišnjih poreza, ne samo ono što je morao da plati svaki pojedinac, nego i ono što su bili dužni da plate njegovi preminuli susedi.“

Izmučena ratovima protiv Vandala u Severnoj Africi i Ostrogota u Italiji, sa carskom blagajnom ispražnjenom i zbog velikih graditeljskih pothvata poput Aja Sofije, privreda je zapala u stravičnu recesiju, kako bismo to danas verovatno nazvali. Koliko god Justinijan cedio unesrećeno stanovništvo, poreski prihodi su dramatično opali, pošto se ne može voda cediti iz suve drenovine; jednostavno je pad proizvodnje bio strahovit, da ne govorimo o posledičnom trgovinskom padu. A vasilevs je morao i drugim stvarima da brine: njegovi sudovi su postali pretrpani ostavinskim sporovima, pošto su mnogi sopstvenici preminuli bez oporuka.

U svakom slučaju, ako poželite da reakciju savremenih vlastodržaca tumačite kroz prizmu zlog i trulog kapitalizma, današnjice u kojoj je profit tobože važniji od ljudskog života (reakcija svetskih vlada pokazuje da to baš i nije slučaj, ili da to barem nije jednostavno pitanje sa jednostavnim odgovorom) — setite se cara Justinijana: hrišćanskog vladara kojem je, naizgled, novac bio na prvom mestu.

(P. L.)