Ko je bila Demetra, zbog čije tuge za Korom nastupa zima: Upoznajte bliže 12 Olimpljana

M. B.
Vreme čitanja: oko 5 min.

Demetra je bila boginja žetve i poljoprivrede, zaštitnica žita i useva, drugo dete Krona i Reje po starosti, i jedno od najvažnijih božanstava Grka, s kojim je povezan mit kojim je drevni čovek pokušao da objasni smenu godišnjih doba

Demetra, koju su Rimljani zvali Cerera, Grci su nazivali i Deo, možda zato što se radi o najizvornijem ženskom božanstvu koje dolazi iz mraka poznog neolita, eneolita ili ranog bronzanog doba — rečju, iz vremena kada su se Protoindoevropljani hipotetički otisnuli iz svoje hipotetičke prapostojbine i raširili po Evroaziji, promenivši tok ljudske istorije.

Naravno, to je donekle u suprotnosti s idejom o Heri kao izvornom ženskom božanstvu; ali ne može se ignorisati to što Demetra ima meter (mater) u svom imenu, i što prefiksni element De može dolaziti od dorske reči za zemlju, ili možda od kritske reči za pšenicu, speltu ili raž, u kom slučaju je ona nesumnjivo majka žetve.

Opet, to bi moglo dolaziti i od protoindoevropske reči za dom, dem, pa bi ona bila mater doma; s tim u vezi, neki njeno ime izvode iz imena Despoine, kako su pripadnice Eleusinskih misterija javno nazivale boginju koju su slavile, koja je bila Demetrina kći, ali čije pravo ime zapravo ne znamo jer je otkrivano samo iniciranima, i izgubljeno uništenjem tog kulta.

Demetra, po starosti drugo dete Krona i Reje, sestra Zevsa, Here, Posejdona, Hada i Hestije, bila je Starim Grcima boginja žetve i poljoprivrede, zaštitnica useva, žita, hrane i plodnosti zemlje, a javljala se i kao boginja zdravlja, rođenja, braka, posredno povezana i s Podzemljem, preko svoje kćeri Persefone, koju je dobila sa Zevsom a delila s Hadom.

Sa Zevsom je imala i Jakha (barem po nekim navodima), dok je sa smrtnikom Jasionom dobila Pluta, boga imetka i bogatstva (koji se često meša s Plutonom, koji je tokom 4. veka smenio Hada — u grčkoj književnosti se prvi put pominje 405. p. n. e. u Aristofanovoj komediji „Žabe” — nakon čega je Had postao naziv za Podzemlje, u kom smislu se javlja i u Novom zavetu).

Posejdon ju je takođe želeo, ali ona nije želela njega, pa se pretvorila u kobilu da bi se sakrila; ali Zemljotresac je video šta je izvela, pa se pretvorio u pastuva, i dobio šta je hteo; ishod te „ljubavi” bio je Arion, krilati besmrtni konj što ga je jahao Herakle (između ostalih).

Konačno, ova boginju koju Homer naziva plavokosom a Hesiod u „Poslovima i danima” darežljivom, lepo okićenom, posvećenom i časnom — usvojila je eleusinskog princa Triptolema, koji je ljudima podario plug i veštinu obrade zemlje.

Sa Demetrom i njenom kćerkom Persefonom (znanom i pod imenom Kora, što je i danas popularno ime), koju su Rimljani zvali Prozerpina, povezan je jedan od ključnih mitova Grka — mitu toliko važnom da se ticao golog opstanka ljudske vrste: pitanjem smene godišnjih doba i s tim povezanim oživljavanjem prirode.

Ukratko, Had se zaljubio u Persefonu i odveo je sa sobom u Podzemlje; Zevs se možda složio s tim a možda i ne, zavisi od izvora; otmica se odigrala na Siciliji ili u Aziji, što se tada odnosilo na poluostrvo danas znano kao Mala Azija.

Očajna Demetra je počela da luta Zemljom u potrazi za kćerkom, i premda ju je Helije ili Hermes, obavestio o tome šta se desilo, nije prestala da luta. Naposletku je stigla u Eleusinu, na zapadu Atike, maskirana u staricu, i tamo počela da se brine o već pomenutom Triptolemu, jedinom sinu Keleja i Metanire, kralja i kraljice tog grada.

Da bi porodicu nagradila za njihovo dobročinstvo, odlučila je da Triptolema učini besmrtnikom: a da bi to postigla, morala je da ga stavlja na vatru svake večeri. Ali Metanira, ne znajući da je ugostila boginju, digla je uzbunu kada je videla šta se dešava, pa je Demetra morala da se razotkrije.

Naredivši da joj se podigne hram na tom mestu (tako su počele Eleusinske misterije), odmah po završetku izgradnje povukla se iz sveta i sakrila u njega, bacivši najstrašniju sušu na Zemlju dok joj se ne vrati Persefona, pa je Zevs ubedio Hada da je pusti. Ali pre nego što će je pustiti, lukavac je Kori u usta stavio zrno nara, znajući da će je taj divni ukus naterati da mu se vrati.

Bogovi su se tako pogodili, da Persefona s Hadom provodi trećinu godine (ili polovinu, po nekima); iako je znala da je kćerkino odsustvo samo privremeno, Demetra je svejedno patila, pa se zato i zemlja sušila, kopnila, i nastupala je zima.

Za kraj, evo još jednog zanimljivog mita vezanog za Demetru (postoji više različitih verzija, pokušaćemo da ih nekako obuhvatimo). Bio jednom u Tesaliji kralj po imenu Erisihton, bahat i glup čovek, u čijem je kraljevstvu postojao sveti gaj, s hrastom posvećenim Demetri, na koji su bili okačeni zavetni venci, simboli svih molitvi koje je boginja uslišila.

Erisihton ga je kanio poseći, kako bi sagradio proširenje svoje kuće, ili sto za ručavanje; poveo je svoje ljude da mu pomognu, ali niko nije hteo da u tome učestvuje, pa je on sam uzeo sekiru; da li je posekao drvo ili ne, tek, stradale su nimfe drijade, pa je Demetra sišla u ljudskom obličju i upozorila bezumnika, koji je nije poslušao, pa je na njega bacila kletvu.

Erisihton je postao nezasit. Koliko god da je jeo, bio je sve gladniji i gladniji. Pojeo je sve u svojoj kući, onda je išao ulicama i jeo sve što mu je palo pod ruku, pa je i svoju kćer Mestru, koju je Posejdon obdario sposobnošću da menja oblike, prodavao kao robinju, kobilu, goveče, jelena, pticu, i tako dalje, u zamenu za hranu.

Uzalud! Na kraju je počeo da jede samog sebe i tako je umro. Naravoučenije? Poštujte Boga ili boga u kog verujete (ili  bogove u koje verujete), i poštujte prirodu.

(Telegraf.rs)