Ekipa Telegrafa krstarila kubanskom džunglom: Evo na kakve smo "zveri" naišli

Nacionalni parkovi Kube su jedan od njenih najvećih turističkih aduta jer su nezaobilazno odredište svih onih koji su željni avanture.

Ekipa Telegrafa nedavno je posetila jedan od najpoznatijih, park Gvanajara, koji se nalazi na severnom delu Nacionalnog parka Topes de Kolantes u planinskom lancu Eskambrej u centralnoj Kubi.

Već sam dolazak do Gvanajare je prava avantura jer, s obzirom na stanje putne infrastrukture, jedino adekvatno prevozno sredstvo su terenska vozila. Naš avanturistički doživljaj bio je još intenzivniji jer smo se do odredišta vozili ruskim vojnim kamionom “Zil” verovatno starijim od pola veka, zbog čega smo svaku džombu na putu osetili celim telom.

Početak avanture i ulaz u džunglu

Sam pogled na planinski lanac kojem pripada Gvanajara izaziva strahopoštovanje i asocijaciju na doživljaje popularnog filmskog lika Tarzana. Kamiondžija nas je ostavio na ulasku u gustu šumu i vratio se u civilizaciju a mi smo krenuli uzanim puteljkom da otkrijemo šta sve živi u džungli. Naš vodič nas je već na polasku oslobodila strahova od susreta sa opasnim stanovnicima šume rekavši da na Kubi generalno ne živi ništa otrovno. Od zmija prisutne su samo boe a i one se plaše susreta sa čovekom pa beže čim ga primete, dok tarantula, škorpija i ostalog opasnog zverinja na ovom karipskom ostrvu uopšte nema.

Već nakon nekoliko koraka kroz šumu naišli smo na ogromno drvo mamej, čiji su plodovi po ukusu najsličniji pečenoj bundevi. Čitavim putem kroz džunglu nailazili smo na stabla banana čiji se plodovi znatno razlikuju od onih na koje smo navikli. Naime, slatke banane na Kubi upola su manje od onih koje se prodaju u Evropi, dok su one standardne veličine slanog ukusa i koriste se kao prilog uz meso tzv. Tostones. U džungli niče i mango i guava ali nisu tako intenzivnog ukusa kao plodovi na koje smo navikli u Srbiji. Na obodima džungle rastu i žbunovi kafe koje uzgajaju retki stanovnici ovih predela.

Životinjski svet

Džungla je puna ptica a svi turisti se nadaju da će videti tokorora. Ova ptičica koja je i ime dobila po karakterističnom cvrkutu, ima belo, plavo i crveno perje što su boje kubanske zastave zbog čega je proglašena nacionalnom pticom ove karipske države. Imali smo sreću da ga doduše iz daljine vidimo i snimimo jer je brzo odleteo ali nas je njegova pesma pratila čitavim putem. Usput smo naišli i na termitnjak, vodič nas je ubeđivao da pojedemo nekoliko njegovih stanovnika ističući da imaju aromu cimeta. Njegovu ponudu nismo prihvatili već smo se zadovoljili da mu pomirišemo prste kojima je zgnječio jednog mrava i uverimo se da je govorio istinu.

Jezera iz snova

Mada put kroz šumu nije za svakoga, jer osim kretanja uskom stazom zahteva i prelazak potoka preko improvizovanih mostića u vidu položenih balvana, lepota koja nam je pucala pred očima vredela je svake muke. Prvo od iznenađenja bio je vodopad El Rosio, sa svojih 27 metara visine najveći od svih u parku Guanajara. Njegovoj ljupkosti doprinosi i to što kaskadno pada preko vrha stenovite platforme i u podnožju pravi bazenčić. Bili smo ubeđeni da je to nešto najlepše što nas je dočekalo u džungli ali nas je jezero La Pozza del Venado ubrzo demantovalo. Njegova tirkizna boja i okruženje koje je podsećalo na scene iz filmova o Tarzanu čemu je doprinosila i lijana sa koje su turisti skakali u vodu, bila je kruna ove karipske avanture. Za razliku od afričkih voda gde susret sa krokodilima nije redak, ovde smo se jedino oči u oči sreli sa tropskim leptirom i majušnim gušterom koji je radoznalo posmatrao nezvane goste.

U ovim predelima živi i najmanja ptičica na svetu, pčeličnji kolibri sa kojim nismo imali priliku da se sretnemo ali smo zato tokom boravka na Kubi imali priliku da vidimo njegovog “krupnijeg” rođaka koji je tek malo veći od našeg stršljena. Sledeća “zver” sa kojom smo imali bliski susret bila je oveća žaba, koja je skočila na jednu srpsku turistkinju. S obzirom da smo istu takvu zatekli u kupatilu u Trinidadu, nismo sasvim sigurni da bismo je mogli nazvati divljom životinjom.

Poslednji izazov bio je prelazak visećeg mosta koji se dobrano klatio prilikom svakog našeg koraka, što nije bilo nimalo prijatno. S obzirom na to da se na njegovom drugom kraju nalazio restoran, odlučili smo da i ovu prepreko uspešno savladamo i da uz koktel i kubansku piletinu, okončamo ovu tropsku avanturu.

(Ona.rs/Telegraf.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.