ISPOVEST MUČENIKA S GOLOG OTOKA: Tito je bio najveći borac protiv komunizma! (FOTO)

Foto: Marko Todorović

Na ulazu u Istorijski muzej Srbije ogromni panoi s kojih nas nemo posmatraju izmučena lica "malih ljudi". Ispod piše: "U ime naroda! Politička represija u Srbiji 1944-53".

Preporučujemo

Gazeći po podu išaranom printom kratkoročnih opozicionih novina "Demokratija" žurimo ka prostoriji koja na ovoj izložbi otelovljuje stradanje na Golom otoku.

Tamo nas ispred zastrašujuće fotografije izgladnelog zarobljenika dočekuje 82-godišnji Božidar Boško Vulović, beogradski advokat u penziji, rodom iz Kotora, jedan od poslednjih živih Golootočanina.

- Ovo je Crnogorac Simonović... Prepoznao sam ga po očima! I njega su, kao i mene, pre 64 godine mučili na Golom otoku. Ne brinite, ostao je živ! Znam, rekli su mi neki ljudi da je naposletku pušten iz Riječke bolnice - počinje s nama priču energični Vulović pokazujući štapom na koji se s vremena na vreme oslanja užasnu izgladnelu figuru svog zatvorskog druga.

Pitamo ga šta je taj mučenik tako strašno uradio da su ga izgladneli skoro do smrti.

- Dvojica-trojica su pričala o tome da li je u pravu Tito ili Staljin. On je sedeo sa strane i slušao ih. Nije ni reč izustio. Uhapšen je zato što ih nije prijavio... Bilo mu je svega 25 godina - iz stopa odgovara Boško prilazeći obližnjem zastakljenom izložbenom prostoru u kojem se nalaze ispisani neki stihovi.

Izgovara ih naizust: "Leti na jug moj galebe / senjsku buru iskoristi / da te nosi do mog kraja! / Na obali kuća mala / u njoj živi moja majka / Ti nadleti iznad kuće / i na malu rivu sleti / Svojim krikom se oglasi živ je! / I ništa više"!

- Ovo su moji stihovi! Tri godine sam bio u onom mučilištu, kroz koje je prošlo više od 16.000 ljudi i za sve to vreme "držale" su me dve strasti. Jedna destruktivna - da se osvetim i mučim svoje progonitelje i druga plemenita - da pišem stihove. Doduše, te strofe sam na Otoku samo slagao u glavi... Beležio sam ih mnogo kasnije, kao student Pravnog fakulteta u Beogradu - priča ovaj Golootočanin, kojem kao "politički nepodobnoj osobi" nigde godinama po završetku fakulteta nisu dali da radi.

Pošto je iznajmio sobičak kod neke starice na Slaviji, otvorio je advokatsku kancelariju. Kaže, jedino je mogao da bude advokat, jer je to bio posao rezervisan za šljam, ustaše, nepodobne, izdajnike...

Na trenutak nam pada na pamet da ćemo ga uznemiriti ako ga zamolimo da se do detalja seti dana kada su ga odveli na Goli otok. Boško, međutim, bez ikakvih problema počinje priču. Tako se barem spolja čini.

- Bilo je to 25. februara 1950. Posle probnog pismenog zadatka iz matematike izašao sam na veliki odmor da popušim cigaretu iza jedne napuštene barake. Nisam ni tri dima uzeo kad su ka meni dojurila dvojica drugara iz odeljenja. Viču: "Brzo, vamo traže te neki oficiri Udbe"! Sve se odigralo za nekoliko minuta. Strpali su me u kola i odvezli u njihovo sedište - seća se Vulović.

Tamo su ga tri dana tukli kako bi priznao da je kredom ispisivao parole na parapetima (prim. aut. niskim zidovima) pored puta "Dole Tito! Živeo Staljin!". On nije imao pojma o čemu pričaju.

- Valjda su mislili da sam ja, jer su parole bile ispisane kredom, a ja sam kao učenik gimnazije najlakše do nje mogao doći. Sa mnom su bila uhvaćena još šestorica dečaka iz ulice... Njih su optuživali da su iste natpise iscrtavali po garažama i komšijskim kapijama - priča ovaj Golootočanin, naglašavajući da je tako počeo njegov "hod po mukama".

U ozloglašeno komunističko mučilište u kojem je kaže "proslavio i punoletstvo" stigao je 27. jula te 1950, a tek uoči 29. novembra dodeljena mu je dopisnica, kojom je konačno mogao da se javi roditeljima da im kaže da je živ.

- Kad je otac pročitao pismo koje su mi diktirali islednici, a u kojem sam između ostalog napisao: "Kako sam otišao da se vratim na Titov put", poentirajući pisanije sa "zaklinjem se, veran biću Rankoviću", moj otac je samo izustio: "Ovaj mali je poludio"! Odmah im je bilo jasno šta mi se dogodilo - objašnjava Vulović vraćajući nas na mučni dolazak na ostrvo.

- Iz voza su nas kao džakove istovarili u motorne jedrenjake kojima smo dovezeni do Golog otoka. Tamo nas je sačekao "topli zec", tortura rezervisana za "guštere". Više od 3.000 kažnjenika stajalo je u špaliru kroz koji je trebalo da prođemo dok nas oni iz sve snage udaraju pesnicama. Dovoljno je bilo petorica da te tako udare, pa da na mestu ostaneš mrtav, a zamisli kad te do'vati njih 3.000! Uzgred su nas, razume se, zvali pogrdnim imenima - izdajnicima, lopovima, banditima.

Sav natečen od pesničenja, Boško se smestio uz svog rođaka na vrhu logora. Pošto je za razliku od njega išao u Pomorsku školu pitao ga je da li slučajno zna gde se nalaze.

- Pitam ja njega: "Lolo, znaš li đe smo mi? Kaže on meni: "Neđe na Mediteranu". Mislim se: "To i ja znam". Okrenem se, kad iza mene neki mali građevinski objekat iz čijeg dimnjaka kulja crni dim. Padne mi na pamet: "Ubaciće me u ovaj krematorijum, svega mi... Bolje mi je da me ubiju nego da me živog spale". Tu ti ja ustanem s mišlju da ih izazovem i da me odmah likvidiraju, te viknem: "Ja sam živ"! Kad će oni: "A, jesi li živ"? Pa, udri po meni iz sve snage. Lemali su me dok ni na jedno oko nisam više ništa video - priča Boško.

Ubrzo je, međutim, saznao da je "krematorijum" zapravo bila parionica za vaške.

- Vašaka je bilo toliko da sam ispod pazuha vadio punu šaku. Razvezivali bismo žicu koja nam je držala pantalone (ispod kojih nismo imali gaće), pa bi u gomili ulazili u parionicu... Bilo je tamo svakakvih boleština. Samo od pegavog tifusa umrlo je više od stotinu ljudi.

Saznajemo da je u proseku konstantno na Otoku bilo po tri i po hiljade ljudi. Novi su stizali na svaka tri meseca. Svaki božji dan su na leđima nosili teško kamenje koje im je cepalo kožu, a za jelo bi im uvek bilo servirano isto - po devet zrna čorbastog pasulja. Izuzetak su bili Nova godina i komunistički praznici kada im je sledovalo - čitavih 13 zrna!

- Leti kad upekne, a vi vučete kamenje teško nekoliko stotina kilograma, dođe vam da umrete! Po rizlu koju smo sitnili, i table mermernog kamenja koje smo krvnički vukli, jednom mesečno dolazio je italijanski brod "Anita". Od novca od izvezenog kamena u Italiju, viđeni Udbaši pokupovali su po sedam-osam "folksvagena" - seća se Boško, dodajući da su zatvorenici u isto vreme umirali iscrpljeni od rada.

- Nikad neću zaboraviti kako je jednog momka koji je spavao u mom krevetu preko noći od tereta izdalo srce. Ujutru mu viknem: "Božo, diži se", a on ništa... Okrenem ga, kad ono lice mu hladno i ukočeno, a leđa vrela. Vidim ja da je Božo gotov, pa ustanem, latim se njegovog šinjela, izvadim iz džepa "Dravu" koju je trebalo ujutru zajedno da pušimo i izađem napolje.

Prema Vulovićevim rečima, Udbine psihijatre je metodama mučenja učio čuveni američki doktor Skiner. On je konstruisao takozvanu "golootočku praksu", koju su psihijatri naknadno prenosili Udbinim islednicima.

- Posle dve i po godine zatočeništva, prvi put sam pozvan kod mog islednika "da sednem". Gurne ti on preda me, plavu rovinjsku "Drinu", pa poče : "Da te pitam nešto... Ko je pisao one parole"? Kažem ja: "Ja sam, sve sam priznao"! A on će: "Aj, nemoj lagati! Ti bi pod onim batinama priznao i da si s rođenom majkom spavao! Pisao ih je šef pomorske Udbe Zamo Čekić i zbog toga je oosuđen na 15 godina zatvora! Ja ga pogledam onako naivno, pa mi izleti: "Znači, sad ćemo mi jedan za drugim doma", a on će mi pokazujući lakat: "Evo ti ga na, što će Udba da prizna da je pogrešila!".

Pre nego što je izašao "napolje", Vulovića su, prema sopstvenom svedočanstvu, kao i ostale žrtve, dobro najeli da se ne vidi kako je izgladnjivan. Po izlasku se oženio. Imao je sina (koji je preminuo), a od ćerke ima dvoje unučadi... S ponosom kaže da je jedna unuka - doktor veterine. Posle Titove smrti, često je sretao svoje islednike.

- Jednog sam sreo kod "Mažestika". Lupa mi na izlog, kaže: "Sedi da popijemo konjak"! Odgovorim ja njemu: "Oću, ali da mi ne dirate Tita i partiju"! Sretao sam i Jovu Kapičića, onako u prolazu. Jednom sam ga pitao da mi objasni sve ono što se dešavalo. On čak nije hteo ni da mi prizna da je išao u gimnaziju u Kotoru, jer su dvojica iz njegovog odeljenja završila na Golom otoku. Eto, kakav je to čovek bio! Posle ga nisam više ni zaustavljao - priča Vulović, dodajući da penzionerske dane aktivno živi debatujući po Internetu.

Pre pola jedan, dodaje - ne leže! O Brozu, na rastanku s nama ima samo jedno da kaže:

- Pitate me šta mislim o Titu? Bio je to najveći borac protiv komunizma! Pa, zar nije za vreme rata likvidirao najbolje komuniste?

(Katarina Vuković)