NEOBJAVLJENA ISTINA: Jezivi detalji mučenja i ubijanja talaca džihadista!

Ugledni američki dnevni list Njujork Tajms objavio je veliku priču sa dosada nepoznatim detaljima o životu američkih i evropskih taoca Islamske države u zatočeništvu, koja je pre nekoliko meseci na velikim prostranstvima Sirije i Iraka proglasila kalifat.

Preporučujemo

U fokusu izveštaja je ubijeni američki novinar Džejms Foli, ali pominju se i drugi zatočenici, neki od kojih su takođe likvidirani, a među njima je i humanitarac, britanski državljanin Dejvid Hejns.

Priča počinjeu decembru 2013. godine, kada su otmičari Folija iz ćelije odveli u jednu odvojenu prostoriju i postavili mu nekoliko vrlo intimnih pitanja.

- Ko je plakao na venčanju tvoga brata? Ko je bio kapetan tvoje fudbalske ekipe u srednjoj školi? - Pitali su ga otmičari, a on se po povratku među ostale zatočenike rasplakao od sreće.

Znao je da mu ta pitanja ne bi bila postavljena da otmičari nisu stupili u kontakt sa njegovim najbližima, koji su zahvaljujući odgovorima nakon meseci informacione blokade konačno saznali da je 40-godišnji Džejms živ. Nadao se da će njegova država uskoro ispregovarati njegovo oslobađanje ...

No, trenutak za koji je verovao da je prelomni na njegovom putu prema izbavljenju iz zatočeništva, zapravo je, vidi se to danas, bio početna tačka njegova puta prema brutalnoj likvidaciji, puta koji je tragično okončan u avgustu kada su ga na jednoj od sirijskih goleti naterali da klekne, a zatim su ga pred kamerom obezglavili.

Bio je to vrlo javan kraj dosad neispričane lične golgote.

Svedočio bivši član ISIS-a

Pozivajući se na svedočenja petorice bivših zatočenika Islamske države, poznate i po skraćenici ISIS, lokalnih stanovnika, rođaka, kolega otetih te uskog kruga savetnika koji su u više navrata bili u regionu ne bi li pokušali pribaviti puštanje talaca, NIT je uspeo složiti dosad porazbacane delove ove neverovatne priče, a ključne je detalje izneo jedan bivši član ISIS-a, koji je jedno vreme živeo u ćeliji sa Foleija.

Doznalo se tako da su taoce podvrgavali Vaterbording, zloglasnoj tehnici torture koju su na svojim zatočenicima svojedobno praktikovali Amerikanci, a reč je o simulaciji utapanja. Mesecima bi ih izgladnjavali i pretili im smrću da bi ih nakon toga predali u ruke grupi koja ih je častila slatkišima i razmišljala o njihovu oslobađanju.

Zatočenici su se uglavnom držali zajedno, često su igrali igre, no s vremenom su i među njima porasle tenzije pa su se neki okrenuli protiv drugih. Deo njih, uključujući Folija, utehu je potražio u veri svojih otmičara pa su čak uzeli i muslimanska imena.

Valja napomenuti da je većina talaca oteta u vreme dok kalifata još nije bilo, a Islamska je država, tada poznata kao Islamska država Iraka i Sirije, bila tek jedna u nizu radikalnih grupa koje vode bitku protiv režima sirijskog predsednika Bašara al-Asada.

Ipak, baš negde u vreme Folijeve otmice, krajem 2012. godine, počinje uspon ISIS-a koji se danas diči titulom najbogatije terorističke organizacije koja je ikada postojala. Kada je počela da teče druga godina Foleija uzništva, ISIS je već imao više od 20 stranih talaca i počeo je da razvija strategiju njihova oslobađanja u zamenu za visoke otkupnine.

S razvojem te strategije počinju da se razilaze putevi ISIS-ovih zatočenika, s obzirom da različite države na Zapadu imaju različite politike prema pregovorima s otmičarima i plaćanju otkupnina.

Zvaničnici u SAD-u tvrde da su učinili sve što su mogli za spas Folija i drugih, pri čemu spominju i propalu spasilačku akciju ovog leta na području glavnog grada kalifata Rak. Navode da praksa neplaćanja otkupnina spašava živote američkih državljana na dugoročnom planu jer tako postaju manje atraktivnim metama.

Sami zatočenici imali su vrlo malo informacija o tome što vlasti u njihovim državama čine ili ne čine za njihovu slobodu. Tu i tamo bi izvukli nešto od stražara, ali njihovi su se životi sastojali uglavnom od patnje.

Smrknuti bradonja u internet kafeu

Džejms Foli je otet pre gotovo dve godine. Bio je na severu Sirije, 40-ak minuta vožnje do granice sa Turskom, no on i njegov saputnik, britanski novinski fotograf Džon Kantli, odlučili su svratiti do internet kafea u gradu Binešu. Slali su svojim redakcijama materijale koje su snimili, au jednom trenutku u kafić je ušao smrknuti bradonja.

- Imao je veliku bradu. Nije se smešio, samo je zlim pogledom bacio oko na nas - priča Mustafa Ali, Sirijac kojeg su Foli i Kantli angažovali kao prevodilaca. 'Seo je za jedan kompjuter, bio je tamo tek minut i otišao. To nije bio Sirijac. Izgledao mi je kao neko iz jedne od zalivskih država - dodao je Ali.

Bradonja nije omeo američko-britanski dvojac, nastavili su slati što su snimili tokom svog reporterskog obilaska Sirije, a da su tamo i dalje bili svedoče i emailovi koje je u to vreme od njih primio jedan njihov kolega, koji ih je čekao u Turskoj.

Nešto više od sat vremena posle, naručili su taksi koji ih je trebao odvesti do 40-ak kilometara udaljenog graničnog prelaza, no do tamo nikada nisu stigli.

Tog 22 novembar 2012. godine naoružani su razbojnici kombijem pretekli taksi vozilo i naglo mu blokirali put. Bili su maskirani i nekoliko njih je iskočilo napolje. Govorili su arapski, ali stranim akcentima i novinarima su naredili da legnu na asfalt. Vezali su im ruke i ubacili ih u kombi, a njihovog prevodilaca Alija ostavili su uz cestu i pripretili mu: "Prati nas i ubićemo te."

Bilo je to vreme kada Islamska država još nije formirana, ali rast islamskog ekstremizma u Siriji je već počeo uzimati maha. Na uzbunu je zvonila činjenica da su na ratište počeli pristizati brojni strani državljani, koji su sanjali o stvaranju kalifata. Bilo je tu ljudi iz Persijskog zaliva, ali i sa severa Afrike, iz Evrope i drugih krajeva, često veterana iračkog ogranka al-Kaide. Od tzv. umerenih sirijskih pobunjenika razlikovali su se po dugim bradama.

Od otmice Folija i Kantlija, tokom sledećih 14 meseci u sličnu klopku su upala još najmanje 23 strana državljanina, uglavnom novinari ili humanitarci.

Špijuni na sirijsko-turskoj granici

Otmičari su očito prepoznali lokalne ljude koji su znali da rade za strance. Među takvima su već pomenuti Mustafa Ali te njegov kolega Josef Abobaker, koji je kao prevodilac sa arapskog radio za američkog novinara Stivena Sotlofa. Upravo je Abobaker 4. avgusta 2013. godine dovezao Sotlofa iz Turske u Siriju.

- Vozili smo se možda 20 minuta kada sam pred nama ugledao 3 zaustavljena automobila. Mora da su imali nekog špijuna na graničnom prelazu koji je video moj auto pa im je dojavio da stižem - priča Abobaker.

Razbojnici iz automobila uperili su oružje u Abobakera i Sotlofa te su ih odvezli u fabriku tekstila u jednom selu pored sirijskog grada Alepa. Tamo su ih strpali u dve odvojene ćelije, a Abobakera su oslobodili posle dve nedelje.

Tokom svog kratkotrajnog zatočeništva, Abobaker kaže da je video kako su Sotlofa odveli u prostoriju blizu ćelija i tamo mu je jedan od otmičara na engleski rekao: "Lozinka!". Tražio je od njega pristup računaru koje su mu oduzeli.

Pretraživali po Facebooku

Slično je bilo i sa drugim taocima, kojima su oduzimali prenosna računara, mobilne telefone i fotoaparate. Tražili su ih sve moguće lozinke pa su onda detaljno proveravali što su objavljivali na Fejsbuku, s kim su razgovarali putem Skajpa, što su pisali putem mailova, te što su sve fotografisali. Navodno su tražili dokaze njihove povezanost sa zapadnim obaveštajnim agencijama i vojskama.

- Odveli su me u zgradu za ispitivanje. Pregledali su mi kameru i tablet, a zatim su me razodjenuli. Bio sam gol. Gledali su imam li nekakav GPS čip ispod kože ili na odeći, a onda su me počeli mlatiti. Na Guglu su u pretragu upisali Marsin Šuder i CIA, Marcin Suder i KGB. Optužili su me da sam špijun -  priseća se 37-godišnji poljski fotoreporter Marcin Suder, koji je otet u julu prošle godine na području Sarakiba, a uspeo je da pobegne četiri meseca posle.

Kaže da je prošao kroz ruke nekoliko različitih džihadističkih grupa, ali nikada mu niko od otmičara nije rekao ko ga zapravo drži. Ipak, jedan detalj se poklapa sa iskustvima drugih zatočenika, koji su nedugo nakon Šuderovog bega svi zajedno završili pod rukovodstvom ISIS-a. Tokom ispitivanja otmičari su govorili engleskim jezikom, a u jednom navratu su mu neprekidno govorili da je bio 'zloćko'. Upravo se tog izraza prisećaju preživeli, koji su bili zatočeni sa Folijem, i povezuju ga sa trenucima najbrutalnije torture.

Prilikom jednog od ovakvih ispitivanja, otmičari su na Folijevom laptopu pronašli fotografije američkih vojnika, koje je on zabeležio tokom svog izveštavanja iz Avganistana i Iraka.

- U njegovoj foto-arhivi ima slika koje veličaju američke krstaše - napisali su džihadisti u svom službenom glasilu nedugo nakon Folijeve likvidacije.

ISIS-ovci su naterali britanskog humanitarca Davida Haines da "prizna" svoju povezanost s vojskom, premda to uopšte nije krio, već je tu činjenicu stavio i na svoj javni profil na mreži LinkedIn. Jednako tako su "otkrili" da je zatočeni Piter Kejsig veteran iračkog rata, premda je i to prilično lako dostupna informacija, s obzirom da je pre otmice CNN radio veliki prilog o Kejsigovom humanitarnom radu.

Kazna za bilo kakav, u očima otmičara, prekršaj je tortura.

Obesili ga za šipku naglavačke

- Videli su mu se ožiljci na zglobovima na nogama - prisetio se Džejmsa Folija belgijski državljanin Jejoen Bontink (19), bivši član ISIS-a koji je tri nedelje proveo u ćeliji sa pogubljenim američkim novinarom.

- Ispričao mi je da su mu noge vezali za šipku koju su zatim stavili na plafon i pustili ga da visi sa nje naglavačke - priča Bontinck, koji je oslobođen krajem 2013. godine, a trenutno sa još 45 belgijskih mladića u svom rodnom Antverpu čeka suđenje zbog članstva u terorističkoj organizaciji.

Isprva se činilo da zlostavljanje nema neku posebnu svrhu, a nije bilo jasno ni šta će džihadisti raditi sa sve većim brojem svojih talaca.

Bontink kaže da su Folija i Kantlieja prvo držali pripadnici Fronte al-Nusra, ogranka al-Kaide. Za njih su zadužena bila trojica džihadista koji su govorili engleski pa su ih nazvali Bitlsima, a na njima su se sadistički iživljavali. Zatim su predani u ruke mudžahedina koji su govorili francuski. Sveukupno su ih selili barem triput pre no što su završili u ćeliji u podrumu dečje bolnice u Alepu.

Upravo je u dečjoj bolnici Bontinck, tada 18-godišnjak, prvi put sreo Folija. Bontink je isprva bio džihadistički borac, jedan od više hiljada mladih Evropljana koje je privukao zov svetog rata. Radikalnim islamistima se zamerio kada mu je iz Belgije stigla SMS poruka zabrinutog oca. Njegov ga je komandant odmah prozvao špijunom, a drugi su ga borci odvukli u podrum gde je zatekao dvojicu vrlo mršavih stranaca - Folija i Kantlija.

Sledeća su tri nedelje sva trojica, čim bi se oglasio poziv na molitvu, spremno ustajala.

Kako je Foli prešao na islam

Folei je na islam prešao nedugo nakon otmice i uzeo je ime Abu Hamza, ispričao je Bontinck, a njegove su reči potvrdila trojica nedavno oslobođenih talaca te Foleijev poslodavac.

- Recitovali smo Kuran zajedno. Većina bi se ljudi na prelazak na islam odlučila kako bi dobila bolji tretman, ali mislim da je prelazak u njegovom slučaju bio iskren - dodaje mladi Belgijanac.

Oslobođeni taoci svedoče da je većina zapadnih zatočenika prešla na islam i tvrde da je to uglavnom bilo pod prisilom, ali Foleija navode kao izuzetak. Prisećaju se trenutka kada su stražari svima doneli po primerak Kurana na engleskom jeziku.

- Svi su ga na brzinu prelistali, ali Folei se zadubio u tekst i čitao ga satima - priča za NIT jedan bivši talac.

Jedan od retkih koji nije prešao na islam je pogubljeni Steven Sotlof, koji je u tajnosti praktikovao svoju jevrejsku veru sve do kraja.

Još dok je Foli bio u rukama Nusra, njeni su stražari njegovu islamsku veru gledali sa sumnjom. No, sledeća grupa u čijim je rukama završio bila je zadivljena i usledio je duži period u kojem su ga prestali zlostavljati. U zatočeništvu je bilo Sirijaca i njih su držali vezane lancima za radijatore, no Foli i Kantli su se svojom ćelijom mogli slobodno kretati.

Bontink kaže da je upravnika zatvora pod dečjom bolnicom, u suprotnom Holanđanina, pitao jesu li za strance tražili otkupninu, na što je dobio negativan odgovor.

- Objasnio mi je da postoji Plan A i Plan B. Novinare će staviti u kućni pritvor ili će ih regrutovati među džihadiste - govorio Belgijanac. Oba plana podrazumevaju mogućnost oslobađanja.

Stražari ih častili čokoladom.

Jedan su dan stražari zatočenicima doneli čokoladu. Kada je Bontink izlazio na slobodu, zabeležio je telefonski broj Folijeve porodice i obećao da će ih nazvati. Obojica su bili uvereni da uskoro i Foli izlazi napolje pa su se čak dogovorili da će se susresti.

No, realnost u Siriji počela se sve radikalnije menjati. Pobunjenički bataljon koji je držao Folija u Alepu u međuvremenu se priključio sve jačem ISIS-u, a krajem 2013. godine strane su zatočenike sa raznih lokacija počeli prebacivati na jednu. Foli i Kantli su ostali u bolničkom podrumu, ali od novembra 2013. počeli su dobijati su društvo.

Već u januaru 2014. godine svojih su 20 kvadrata ćelije delili s još najmanje 17 muških zatočenika, a u susednoj su ćeliji bile smeštene otete žene.

Relativna sloboda koju su dotad Foli i Kantlie imali naglo je ukinuta. Nije više bilo slobodnog kretanja po ćeliji, sada su svi bili vezani jedni za druge. Stražari više nisu bili Francuzi, zamenili su ih osobe koje govore engleski, a Folei ih je prepoznao.

Povratak Beatlesa

Bili su to isti glasovi sadista koji su mu govorili da je bio 'zloćko'. Bili su to Bitlsi.

Odmah su počeli da uvode striktna pravila ponašanja, a čim su krenuli dovoditi strance na istu lokaciju, počeli su razvijati strategiju zarađivanja novca na njihovu oslobađanju. Od svih su tražili email adresu nekog rođaka, a Foli im je dao onu svog mlađeg brata. Nije prošlo dugo, a ISIS je sa porodicom Foli razmenio čitav niz emailova.

Kao što je na početku ove priče spomenuto, kao dokaz da je živ, porodice su poslani odgovori na nekoliko intimnih pitanja, a Foli je bio uveren kako je to početak kraja njegovog zatočeništva. Već je drugi Božić otkako ga nema kući pa je organizovao darivanje među taocima, po uzoru na porodičnu tradiciju.

Za ovu je priliku svaki zatvorenik nekom kolegi darovao nešto od smeća. Foli je dobio krug napravljen od voska izgorele sveće koji mu je trebao služiti kao naslon za čelo dok tokom molitve dodiruje tlo.

Nedeljni su prolazili i Foli je uočio da taoci iz evropskih država svako malo budu izvedeni iz ćelije kako bi odgovarali na razna pitanja. Njega zvali nisu. A nisu ni Britance.

Ubrzo su shvatili da su otmičari birali one zatočenike za koje su procenili da bi im države mogle da plate za njihovo oslobađanje.

- Znali su koje bi države najlakše mogle pristati na plaćanje pa su napravili listu po lakoći pregovora. Počeli su sa Špancima - rekao je jedan od oslobođenih talaca.

Prvi od trojice Španaca bio je oslobođen u martu, a militanti su zatim krenuli sa Francuzima i drugim Evropljanima. Prvo su ih pitali razna intimna pitanja, a često su ih i snimali te snimke slali porodicama i vlastima. Kako je vreme odmicalo, tako su i džihadisti bili sve nestrpljiviji pa su se snimke uskoro pretvorile u otvorene pretnje smrću sa konkretnim datumima kada će doći do egzekucije u slučaju da ne stigne novac.

"Vaterbording"

U jednom su trenutku tamničari doneli nekoliko narandžastih odela. Naterali su francuske taoce da ih obuče pa su ih snimili u njima. Počeli su i sa Vaterbordingom. U međuvremenu su zatočenike razdvojili na dve grupe. U jednoj su bili Amerikanci i Britanci i njih su najžešće zlostavljali pravdajući to opštem mržnjom prema njihovim državama te odbijanjem njihovih vlasti da pregovaraju o otkupnini.

- Njima je u krvi da mrze Ameriku, ali istovremeno su znali da je za SAD i Britaniju verovatnoća plaćanja najmanja - rekao je za NIT je jedan od ljudi dobro upućenih u zbivanja u ISIS-ovom zatvoru.

Ispalo je tako da je Foli bio podvrgnut najbrutalnijoj torturi - kombinaciji premlaćivanja, vaterbordinga i simulacija likvidacije. Drugi bi zatvorenici odahnuli kada bi svog kolegu videli da se vraća krvav.

- Kada ne bi bilo krvi, znali smo da je prošao kroz nešto mnogo gore - rekao je jedan od bivših zatočenika.

Kako su se pregovori sa tvrđim vladama počeli da traju, tako su i uslovi za sve zatočenike postajali još teži. U jednom su periodu dnevno dobijali količinu hrane koja stane u običnu šoljicu za čaj. Nedeljne bi provodili u gotovo potpunoj tami, samo bi mali snop sunčeve zrake uspeo proviriti ispod zaključanih vrata ćelije. Nakon zalaska sunca, taoci ne bi videli ništa, prolivali bi to malo hrane što su imali po sebi. Stražari su im nakon nekog vremena dali svetiljku na baterije.

Nesuglasice među taocima

U ćeliji nije bilo dušeka, tek pokoja deka. Neki su si od starhih poderanih pantalona napravili improvizovani jastuk. U takvom je očaju došlo do napetosti među samim zatvorenicima. Bilo je i tuča.

Za Folija kažu da je s drugima delio to malo hrane što bi dobio. Tokom hladne sirijske zime svoju je ćebe ponudio drugom zatočeniku. Sve ih je pokušavao zabavljati, organizovao bi razne društvene igre, a taoci su od komada papira uspeli napraviti šahovsku tablu i figure. Prepričavali su svoje omiljene filmove, čak su organizovali predavanja o temama za koje su neki od njih bili eksperti.

Tokom proleća iz bolničkog su podruma prebačeni u zatvor u sklopu naftnog postrojenja u okolini Rak. Jedan od bivših zatočenika priseća se da su džihadisti, kada je stigao novac u gotovini za oslobađanje trojice Španaca, pobesneli. Primetili su da su neke novčanice oštećene pa su se zbog toga iskalili na preostalim taocima.

Došao je april i više od polovine zapadnjaka pušteno je na slobodu. No, u slučaju Amerikanaca i Britanaca nikakvog napretka u pregovorima nije bilo. Dapače, pregovori sa vlastima nisu ni postojali.

Prvo pogubili Rusa

Njujork Tajms piše da je prvi pogubljeni zatočenik bio ruski državljanin Sergej Gorbunov, za kojeg su militanti procenili da nema šanse da dobiju bilo kakav novac za njega. Poslednji je put viđen na snimku iz oktobra 2013. godine i tada je sam bio prisiljen reći da će ga ubiti ne plati li Moskva za njegovu slobodu.

Maskirani su razbojnici po njega u ćeliju došli tokom proleća. Prestravljenog su ga izvukli i izrešetali, a zatim snimili njegov leš. Snimak su zatim pustili svim ostalim taocima obećavajući im istu sudbinu ako ne stigne novac za otkupninu.

Uprkos svemu, Foli je i dalje bio uveren da će američke vlasti ipak učiniti nešto za njega. S druge strane, kao da je bio svestan da je kraj blizu pa je u jednom od pisama, koje je porodica poslao preko taoca koji su jedan po jedan bili oslobađani, naveo kako bi trebalo raspodeliti novac s njegova bankovnog računa.

Plastične papuče

U avgustu su mu maskirani džihadisti doneli plastične papuče, naterali su ga da se presvuče u narandžasto odelo i odveli su ga na brdo pored Rak. Pred kamerom su ga zatim ubili. Dve nedelje kasnije istu su stvar napravili Stivenu Sotlofu, a u septembru je pogubljen i David Hajnes. U oktobru je likvidiran Alan Hening, a među živima su u zatočeništvu preostali Britanac Džon Kantli, Amerikanac Piter Kasig i neimenovana državljanka SAD-a.

Militanti su najavili da će Kasig biti sledeći.

Širom Evrope, taoci koji su zahvaljujući svojim vladama oslobođeni nakon uplaćene otkupnine, zaprepašćeno su gledali snimke poslednjih trenutaka likvidiranih supatnika. Posebno su im za oči zapele pomenute plastične papuče. Iste takve su svi oni delili u ćeliji.

(Telegraf.rs)