TO SE ZOVE SUDBINA: Nemac preživeo srpski logor, pa se vratio da umre u Srbiji! (VIDEO)

"Umirali smo sami od gladi, napolje nije smelo da se izlazi. Čim izađeš iza ograde, znaš šta te čeka - metak ili motka u glavu", priseća se svog najranijeg detinjstva za Telegraf.rs Nemac Matea Poul (74), koji je kao dete preživeo koncentracioni logor za Folksdojčere u Knićima, a nakon toga i prinudni rad u Jabučkom Ritu.

Danas, mnogo decenija posle te traume iz detinjstva, on se vratio da živi i umre sa svojim "dželatima" Srbima, jer kaže da bez njih ne može da zamisli svoj život. Sudbina, tako to on zove.

Na svom imanju u Ovči dočekao nas je dekica sa širokim osmehom. Kao pravi srpski domaćin, pokazao nam je imanje  gde osim konja, ima i pasa, mačaka, kokošaka, gusaka, patki, svinja... Zatim smo seli na terasu, a za tili čas ispred nas su se našli kafa, sok i kolači.

Matea, koji je pravoslavne vere i sebe smatra Srbinom, govori o danima provedenim u logoru, o tome zašto se oženio Srpkinjom i pre četiri godine opet vratio u Srbiju.

Koncentracioni logor u Knićima bio je najgori od svih, mesto za uništavanje Švaba, kako navode istoričari. Tamo se čika Matijas, kako ga svi od milošte zovu, obreo sa nepunih sedam godina.

- Ne znam zašto su majku, sestru, babu i mene odveli u koncentracioni logor za Folksdojčere nakon završetka Drugog svetskog rata. Sećam se da su rekli da idemo samo na nekoliko dana i da se vraćamo. Naravno, nikada se više nismo vratili - počinje priču Matea Poul.

On kaže da su prvo proveli dva meseca u Mramorki, a onda su ih odveli u Kniće.

- Bio sam tamo od 1945. do 1948. godine,  bio je to najveći logor za uništavanje Nemaca, a u njemu su bile samo majke, babe i deca - objašnjava on.

Odrastanja ne želi ni da se seti. Teško mu sve to pada. Kad je krenuo da priča o tom periodu, tople, blage, plave oči su se napunile suzama, a glas je zadrhtao.

- Odrastanje je bilo siromašno i teško, jako siromašno. Sa sedam godina otišao sam u logor, a da ni sada ne znam zašto. Bilo je veoma teško. Dobili biste 100 grama kukuruza po porodici, a majka je radila non-stop. Vaške i stenice su nas jele, bilo je 16 familija smešteno u dve sobe, cigla do cigle i leš do leša - priseća se Poul.

Čika Mateus dodaje da nije bilo potrebno veće maltretiranje.

- Svaki dan su dolazila kola sa konjima i tovarila leševe, kakvo veće maltretiranje od toga vam je potrebno? Umirali smo sami od gladi, napolje nije smelo da se izlazi. Čim izađeš iza ograde, znaš šta te čeka - metak ili motka u glavu - kaže on.

Majka mu je u logoru obolela od tifusa, kao i sestra, oca nije zapamtio, a samo je njega ta bolest mimoišla. Pamti da je dosta ljudi nestalo u pokušaju da pobegne. Pričalo se da su pobegli u Francusku, mada su svi znali da su ti ljudi bili ubijeni. Oni se nikad nisu osmelili na tako nešto.

Međutim, to nije jedino sećanje koje ga muči, spaljivanje žive dece takođe je ostavilo strašne posledice na njega.

- Bilo je dece čiji su roditelji umrli, a oni su uzeli i zapalili tu kuću, a sva deca su sa njima izgorela. Živa spaljena! Samo su sipali benzin i zapalili sve! To je bilo očajno, neopisivo, to mogu da opišu samo oni koji su bili unutra - priseća se on komunističkih zločina.

Nakon toga, čika Matijasu i njegovoj porodici tetka iz Nemačke je pomogla da se presele u Štutgart i tamo započnu život iznova. Ali, pre nego što je otišao u Nemačku, čika Matijas se, na zaprepaštenje svoje familije, oženio Srpkinjom.

Ipak, čika Matijas ne može bez Srbije. Odlučio je da se vrati, jer je ovo njegova rodna zemlja.

(Biljana Tasić / Foto: Milena Đorđević)