PROBALA SAM DA BUDEM VODIČ SLEPOJ OSOBI: Kako je ZAISTA živeti u mraku! (FOTO)

Kada smo zdravi, kada vidimo, ne znamo koliko smo srećni. To znaju oni koji ne vide i koji žive u potpunom mraku. Dok se ne nađemo u situaciji da, bar na kratko vreme, spoznamo kako je to kada zavisiš od drugog, kada ni osnovne potrebe ne možeš da obavljaš samostalno, onda shvatiš koliko je teško i onome ko je slep, a i onome ko o takvoj osobi brine.

Preporučujemo

Ni ja ni koleginica nismo mogle ni da zamislimo šta znači život u mraku. Odlučile smo da odemo u centar grada, ona da "bude slepa", a ja da joj budem vodič. Pripremile smo se i zaputile ka Studentskom trgu.

Najpre je trebalo da odemo do Studentskog parka, ona sa štapom, flasterima na očima (da ne bi videla ama baš ništa ispred sebe) i velikim naočarima, a ja u ulozi njenog vodiča.

BILA SAM SLEPA NA JEDAN DAN: Evo kako mi je ovo iskustvo promenilo život (FOTO)

PRELAZAK ULICE - ŠETNJA

Prvi zadatak nam je bio prelazak ulice i šetnja do Studentskog parka. Dolazimo do pešačkog prelaza. Zastajemo, a koleginica već počinje da paniči, provlačimo se između automobila. Smirenim tonom joj govorim da slobodno korača. Ona čuje zvuk motora i sa strahom me pita kad da li smemo da nastavimo. Konačno prebrodismo prvu prepreku.

Foto: Telegraf

SILAZAK NIZ STEPENICE

Nailazimo na drugu prepreku. Stepenice. Kako da siđe? Ona je veoma uznemirena, ja pokušavam da je smirim i shvatam koliko ona zapravo zavisi od mene i koliko je teško da  budem odgovorna za nju, da se ne povredi ili da joj se nešto ne desi. Nailazi čovek, zastaje i propušta nas da siđemo. Pomislih - sažalio se. Pogledao nas je i spustio glavu. O čemu li je razmišljao? U tom trenutku postajem svesna da sam ja "njene oči" i da moram da je vodim kroz tamu. Polako, jedan, po jedan stepenik i dođosmo do cilja. Trajalo je to nekoliko minuta, a meni se činilo kao da smo satima tu.

Sedamo na klupu, ona drhti, uplašena je. Svi moji pokušaji da je smirim ostali su bez uspeha. Počinjem da razmišljam koliko sam privilegovana što vidim i koliko je ovim osobama teško. Odzvanja mi u glavi lupkanje štapa koji ona nosi. Oko nas ljudi, poneki sažaljiv pogled i tišina.

JAVNI TOALET

Treći zadatak nam je bio odlazak u javni toalet. Uvodim je, ona opipava vrata. Okreće se oko sebe, ne zna gde se nalazi. Ponovo je uplašena, neprestano mi postavlja pitanje - ima li stepenika. Govorim joj da je sve ravno isped nas, ali kao da ne može da se opusti. Provodimo tu nekoliko minuta. Ne mogu da zamislim kako se u ovoj situaciji snalaze slepe osobe, jer u javnim toaletima ne postoji ništa što je prilagođeno njihovim potrebama.

Foto: Telegraf

PENJANJE UZ STEPENICE

Sledeći izazov su nam bile ponovo stepenice. Ovog puta trebalo je da se popnemo. Krenule smo iz studentskog parka. Koleginica me je uhvatila pod ruku. Ona je bila potpuno van sebe. Hrabrila sam je, govorila da sam ja tu, ali panika i strah su bili jači. Svaki zakoračeni stepenik je bio teži, ali uspele smo da se popnemo. Razmišljam i pokušavam sve vreme da dokučim čega se najviše plaši. Na moje pitanje zašto je toliko uznemirena ona kaže - ne znam, osećam se potpuno bespomoćno.

ULAZAK U AUTOBUS

Naše istraživanje nastavljeno je ulaskom u gradski prevoz. Nastavljamo dalje, suočavamo se sa sledećom preprekom. Gradski prevoz, i pitanje kako se popeti u autobus. Vozač strpljivo čeka, ulazimo. Nakon kratke vožnje trebalo je da izađemo. Čini mi se da je koleginici ovo bilo mnogo teže. Uhvatila me je ispod ruke i polako smo sišle. Zapeo je štap, a ona je stala kao ukopana. Pitala me je gde smo. Tokom šetnje objašnjavala sam joj gde se nalazimo opisujući joj kako izgleda svet oko nas.

Foto: Telegraf

KNEZ MIHAILOVA

Sledeći zadatak - šetnja "Knezom". U jednom trenutku, dok smo se Knez Mihajlovom ulicom kretale do Kalemegdana koleginica je rekla da želi da skine flastere sa očiju i da odustane. Trebalo mi je nekoliko minuta da je ubedim da završimo ovo istraživanje. Jedva sam uspela u tome. Dok je trajala njena dilema da li nastavi stigosmo i do pešačkog prelaza koji vodi do Kalemegdana. Ponovo smo morale da stanemo. Crveno svetlo na semaforu za mene je značilo da je čvršće uhvatim za ruku i kažem joj zašto stojimo. Za nju, nažalost, ono ništa nije značilo. Ona je samo mogla da čuje zvuk sa semafora.

Njoj  u ovom trenutku ništa ne znači nijedna boja, kao ni ljudima koji žive u crnilu. Ne mogu da zamislim kako je to živeti u tami... Mogu samo da naslutim. Sekunde koje su prolazile dok smo čekale da se upali zeleno svetlo na semaforu bile su ispunjene razmišljanjima o tome kako slepe osobe doživljavaju pojave oko sebe. Nisam našla odgovor.

UPOZNAVANJE OSOBE

Došle smo do Kalemegdana. Dve devojke sede na klupi na samom ulasku na Kalemegdan. Gledaju nas upadljivo. Odlučih da im priđem. Na njihovi licima videla sam da su zbunjene. Reših da im se predstavim. Ispričala sam im da koleginica i ja radimo istraživanje i da je ona dobila zaduženje da na nekoliko sati glumi slepu osobu, a da je moja uloga da joj budem vodič. Zamolile smo ih da na pomognu tako što će se slikati sa nama dok ih koleginica bude "opipavala" onako kako to rade slepe osobe prilikom upoznavanja.

Foto: Telegraf

KALEMEGDAN

Na kraju smo prošetale Kalemegdanom i ja sam joj tom prilikom opisivala gde se nalazimo, pokušavajući da joj dočaram kako izgleda, koliko ima ljudi. Obišle smo krug i tu se završio naš mali eksperiment. Koleginica je skinula povez i prvo što je rekla, bilo je - kakvo olakšanje. Poverovala sam joj jer sam i ja osetila isto to. Znala sam da u povratku u redakciju neću morati da je vodim.

Ovaj eksperiment me je naterao da se zamislim kako je to kada imaš odgovornost da brineš o nekom ko u potpunosti zavisi od tebe. Bila sam vodič i shvatam da sam sve vreme dok sam koleginicu vodila pod ruku razmišljala o tome da sam odgovorna za svaki njen pređeni korak, za svaki stepenik i svaku prepreku. Pokušala sam da zamislim šta bih osetila da padne dok je ja vodim, da se povredi. Pokušala sam da zamislim kako se ona osećala i nisam uspela da shvatim. Jeste li vi uspeli?

(J. Tetiković)