Nobelovac Stiglic opleo po Evropi: Atina je u pravu, A VI RUŠITE DEMOKRATIJU! (VIDEO)

Džozef Stiglic je američki ekonomista i profesor na Univerzitetu Kolumbija. Dobitnik je Nobelove nagrade za ekonomiju 2001. godine. Bivši je potpredsednik i glavni ekonomista Svetske banke i bivši predsedavajući Veća ekonomskih savetnika američkog predsednika. Od kako je napustio svoje bivše poslove postao je poznat kao oštri kritičar rukovođenja globalizacijom, "slobodnotržišnih fundamentalista" kao i MMF-a i same Svetske banke.

Preporučujemo

U svetlu istorijskih i dramatičnih zbivanja koja se trenutno odigravaju na samom jugu našeg poluostrva, u Grčkoj, odlučio je da iznese svoje mišljenje koje se nikome u Briselu neće dopasti.

Njegov autorski tekst za "Project Syndicate" prenosimo vam u celosti:

"Rastući krešendo prepirke i zajedljivosti unutar Evrope mogao bi ljudima sa strane izgledati kao neizbežna posledica gorke završne igre između Grčke i njenih poverilaca. Ali zapravo, evropski lideri su konačno počeli da otkrivaju pravu prirodu spora oko duga, a odgovor nije prijatan: ovde se radi o moći i demokratiji mnogo više nego o novcu i ekonomiji.

Naravno, ekonomija iza programa "trojke" (Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond) koja je nametnuta Grčkoj pre pet godina je dovela do pada u bezdan, rezultirajući padom BDP-a od 25 odsto. Ne mogu da zamislim nijednu ekonomsku krizu, ikada, koja je bila u toj meri namerna i sa takvim katastrofičnim posledicama: stopa nezaposlenosti među grčkoj mladeži, na primer, sada je preko 60 odsto.

Penzioneri u Grčkoj pokušavaju da podignu penzije. Foto: Tanjug/AP

Potresno je to što je "trojka" odbila da prihvati bilo kakvu odgovornost za bilo šta od ovoga ili da prizna koliko su njihova predviđanja i modeli bili loši. Ali ono što je još više iznenađujuće je to što evropski lideri ništa nisu naučili. "Trojka" i dalje zahteva od Grčke da ostvari zadate ciljeve vezane za primarni budžetski suficit (ne računajući otplate rata kredita) od 3,5 odsto BDP-a do 2018. godine.

Ekonomisti širom sveta su osudili ove ciljeve kao kaznene, jer će stremljenje njima neizbežno rezultirati još dubljom krizom. I zaista, čak i ako se grčki dug restruktuira iza granice zamislivog, ta zemlja će ostati u depresiji ako njeni glasači podlegnu pretnjama "trojke" na referendumu.

Što se tiče transformisanja velikog primarnog deficita u suficit, malo je zemalja uspelo da uradi išta slično onome što je Grčka postigla u poslednjih pet godina. I, premda je to plaćeno ogromnom ljudskom patnjom, poslednje ponude grčke vlade su pokušale da ispune što je moguće više zahteva njenih poverilaca.

Budimo jasni: skoro ništa od velikih svota novca koje su pozajmljene Grčkoj nije otišlo u Grčku. Otišlo je na otplatu privatnih poverilaca, uključujući tu nemačke i francuske banke. Grčka je dobila mali deo ali je platila visoku cenu da održi u životu bankarske sisteme tih zemalja. MMF i drugi "zvanični" kreditori ne trebaju novac koji traže. U skladu su normalnim poslovnim delovanjem, taj novac bi svejedno verovatno bio vraćen Grčkoj.

Ali, opet, ovde se ne radi o novcu. Ovde se radi o korišćenju "rokova" kako bi se Grčka naterala da padne na kolena i da prihvati neprihvatljivo - ne samo mere štednje, već i druge regresivne i kaznene politike.

Ali zašto Evropa ovo radi? Zašto se lideri Evropske unije opiru referendumu i odbijaju da produže rok otplate kredita MMF-u od 30. juna na nekoliko dana? Zar demokratija nije suština Evrope?

Kriza i nesigurnost potresaju Grčku. Foto: Tanjug/AP

U januru, grčki građani su glasali za vladu koja je bila posvećena okončanju mera štednje. Da ova vlada jednostavno ispunjava svoja predizborna obećanja, već bi odavno odbila svaki predlog. Ali, ona je želela da Grci dobiju priliku da odmere ceo problem, tako kritičan za budućnost njihove zemlje.

Briga zbog narodnog legitimetita je nekompatibilna sa politikom evrozone, koja nikada nije bila posebno demokratski projekat. Većina vlada njenih članica nije tražila odobrenje naroda za predaju svog monetarnog suvereniteta Evropskoj centralnoj banci. Kada je švedska vlada tražila to odobrenje, Šveđani su rekli ne. Oni su razumeli da bi nezaposlenost porasla ako bi monetarna politika njihove države bila postavljena od strane centralne banke koja je jednosmerno fokusirana na inflaciju (kao i da bi postojala nedovoljna pažnja posvećena finansijskoj stabilnosti). Privreda bi patila, jer je ekonomski model koji je u temelju evrozone zasnovan na odnosu snaga koji ne ide u korist radnika.

I zaista, ono što vidimo 16 godina nakon što je evrozona institucionalizovala te odnose, zapravo je antiteza demokratije: mnogi evropski lideri žele da vide kraj vladavine levičarske vlade premijera Ciprasa. Napokon, prilično je nezgodno imati u Grčkoj vladu koja se toliko protivi onim ekonomskim politikama koje su učinile toliko toga na povećanju nejednakosti u toliko mnogo razvijenih zemalja, i koja je toliko posvećena suzbijanju neobuzdane moći bogatstva. Izgleda da misle da mogu da sruše grčku vladu maltretiranjem putem insistiranja na dogovoru koji ide protiv njenog mandata.

Teško je savetovati Grke kako da glasaju 5. jula. Nijedna alternativa - ni prihvatanje ni odbijanje "trojkinih" zahteva - nije laka i obe nose sa sobom veliki rizik. "Da" bi značilo depresiju praktično bez kraja i konca. Možda će zemlja u depleciji - ona koja je prodala sve što ima i čiji su mladi ljudi emigrirali - konačno dovesti do oproštaja duga; možda, ako postane srednjerazvijena zemlja, Grčka napokon dobije pomoć Svetske banke. Sve ovo bi se moglo desiti u narednoj deceniji, ili u deceniji posle nje.

Suprotno tome, 'ne' bi barem otvorilo mogućnost da Grčka, sa njenom snažnom demokratskom tradicijom, zgrabi sudbinu u svoje ruke. Grci bi mogli da dobiju priliku da oblikuju budućnost koja možda neće biti prosperitetna kao prošlost, ali će barem imati čemu da se nadaju za razliku od ove beskrupulozne torture sadašnjosti.

Znam kako bih ja glasao."

(Telegraf.rs)