"MISLILA SAM DA ĆU UMRETI": Prvi put u životu trčala sam trku U KLISURI sa više od 40 PREPREKA! (FOTO) (VIDEO)
Negde na obroncima Suve planine, odigrala se borba u lavirintima Jelašničke klisure, gde su se pomerale granice sopstvene izdržljivosti
Avanturistička trka sa više od 40 prepreka na stazama Ruki od 12km i Adventur 22 km, startovala je iz centra sela Jelašnica kod Niša. Po drugi put priređen je nezaboravan događaj u lavirintima Jelašničke klisure, koji je uspeo da oduševi više od 350 takmičara iz sedam zemalja, među kojima se našla i novinarka Telegrafa.
Preporučujemo
OVI SAOBRAĆAJNI ZNAKOVI SU PODELILI SRBIJU: A još kada čujete kakvu NEVEROVATNU priču kriju! (FOTO)
Stoja Vukmanović je vezilja koja čuva zanat od zaborava: NJENA PRIČA ĆE VAS ODUŠEVITI! (FOTO)
ULTRA TRAIL STARA PLANINA 2016: Održano četvrto izdanje najteže planinske trke u Srbiji
Staze su vodile preko stenovitih predela klisure, zemljanih puteva, livada i okolnih sela, te su takmičari imali prilike da doslovno uživaju u jedinstvenim lepotama ovog Specijalnog rezervata prirode.
NAJZABAVNIJA TRKA U SRBIJI: Košutnjak pun heroja koji testiraju svoje granice! (FOTO)
Prepreke poput puzanja, provlačenja, preskakanja, izvlačenja tereta, blata, penjanja, testirale su njihove sposobnosti do krajnjih granica. Naročito sposobnosti takmičara, koji su se prvi put obreli na ovakvoj trci.
Ovo je priča devojke, novinarke Telegrafa koja je bila baš u ovoj kategoriji.
"U petak veče sam stigla u Niš. Nisam mogla da spavam skoro cele noći, jedva sam čekala jutro. Napokon smo stigli, počinje zagrevanje, dobijam broj 345. Kao novinar izveštač krećem sa poslednjom grupom, koja broji nas 12, kako bih laganije prošla i što vernije opisila dogodovštine na ovoj avanturi.
Na startnoj poziciji pitaju me iz mase: "Je li, jesi ti istrčala neki, polumaraton, jesi se spremala?". "Ne" - kažem ja i objašnjavam, da sam ceo život u nekom treningu i da sam sportski tip, te da za mene ovo neće biti problem.
Trčimo, sa entuzijazmom prolazimo prvu prepreku - trčanje uz breg ispred samog ulaza u naselje Jelašnica. Nastavljamo i dalje trčimo optimistično, "Poenta je da se istrči, to je smisao trke" - saglasni su svi.
Na samom početku, poslednja i posve posebna grupa, kako smo se i kasnije nazvali "Divlja horda", kreće pogrešnom rutom i ulazi u centar naselja. Na raskršću puteva, ne pronalazimo nijedan marker - smernicu, kojim bismo putem išli. Raspitujemo se po selu, da li su videli neke trkače, svi jesu, a svi nas navode na različitu stranu.
"Hvala baba" - ljubazno se zahvaljujem ispred jedne trošne kućice, i umesto normalne trase, dolazimo do volontera koji nas čekaju skoro na samom završetku trke. Već smo izgubili dogledno vreme, nije fer, svi želimo da nam se prizna trud i izgubljeni trag trke.
Vraćaju nas na pravi put i u istom ritmu nastavljamo avanturu. Sve je divno, ptičice cvrkuću, daleko od Beograda i gradskog saobraćaja i žege negde na vrhu, razmišljam kako je lep moj posao, i kako sam konačno uspela da spojim lepo i korisno.
Na Kalemegdanu trka povodom Svetskog dana astme
Tako sam oduvek zamišljala idealni posao.
Stižemo do prve ozbiljnije prepreke, bauljanje ispod bodljikave žice u senu. Osećam se kao u onim ratnim filmovima.. Sve je i dalje divno. Nastavljamo, prenosimo oblice od drveta, ispitujemo snagu, guramo gume uz brdo. Zamišljam Sizifa, ipak nije uzaludno, uspevam.
Čoveče, ja sam stvorena za ovo. U jednom trenutku se nalazim i na čelu kolone, predvodim ponosno, uzdignuta čela. Kaskam, trčkaram sad već kroz šumicu, kao divokoza, prelazim krševe i stenovite predele. Moja grupa je isto dobra, svi su tu, stižu jedni druge, ali držimo se.
Uskoro se već više ne čuje toliko naša graja, jer počinjemo da se umaramo dok govorimo, pa čuvamo snagu. Tek negde čuje se jedan od učesnika sa turbanom na glavi: "Keleeeee", "Kele, brateee", a Kele odgovora iz daleka "Ideeeem, brateee".
Ponestaje nam vode, vrlo brzo smo popili "zalihe", koje smo pripremili, jer na ovoj temperaturi i ovom tempu, kao da nisam popila ni kapi. Sve je već isparilo iz mog tela.
Kažu okrepa sa vodom, gde nas čekaju volonteri je negde na petom kilometru. "Koji, bre peti kilometar, u mojoj glavi, mi smo prešli 15 km". Neverovatno, moram da priznam da do ove "trke", nisam znala šta znači 12 km, i koliko je to dugo. Ej, 12km uzbrdo, nizbrdo, u vodi, u blatu, na steni u šumi. Verujte mi, neverovatno.
Upekla zvezda, vode nema, srećom, prolazimo šumarkom, pa nas spašava hlad, pa ne osećamo toliku žeđ.
Dolazimo do jednog vrha, pogled puca, vidikovac, panorama. I sad već vidimo odakle smo pošli, i gde smo došli. Netaknuta priroda i opojni mirisi hajdučke trave, gore i vetrić pirka. Milina. Selfiji padaju. Na vrhu sveta, prva euforija.
Opet zadiremo u šumu, i kreće "Tarzan stajl", spuštamo se niz lijane, klizamo niz "tobogan", i prvi padovi već nailaze. Naravno svi brzo ustaju i nastavljaju uz "Nije mi ništa".
Dolazimo do potoka, sustižemo i druge takmičare, gde uspevamo da se "ogrebemo" za vodu. "Koji osećaj, sad imam snage, sve da pređem" - mislim se u sebi zadovoljno.
Naredni zadatak: ne smem da upadnem u potok, prelazim preko guma, držim se za uže i skačem iz gume u gumu. Zatim, mreža, nije strašno svi prelazimo, malo bole ruke, ali dobro je.
Dolazimo i do močvare, koju prelazimo preko mostića, koji se ljulja. A volonteri namerno pitaju, koji smo broj, u trenutku dok prelazimo, kako bismo omeli takmičare. Onda se dosetim, pa kažem "Ljudi recite broj, pre nego što stanete na mostić". Tako i bi. Dok sam prelazila, dobacili su mi "345 kako je brza".
Slede opet gume i uže kojim su povezane, pa treba da pređem iz jedne u drugu, naravno da ne padnem. Moj prvi propust - nestrpljivost. Ponela me stara slava, pa se uhvatih u koštac sa gumama, a nisam sačekala da prethodni završi. Tako su mi ruke toliko pukle, da su me prsti zaboleli do srži.
Jedva sam nekako uspela da savladam konopce, kad ono međutim. Naredna prepreka je penjanje uz konopac. Ruke su me suviše bolele, pokušala sam da se popenjem uz to uže, inače nekada sam u školi mogla itekako da se popenjem uz onu šipku ripstol, sličnom tehnikom. Da se pohvalim, bolja sam bila i od nekih dečaka u odeljenju. Ali sad nisam mogla.
Izabrala sam zamenu, tako da sam umesto toga odradila 30 sklekova sa skokom. A onda omiljeni deo, ulazimo bukvalno u cev, koja se nalazi u potoku i puzimo kroz nju. Uživala sam, iako pomalo klaustrofobično, ipak, toliko mi je trebalo da se okupam, pa sam se opustila i legla u tom tunelu. Ne zadugo, jer je trebalo da se nastavi dalje.
Tako osvežena, srljam pravo u kontejner sa vodom, koja je kao da se tu okupalo krdo blatnjavih divljih svinja. Opet, to je ipak voda, kažem sebi pa "zasučem rukave", i uspešno savladam i ovu prepreku.
Prelazimo na drugu stranu planine - opet uzbrdo - ovog puta nigde nema hlada, sve vreme se penjemo uz brdo, ka vrhu planine. "Ijaoooo", ja volim sunce, a ranije sam čak i rekla da ja odlično podnosim vrelinu, što sada povlačim.
"Kako da ne", nisam mislila na 250 stepeni, bez mogućnosti da se napravi ikakva pauza, jer ako staneš još gore je, muka mi je. Gorim, ali bukvalno.
Drugarica, saputnica, sa kojom sam kasnije ostala, jer smo se svi nekako razdvojili, iako smo na istom putu, nosila je majcu koju smo natopili vodom, pa smo se rashlađivali tako.
"Gorim, znojim se", "Gori vatra", potpuno su jasne asocijacije pesama koje su me preplavile. "Ne mogu, dokle više uzbrdo, barem da nije ovoliko toplo".
Dođe mi da se vratim, ali gde ću sama ima da se izgubim negde, a toliko sam prošla. Voda. "Kakvu ćeš vodu, bunarsku, mlaku, česmušu?", bilo kakvu. Ne mogu, padam...
- Još samo malo, ajde izdrži, iza ovog kamena je voda - kaže meni moja drugarica.
Ma, ne vredi. Razmišljam kako je bilo našima kad su prelazili Albaniju po ciči zimi, i razmišljam "da dođe sad neprijatelj i da hoće da me ubije, neka me ubije", dala sam sve od sebe, ovo je moj veliki podvig. Neizdrživo.
Cilj trke je da pomeramo granice izdržljivosti, poručuju glavni organizatori, koji sede u hladu, puštaju muzikicu i čekaju nas jadnike. Ovo prevazilazi ljudske izdržaje, nema dalje ljudi.
- Neću nikad više da jedem slatko - kaže moja saputnica. A ja nisam ljubitelj slatkog, šta ja onda treba da kažem.
Napokon, voda, toliko sam se obradovala, kao da sam osvojila na lotou. Dobro, možda ne baš toliko, ali obradovala sam se. Vidim da je gusto, probijam se tamo, uzimam zalihe vode, delim sa drugaricom.
Fenomenalno uspeli smo, došli smo do vrha, uzeli smo vodu. Imam novu snagu, posle svakog teškog puta, koji sam pobedila, jača sam, znam. Situacija sa vodom se pogoršava, besni učesnici stižu do okrepe, a nestašica vode već vlada.
"Ovo je nemoguće! Gde je voda? Kakva je to neorganizacija?", urlaju takmičari na volontere.
Na raskršću puteva sam, nastaviti Ruki stazu od 12 km, ili prihvatiti izazov od 22. Hm? Želim izazov, ali bih radije da ne budem sama za prvi put.
- Ne, nećemo, jedva smo i ovo izdržale - značajno mi govori moja druga. Možda je to bio samo nalet moje preambicioznosti.
Dolazimo i do skakanja u džakovima, i pucanja u metu, ali samo kapacitetom pluća. Dobra sam i u tome. Opet livade, čučnjevi, ako naiđemo na nizbrdicu, znaj da te čeka uzbrdica. I tako u krug.
Teško mi je. Opet je vrućina, samo krš i stene oko mene. Nema odustajanja, tu sam gde sam "mogu ja to, ja sam jaka, izdržaću".
- Reci mi nešto motivaciono - kažem drugarici. "Budi kao staklo, kad te lome seci ih". Svidelo mi se to što mi je rekla.
Nazirem asfalt neki i put, to je to, kraj je, još samo malo. U tom trenutku mi je popustila koncentracija, verovatno me je sunčanica udarila u glavu, i okliznula sam se i udarila glavom.
- Ništa strašno - rekla sam, ali mi se kasnije poznavala modrica kod desne obrve.
Došli smo i do asfalta, ali tu nije bio kraj. Opet kanal sa vodom, blatnjavo sve naravno, a onda: Puzanje u blatu i provlačenje ispod guma. Ja nemam snage ni da puzim više.
Stisnem zube, skupim poslednje atome snage i legnem u blato. "Da bar snimam neki film, pa da me plate što se valjam ovde". Gotovo je, izlazim kao pobednik, posle ovoga ništa me ne može slomiti. Sad zasluženo idem na neku dobru klopu.
Prevazišla sam svoje granice, ispitala sam svoju izdržljivost, savladala sam i sunce, i blato, i stene i gume. Sve me boli, ali biću zategnuta, tešim se.
Pre hrane, naravno kupanje, čistom vodom. Nova prepreka, jedno kupatilo, 20 ljudi čeka svoj red, sat vremena još u najavi. Mora da postoji i drugo rešenje. Dvorište i crevo. Ne treba mi ništa vše. Voda je ledene, ali sam se brzo prilagodila, nekako sam izvela to tuširanje sa muškom niveom, koju mi je pozajmio jedan od učesnika.
Jeste da mirišem na mušku niveu, ali sam bar čista. Obučem haljinu, prebacim kosu, sređena, kao nova. E, sad mogu na klopu. Lokalni restoran "Brka", ili "Kod Brke". Opet gužva, ali ne prepuštam ništa slučaju, već se namećem i uzimam stvar u svoje ruke. Sto za kojim sam sela sa društvom je rezervisan, ali mi možemo da sedimo dok oni ne dođu. Dakle, ako se ne ubrza proces porudžbine, ostah bez ručka.
Iskoristila sam svoj šarm, pa sam uspela "preko veze" da naručim. "Tavče na gravče" ču ja kao prava Srpkinja, posle naporne borbe, pasulj bre, šopska salata standardno. Dočekan i prvi zalogaj, ah, zna znanje Brkica. Lagano, sad uživam, jedem, pa kafica, pa na žurku u "pećinu".
"Cave party", žurka u pećini u Jelašničkoj klisuri, stiže i čuveni DJ Kiri, i to direktno iz Londona, na proglašenje pobednika.
Stazu od 12km najbrže je savladao Željko Ćorić za sat vremena i 52 minuta. Drugo mesto zauzeo je Marko Stamenković za 2 sata i 2 minuta, dok je trećeplasirani Mišo Vrućinić prošao kroz cilj nakon jednog minuta.
Najbrža u ženskoj kategoriji bila je Jovana Stojković koja je savladala stazu sa svim preprekama za 3 sata i 18 minuta. Sa dva minuta razlike na drugo mesto se plasirala Jelena Jakovljević, dok je treće mesto zauzela Ivana Kostić za 3 sata i 32 minuta.
Posebno atraktivna i veoma zahtevna Adventure kategorija privukla je najbolje trkače i trkačice iz regiona, koji su se spartanski borili za plasman i dolazak do cilja po izuzetno toplom vremenu, koje im je predstavljalo dodatnu prepreku. Najbrži na stazi i ove godine bio je Marjan Bonev iz Makedonije sa vremenom 3 sata i 3 minuta. Milovan Milić zauzeo je drugo mesto sa vremenom 3 sata i 5 minuta, dok je trećeplasirani bio Milan Ivić sa vremenom 3 sata i 27 minuta.
Najbrža Adventure devojka bila je Nela Lazarević koja je na cilj stigla za 4 sata i 19 minuta. Drugoplasirana Marija Đordjević prešla je satzu za 4 sata i 24 minuta, dok je trećeplasiranoj Jeleni Radosavljević bilo potrebno 4 sata i 52 minuta.
I žurka može da počne... Fenomenalno sam se osećala kad sam završila ovu trku, ponosna sam na sebe, prvi put sam učestvovala u ovakvoj avanturi, i planiram da idem opet. Barem ću znati šta me čeka.
Nije lako, ali da je lako to bi mogao svako.
(V.S.)
Povezane vesti
Permanentne izmene gena tardigrada pomažu da se objasni njihova čudesna izdržljivost
"To mi je bolna tačka..." Džejla o Zvezdama Granda: Osvrnula se na pobedu, a evo šta poručuje svim takmičarima
Sahranjeno troje Milojevića koje je mučki ubio Aleksa (22) pre 9 dana: Otkriven razlog čekanja sahrane
Pet dana se traga za Milanom koji je nestao kod Bojaninih voda: U potragu uključen još jedan pas tragač
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Priče sa Weba
"SVI SRPSKI BORCI SU RANJENI, IMA I UBIJENIH" Plaćenika Dejana Berića dobrovoljci MOLE DA IH VADI IZ RATA: "Ovde ljudi ginu, viču na mene"
Slavoljub je zaključivao ocene i došao do Aleksandrovog imena, a onda su đaci skočili: "Nastavniče, zaključite mu peticu, makar je nikome od nas ne dali!"
"JA SAM TA KOJA JE DEVOJČICI NATRLJALA GO*NO NA GLAVU!" Oglasila se Novosađanka o čijem postupku priča Srbija: "Slobodno ospite paljbu po meni"
Tambura
Svaka cast za vas
Podelite komentar
Marica
Sjajno :D
Podelite komentar