EKSKLUZIVNO: Srbin koji je osvojio "Gugl"!

Svi smo makar jednom čuli fantastične priče i poželeli da radimo u uslovima koje svojim zaposlenima omogućava jedna od najvećih svetskih kompanija "Gugl". Među stručnjacima svetskog glasa koji rade u jednoj od najpoznatijih planetarnih firmi našao se i jedan Srbin, Beograđanin Aleksandar Rodić (29), mladić koji je svojim trudom i radom, posle nekoliko eminentnih kompanija, završio među odabranima u "Guglu"!

Uspeh se ne stvara "preko noći", pa se tako ni Aleksandrov nije desio brzo. Imao je sreće da nakon završene Više elektrotehničke škole 2006. godine dobije stipendiju za koledž. O svojim počecima on u ekskluzivnom intervjuu za Telegraf kaže:

- U Beogradu sam završio smer za audio i video-tehnologije, nakon toga radio sam godinu i po dana u Srbiji. Malo sam se bavio veb-dizajnom, kao "freelancer", a onda odlučio da nastavim studije. Imao sam sreću da me prime na "Savannah college of art and design" u Džordžiji. Dobio sam pozamašnu stipendiju, na osnovu mog prethodnog rada . Tamo sam studirao vizuelne efekte, fakultet ima dobar kadar, najsavremeniju opremu i, što je najvažnije, imaju veoma dobre veze sa industrijom. To znači da kompanije kao sto su "Piksar", "Electronic arts", "Dreamworks", "Epl", "Gugl" i drugi dolaze vrlo često da pričaju sa studentima i odaberu najbolje za praksu u njihovim kompanijama.

Mladi Beograđanin je prvu praksu dobio već nakon druge godine studija u "Elektronik artsu", kompaniji koja je jedan od vodećih svetskih distributera video-igrica.

- U kompaniji sam imao prilike da se pokažem u industriji elektronskih igara. To je bilo fantastično iskustvo. Vratio sam se na koledž i nastavio da učim sve i svašta. Sledećeg leta dobio sam još jednu praksu u ovoj kompaniji.

NAJLEPŠI PERIOD U ŽIVOTU

Kao najlepši period u svom životu navodi šest meseci koje je proveo u "Piksar animejšn studiju". Tamo se  oduševio Kalifornijom, što je i doprinelo njegovom kasnijem preseljenju u ovu američku državu.

- U "Piksaru" sam imao šansu da radim pola godine sa najtalentovanijim tehničkim direktorima u toj industriji. Upoznao sam puno prijatelja. "Piksar" se nalazi u San Francisku, gradu koji sam zavoleo. Nakon ove prakse dobio sam čak i ponudu direktora "Diznija", ali sam je odbio jer sam želeo da nastavim školovanje i dobijem diplomu da bi kasnije lakše pronašao posao - objašnjava on.

Ovo se ispostavilo kao mudra odluka, jer je koledž Aleksandra ubrzo poslao da provede jedan semester u Honk Kongu.

- Zamolili su me da odem u Hong Kong i završim jedan semester. Za to vreme trebalo je da uradim rad za njihovu galeriju, što sam i učinio. Bila je to video-instalacija sa meduzama, vrlo složen tehnički projekat koji je privukao mnogo pažnje u Hong Kongu, između ostalog zapazili su ga i ljudi iz "Gugla".

UPOZNAVANJE SA "GUGLOM"

Rodić je tada prvi put imao kontakt sa "Gugl kriejtiv lebom", gde je proveo tri meseca na praksi.

- Od "Gugla" nakon prakse nisam dobio ponudu da ostanem i radim za njih. Međutim, dobio sam ponudu od kompanije čuvenog režisera Džorža Lukasa "Lukas arts", gde sam proveo godinu dana. Bilo mi je lepo, ali sam shvatio da ne želim da radim u industriji video-igara. Vrlo je naporno, radi se i po 12 sati, a to mi nije izgledalo zdravo na duži rok. Nakon toga ponovo stiže ponuda od "Gugla", od ljudi sa kojima sam već sarađivao. Danas mi je jedan od njih cimer, a sa ostalima se viđam, igramo igrice, izlazimo zajedno. Ljudi u kompaniji su vrlo mladi, moje godište ili malo stariji.

"U "GUGLU" JE VEDRO, ALI "PIKSAR" JE NESTVARAN"

Svi smo čuli toliko sjajnih priča o uslovima za rad koje imate u "Guglu", kao i o pozitivnom duhu koji vlada... Da li je stvarno tako, šta se tebi najviše dopada?

- Tačno je sve što ste ikada čuli. Ono sto mi se najviše sviđa kod "Gugla" je vedra i pozitivna atmosfera. Ljudi su prijateljski nastrojeni, uvek spremni da pomognu, nema negativnih osećanja, zavisti i sujete koju možete sresti na drugim mestima, toga tamo skoro da nema. Uslovi za rad su fenomenalni. Ne mogu da zamislim bolje.

Ipak, sudeći po njegovim rečima, nakon prvog susreta sa “Piksarom”, koji ga je u potpunosti oduševio, “Gugl” ga i nije toliko fascinirao.

- Prvi put kad sam ušao u “Piksar” to je bilo nestvarno – atrijum sa ogromnim staklenim krovom, veliki restoran, okružen si ljudima iz celog sveta. Posle, kad sam došao u “Gugl”, bilo je lepo, ali ne kao kad sam prvi put kročio u “Piksar”. Moram da priznam da sam se malo razmazio.

POSAO IZ SNOVA

- Jesam verovao u sebe, ali nisam se mnogo nadao da će baš moja aplikacija biti među 10 ili 20 odabranih u 10.000 aplikacija. Šanse su mu bile male, ali sam imao sreće da su moji radovi bili nešto što je njima bilo potrebno u tom trenutku.

Aleksandar nije siguran koliko pored njega ima naših ljudi koji rade u kompaniji "Gugl".

- Kad sam prvi put došao u "Gugl" upoznao sam jednu našu porodicu koja radi u kompaniji. Ima ljudi svih nacionalnosti.

Aleksandar je u Americi već četiri i po godine. Kaže da voli svoj život u SAD i da je jedna od stvari koje ga drže "preko bare" upravo mnoštvo mogućnosti koje mu ova zemlja pruža, posebno u njegovom poslu. Na koledžu je uspeo da se uklopi i stekne prijateljstva i ljude sa kojima je i dalje u kontaktu. Kaže da ljude ne ceni po njihovoj nacionalnosti, već ih bira po tome koliko mu i da li prijaju.

Druži se sa našim ljudima, ali ne previše. Srpska zajednica u San Francisku je velika i dosta zatvorena, a ispričao nam je i anegdotu na tu temu:.

- Jednom sam došao u srpski bar sa svojim prijateljima Amerikancima. Prišla mi je jedna naša devojka i pitala me ko su mi ti ljudi. Na moj odgovor da su to moji prijatelji Amerikanci, ona je sa čuđenjem rekla: "Družiš se sa Amerikancima?!"- kroz smeh nam priča naš sagovornik i ističe da je valjda to normalno s obzirom da su u toj zemlji.

Danas Aleksandar San Francisko smatra svojim drugim domom, iako u njemu nema njegovih starih prijatelja, porodice, psa i mačke. Nostalgiju uspeva da održava na razumnom nivou i ističe da se ona godinama ne produbljuje, iako u Srbiju uspeva da dođe samo jednom godišnje. Ipak, želja za povratkom, mada ne skorijim, postoji.

- Najviše sam vezan za prijateljstva, sva moja rodbina i prijatelji su u Srbiji. I sve ono uz šta sam odrastao. I, da, stvarno bih voleo da imam mogućnosti da se vratim ovde i nadam se da ću to i moći u budućnosti. Oduvek sam gajio nadu da ću se jednog dana vratiti i započeti neki svoj biznis, ali ne u nekom skorijem periodu.

Da li možeš da uporediš život u Srbiji i Americi?

- Mogu. I u Srbiji može veoma lepo da se živi. Mnogo mojih prijatelja ovde lepo živi, definitivno ne može da se zaradi kao tamo, ali sa druge strane ovde je život mnogo jeftiniji. Ne mogu da kažem da je na istoj ravni, ali se pomera nabolje. Dolazim ovde na svakih godinu dana i svaki put kad dođem imam utisak da je situacija malo bolja, bez obzira što većina ljudi kaže da je nikad gore i poručuju mi da se ne vraćam. A i ovde kod vas u redakciji Telgrafa je kao u "Guglu", svi nešto radite i lepo vam je - zaključuje naš sagovornik.

(Milica Radović / Foto: Marko Todorović)