Sigurna muška kuća: Sklonište od besnih žena (VIDEO)

Nišlija Đorđe Mišić sagradio je brvnaru na svom stovarištu drva i nazvao je “sigurnom kućom za muškarce“, prvom takve vrste u Srbiji. Đorđe je u niškom naselju Crvena zvezda ponosno istakao firmu “Sigurna kuća za psihički maltretirane muževe i ostale“.

Psihički maltretiranim muškarcima, ali i onima na koje su žene podigle ruku, u svom “domaćinstvu“ Đorđe obezbeđuje pet kreveta, komad hleba i tanjir pasulja, a kad mu posao bolje ide – “padne“ i poneko prasence.

Đorđe kaže da se sažalio na mušku muku, o kojoj niko ne priča jer se smatra da su samo muževi nasilnici.

- Kroz moju sigurnu kući prošlo je već petnaest muškaraca, a svaki je ovde došao bežeći od svoje žene. Priznajem, i ja begam od kuće. Sastanemo se na ovom mom stovarištu, pa podelimo muku. Umeju i žene da budu mnogo gadne. Skoro je jedan paćenik došao ovde da mu se malo smiri glava, ali ga ona njegova našla. Ulete u kuću, zalepi mu šamar i to naočigled nas šestorice i otera ga kući. On od srama u zemlju da propadne, ali šta će, ode s njom – prepričava nam Đorđe dogodovštine iz svoje “socijalne ustanove“.

Priča nam kako jedan čovek iz komšiluka dolazi kod njega svako jutro da posedi s njima, jer kod žene “ne može ni parče bureka na miru da pojede“. Drugi mu je dolazio čak iz Kovina. I njega je žena isterala iz kuće.

- Ja ih sve prihvatim, pomognu mi malo oko drva, dam im neki dinar i krov nad glavom. Hvala Bogu, uvek se na šporetu nešto kuva, i za mene i za njih – kaže Đorđe za Telegraf rs.

On tvrdi da su se žene osilile, jer su mnogi muškarci ostali bez posla, pa su i u rođenoj kući postali suvišni. Baš takva sudbina zadesila je i njegovog stanara u nuždi, pedesetosmogodišnjeg Milana Veličkovića.

- Najuri me moja žena iz kuće, kao štetnog. Kaže, ne trebaš mi, ne radiš ništa. Šta ću jadan, dođem ovde kod Đorđa. S njim radim, imam gde da prenoćim, imam šta da jedem, drugo mi i ne treba. A moja žena me ne pozva nijednom, da vidi barem jesam li živ – vajka se Veličković.

Stanarima “sigurne kuće“, društvo pravi i “turski gavgalj Marinko“, kako su nazvali psa čuvara, čiji je jedini zadatak da ih zaštiti od osvete “ostavljenih furija“. Đorđe kaže da Marinko dobro obavlja posao.

- Ovde smo zaštićeni od besnih žena, ali živimo samo od onog što sami zaradimo. Kad bi nas država pomogla da proširimo ovu našu kućicu, bilo bi mesta za još nekog jadnika. A i češće bismo pojeli nešto drugo, osim pasulja – zaključuje spasitelj zlostavljanih muškaraca.

(Višnja Aničić)