INTERVJU, DUCA MARKOVIĆ: Kako je propao rokenrol (FOTO) (VIDEO)

Prošlo je više od trideset godina otkad je nju vejv generacija uz taktove himne benda Šarlo akrobata "Niko, niko kao ja" objavila rat zatucanom poznom socijalizmu.

Preporučujemo

U inat konzervativnom i nazadnom establišmentu oni su farbali kosu u zeleno, šminkali se jakim crnim krejonom, nosili starke i čizme HTZ “Borovo”, pili tuborg iz malih braon flaša, čitali Kafku, prelistavali "Džuboks", "Izgled", "Polet" i divili se zabranjenim filmovima Živojina Pavlovića i Dušana Makavejeva.

Ovako je otprilike izgledala svakodnevica jedne od najlepših televizijskih voditeljki osamdesetih - Dubravke Duce Marković. Pankerke, njuvejverke, zaštitnog lica verovatno najbolje muzičke emisije svih vremena, “Hita meseca” (čitaj: jugoslovenske verzije kultne britanske emisije “Top of the Pops”).

S jednom od stožerki “beogradskog kruga” koji je okupljao tvorce novog talasa, autentičnom figurom SFRJ panka i roka, nalazimo se u prostorijama Drugog programa Radio Beograda kradući joj vreme u kojem osmišljava i uređuje emisiju “Večeras zajedno” o našim uspešnim ljudima iz dijaspore.

Uz cigaretu i gustu kafu bez trunke šećera, kraj prozora koji gleda na Hilandarsku, počinjemo priču od apostola njenog Kosančićevog venca:

- Ceo Kosančićev venac i deo ispod Patrijaršije (ulica kralja Petra), podsećaju me na moje čarobno detinjstvo. Tamo gde je danas nalazište Singidunuma bilo je jedno brdašce sa izviđačima, gde su neki "veliki dečaci i devojčice" bili face. Dijagonalno se nalazio plato gde smo igrali lastiš i "Između dve vatre". Taj plato postoji i danas, ali ga kvari jedna oronula baraka... Odrasli smo na Zmaju i "Magarećim godinama" Branka Ćopića, da bi nešto kasnije obožavali The Slade i Marka Bolana.

Kako je komunistički komšiluk gledao na to što se družite s unucima patrijarha Germana?

- Ma, to nikog nije interesovalo! Sećam se da su dolazili, nedeljom, onako elegantno obučeni kod mog dede na ručak. Zahvaljujući njima imali smo privilegiju da se igramo u podrumu i tumaramo po hodnicima Patrijaršije.

Majka vam je bila čuvena glumica i vodteljka Dnevnika Ljiljana Marković, a otac ugledni novinar (član prve redakcije NIN-a), osnivač "Dvestadvojke", veteran televizije Aleksandar Marković. Malo je, međutim, poznato da je vaš deda Radomir stradao tako što ga je Gestapou izdala majka Mire Marković?

- Moj otac je to objavio 1964. u knjizi "Duge godine". Brojni svedoci potvrdili su kako su moj deda i još dvojica intelektualaca bili mučeni, jer ih je Vera Miletić (uz ceo požarevački odred) prijavila Gestapou. Zbog nje je ubijeno više od sedamdeset ljudi.

Da li vam je svojevremeno zaista učiteljica zabranila da gledate u crkveno dvorište?

- Bilo je to 1967. Bila je subota (pošto se tad išlo i subotom u školu), i to Vrbica. Gledala sam kroz prozor kako se narod okuplja oko crkve, da bi mi učiteljica ljutito rekla: “Nemoj da gledaš kroz prozor. To je dekadentno!”

Za taj period su vezani i prvi odlasci u danas zabravljene bioskope Jadran, Kozara, Zvezda…

- Prvo sam prošla fazu u kojoj su me vodili u bioskop. Sećam se da sam prvo gledala “Meri Popins”. Mislim da im se posle pete reprize smučilo da me vode (smeh). Nešto kasnije sam sama išla u Jadran i Kozaru, a nije bilo problema da se skokne i do Drine (nalazila se preko puta današnjeg MUP-a u tadašnjoj Ulici 29. novembra). Samo u Partizanu (bioskop koji je emitovao erotske filmove - prim. aut.) nisam bila. Sećam se haosa koji je podigao Antonjonijev film “Blow Up” i toga koliko smo bili očajni što nam je bilo zabranjeno da gledamo Bertolučijev “Poslednji Tango u Parizu”, čije su projekcije išle od 23 časa. Bilo je to vreme kada je publika “razgovarala” s bioskopom.

Sećate li se prve ploče koju ste kupili?

- Ne sećam se prve, ali se sećam koja me je oborila s nogu. Bilo je to izdanje “Sticky fingers” benda The Rolling Stones. Nisam mogla da verujem kad sam videla da se otvara rajsferšlusom. Ploču mi je, inače, doneo rođak iz Sarajeva, koji ju je kupio od džeparca zarađenog branjem jagoda.

U Drugoj beogradskoj gimnaziji počinjete da se zabavljate sa Srđanom Gojkovićem Giletom, kasnije frontmenom Električnog orgazma. Ima jedna sjajna anegdota o vašem zajedničkom odlasku u čuvenu poslastičarnicu “Međed”?

- Gde ste to pročitali (smeh)! Moraću češće da čitam šta se o meni piše na internetu. Lepota tog vremena bilo je to što nikog nije interesovala veza dvoje poznatih ljudi. Da se kojim slučajem sve dešavalo danas, nema šanse da nas novinari i televizije ne bi maltretirale. A što se tiče tog “ekscesa” u poslastičarnici, to zapravo nije bilo ništa epohalno. Sedeli smo u čuvenoj poslastičarnici “Međed” u Knez Mihailovoj, kad je radnica odbila da me usluži čašom vode, te je Gile tresnuo čašom o sudoperu razbivši je u paramparčad. To je bilo sve.

U gimnaziji ste se družili i s Bajagom. Kakav je bio kao tinejdžer?

-  Za naše druženje su bile krive školske priredbe. Koliko se sećam, on je svirao gitaru, a ja sam vodila program. Inače, njegove svirke na ekskurzijama su bile redovna pojava. Znate, ono sedenje na zadnjim sedištima autobusa. I nije bio jedini... Toga odavno nema više među klincima.

Gile mi je svojevremeno pričao da je “Orgazam” nastao tako što je u junu 1980. kao bubnjar “Hipnotisanog pileta” iz zezanja pre koncerta u SKC-u od iste postave napravio predgrupu. On je svirao gitaru, koju inače nije umeo da svira, a umesto "Pileta", “Orgazam” je dobio ovacije. Bio je to početak novog talasa.

- Jednostavno smo pripadali jednom istom krugu ljudi koji je u jednom trenutku pred kraj gimnazije zamislio da želi da se bavi rokenrolom i da u tome uspe. Sećam se kako je stara hipi ekipa organizovala dešavanja za nas “nove klince” u SKC-u, kako smo visili na koncertima Limunovog drveta (preteča benda Šarlo akrobata sa udarnom trojkom: basista Dušan Kojić Koja, pevač Milan Mladenović i bubnjar Ivica Vdović VD - prim. aut.). Kasnije je centar sveta bio “Pevac”.

Tu su i šminkeri i pankeri bili zajedno?

- Baš tako, a onda bi se kolima u kolonama išlo na privatne žurke, po stanovima. Tamo si dobro prolazio ako od čitave gungule uopšte uspeš da uđeš. Posle je na red došla Akademija. Ima u pričama o našim druženjima dosta i usmenog predanja. Tako sam i ja dugo bila ubeđena da je u partizanima bilo mnogo lepo samo zato što mi je tata pričao kako su se tamo super zezali, a u partizanima je bio čitava dva i po meseca (smeh).

Pretpostavljam da ste farmerke kupovali u Trstu i da ste na hrvatsko primorje išli isključivo autostopom?

- Poznavala sam ljude koji su stopom obišli celu Evropu. Ja sam išla samo od Trpnja do Orebića, kako bih stigla do brodića koji će me prevesti do Korčule. Farmerke se jesu nabavljale u Trstu, a mi smo ih kupovali po beogradskim komisionima. Nosili smo spenserice i dukseve, vojničke jakne, čizme HTZ "Borovo"... Onaj ko je imao starke iz Amerike bio je hit (smeh), a većinu stvari šili smo kod lokalnih šnajdera. Pravi šok za moju familiju, međutim, bilo je moje farbanje u roze. Da priča bude bolja, ofarbala sam samo polovinu glave. Takva sam probala i da pevam u bendu “Defektno efektni”, ali nije mi baš išlo najbolje (smeh).

Baš u toj roze fazi zamolili ste Duška Radovića da vas uvede u novinarstvo. Kako je izgledao dijalog s beogradskom legendom?

- Veoma jednostavno. Bili smo na nekoj slavi, prišla sam Dušku i rekla mu da želim da se bavim novinarstvomm na šta me on pozvao u Studio B. Kad sam otišla tamo uputio me je na Slobu Konjovića (tvorca kultnih "Dobrih vibracija" - prim.aut.) koji mi je nakon tri dana rekao da napravim emisiju. Napravim intervju s mladim bendovima “Šarlo akrobata”, “Električni orgazam” i “Idoli” i tako dobijem svoju emisiju i termin - “Rok intervju”, utorkom na Studiju B.

Pretpostavljam da je između srpskog novog talasa i zagrebačkog novog vala bilo neke vrste animoziteta?

- Ma kakvi! To su bili sve ortaci. Pa obe grupacije su bile marginalizovane, te ne vidim zašto bi među njima bilo rivaliteta. Čak mislim da nikad ne bi bilo ozbiljne scene da se paralelno nisu odvijale stvari u Ljubljani, Zagrebu, Sarajevu, Beogradu... Pritom je cela priča bila analogna onome što se dešavalo u svetu. Druženje srpskih bendova i hrvatskih grupa novog vala (Azra, Prljavo kazalište, Haustor, Film) počelo je 1980. na neutralnoj teritoriji - subotičkoj Gitarijadi. Tu su instiktivno prepoznali da su na istoj strani zamišljene barikade.

Ko se od u to vreme aktuelnih bendova ipak držao nedodirljivim?

- Momci iz Prljavog kazališta. Oni su počeli ranije, imali su već album iza sebe kada su se pojavili bendovi poput Filma i Haustora, te su se držali malo po strani.

Nezamislivo je da pričamo o osamdesetim, a da ne pitam kakav je privatno bio Džoni Štulić?

- S njim sam se družila jedno vreme. Opisala bih ga kao biće koje je uvek bilo dubokomisleće po pitanju svega što radi. On je bio filosof po vokaciji i senzibilitetu. Svakako je bio najveći pesnik među rokerima.

Ostali ste upamćeni po emisiji “Hit meseca”. Kako ste iz Radija završili na TV-u?

- Kolega Vučko, muzički urednik na Studiju B, doveo me na televiziju da zamenim voditelja “Hita meseca” Aleksandra Žikića koji je otišao u vojsku. Posle probnih snimanja i silnih testova koje sam prošla, počela sam da radim. Uvek je bilo šest predloga za idući mesec, a predlog koji se emituje pre prvog mesta 99 odsto bi sledećeg meseca dospevao u sam vrh, ako ne bi bio i prvi. Štos je bio da ubediš urednika da tvoje favorite stavi u taj vrh (smeh).

Jednom ste usred živog emitovanja završili na leđima?

- Trebalo je da ide stvar “Dečko ajde oladi”, a Đole iz Lakih pingvina da mi iz štosa baci neko barutno punjenje kraj glave. On je to i uradio ne znajući da je stavljeno više baruta nego što treba… Od siline eksplozije pala sam na leđa. Brzo sam se digla na noge, skrivajući šaku punu kose i pokazujući kamermanu da me slika u totalu.

Deluje nezamislivo, ali u jednoj emisiji "Hita meseca" učestvovala je i Lepa Brena?

- Bilo je to sredinom osamdesetih. Lepa Brena je pevala "Sitnije, Cile, sitnije" zato što je s tom stvari učestvovala na Jugoviziji. Emisija "Hit meseca" bila je u stvari presek srednjeg zajedničkog imenitelja muzičkog ukusa tadašnje Jugoslavije, pa je na istoj listi, pored Lepe Brene, predlog bio i pijanista Kemal Gekić sa Šopenovom etidom.

Kako je novotalasna ekipa gledala na to što su Šaper i Krstić iz VIS Idoli “izdali” ideale za koje se borila zajednica?

- Oni nisu u suštini bili toliko zagriženi za muziku. Njih kao da je samo u jednom trenutku ponela cela ta priča. Naposletku, niko od njih i nije nastavio da se bavi muzikom. Otišli su u marketinške ili medijske vode.

A, onda nastaje haos devedesetih. Beogradski krug 22. aprila 1992. na Trgu Republike diže svoj glas protiv rata, međutim, glavešine se prave da ga ne čuju. Njuvejveri se poslednji put u punom sastavu okupljaju oko velikog antiratnog koncerta "Ne računajte na nas". Neposredno pre toga Čavke, Švaba i Gile iz Orgazma, Anton i Cane iz Partibrejkersa i Milan iz EKV prave grupu Rimtutituki i objavljuju singl "Slušaj vamo".

- Tokom devedesetih duboko sam verovala da mogu nešto da promenim. Znala sam šta su muzičari u svetu radili, pa sam imala iluziju da rat mogu da zaustavim muzikom. Onda sam s grupom ljudi (od kojih su neki danas uticajni u nevladinom sektoru, a neki u politici), napravila koncert na Trgu Republike koji se zvao "Ne računajte na nas". Tog 22. aprila na Trgu su svirali svi najbolji beogradski bendovi i naravno čuveni Rim-tuti-tuki. Bili su tu i glumci iz čitave bivše Jugoslavije, među njima Rade Šerbedžija i Mira Karanović. Nedvosmisleni signal protiv rata dalo je više od četrdeset hiljada ljudi. Međutim, Televizija Beograd je izvestila da je bilo svega pet hiljada. S obzirom na to da je još uvek funkcionisao sistem Jugoslovenske radio-televizije, uradila sam reportažu od desetak minuta i poslala je u sve republike bivše Jugoslavije. Niko je nije emitovao.

Posledica organizacije ovog koncerta bio je završetak vaše karijere. Dobijali ste i preteća pisma?

- Tad sam shvatila da je sve to što radim nemoguća misija, da rokenrol nikoga ne interesuje i čvrsto sam rešila da odolim pozivima opozicionih stranaka da se uključim u politički život. Sve što sam tada uradila, uradila sam iz sebe. Međutim, počela sam da dobijam preteća pisma s porukama tipa: "Izdala si srpsku stvar", "kako te nije sramota". Narednih godina nešto sam pisala, raduckala, postala sam i majka, ali sam napravila ozbiljan otklon od svega. Zbog svog angažmana dobila sam dosije u RTS-u i zabranu pojavljivanja pred kamerama. Zbog oca, koji je bio na samrti, nisam dobila otkaz.

Šta je sin Kos Gaspari nasledio od vas? Voli li muziku?

- Studira Fakultet za medije i komunikacije. Od muzike ga je mnogo više zanimala gluma, međutim, shvatio je da to nije dobar izbor za vremena u kojima živimo. Jedno je sigurno: nikad neće biti novinar! Čak je na jednom upitniku u polju “čime biste voleli da se bavite” napisao “ne želim da budem novinar”.

(Katarina Vuković)