Da li znate gde se nalazio beogradski kvart Englezovac i po kome je dobio ime? (FOTO)
Na egzotičnoj prestoničkoj periferiji koju su stariji Beograđani pohodili zbog lova na patke, a najmlađi zbog potrage za pustolovinama, sve do 1886. nalazio se Simićev majur. Te godine, to imanje je jedan Škotlanđanin izvanrednog investitorskog njuha, Frensis H. Makenzi, kupio od Stojana Simića za 4.800 dukata, izazvavši opšti podsmeh i ruganje Beograđana. Ostalo je istorija
Tamo gde se danas nalazi Trg Slavija sa svojom kontroverznom, raznobojnom muzičkom fontanom, do pred kraj XIX stoleća nije bilo ničega osim močvare i trske, nešto njiva i voćnjaka. Bila je to egzotična periferija gde su stariji Beograđani odlazili u lov na patke, a najmlađi u potragu za pustolovinama.
Preporučujemo
GLAVNJAČA, CENTRALNI ZATVOR STAROG BEOGRADA: Otkrivamo gde se nalazila ova zgrada (FOTO)
BEOGRAĐANKE KAO U "SENKAMA": Rani radovi Milene Pavlović-Barili dokazuju da je Bjela sve pogodio! (FOTO)
Nazivao se taj predeo — Simićev majur. Stojan Simić, vešti političar i još veštiji trgovac nepokretnostima, nalazio se u vlasništvu tog zemljišta, te otuda i njegovo ondašnje ime (takođe je, između ostalog, bio vlasnik i današnjeg Pionirskog parka i prostora Starog i Novog dvora, između zgrada Narodne skupštine i one koja je tome služila do prošle decenije).
Desilo se da je osamdesetih godina tog veka u Beogradu, kao predstavnik Britanskog biblijskog društva, boravio obrazovani škotski filantrop po imenu Frensis H. Makenzi, čovek izvanrednog investitorskog njuha za koga je naš državnik Čedomilj Mijatović govorio da je "najljubazniji, najpobožniji, najispravniji i najmilosrdniji među ljudima", i koji je potrošio velike svote novca za pomoć udovicama i srpskoj ratnoj siročadi.
On je, na opšti podsmeh i ruganje starih Beograđana, pazario od Stojana Simića, za u ono vreme abnormalnu sumu od 4.800 dukata, to imanje između današnje Beogradske, Njegoševe, Trga Slavije, Bulevara oslobođenja koji se tada zvao Kragujevački drum, i vrha Vračarskog platoa.
Umesto da uradi ono što su svi od njega očekivali, da se posveti poljoprivredi i bude do kraja nebulozan, on je to zemljište lepo isparcelisao i prosekao pravilnim sokacima. Onda je te parcele počeo da prodaje Beograđanima, uz uslov da na njima grade kuće od tvrdog materijala. U prvi mah, svi su mislili da je lud: ko će, pobogu, graditi kuću u toj nedođiji?!
No, vrlo brzo cena placa je dostiglu sumu od 1.000 dukata i svima je bilo potpuno jasno kakav je poslovni genije taj stranac sa Ostrva. Prozvali su ga čak — "Lukavi Škotlanđanin". Dakle, znali su ondašnji Beograđani jako dobro koje je njegovo pravo poreklo, ali ih to nije nimalo omelo, niti su videli kontradikciju u tome, da nazovu čitav kraj — Englezovac. Uostalom, možda se Makenzi jednostavno "pravio Englez".
Svega tri godine nakon ove akvizicije Makenzijeve — po kome, slobodno se može reći, glavna ulica tog kraja grada, ona koja ga seče po sredini i od Slavije vodi ka Gradiću Pejtonu i Čuburskom parku, danas nosi ime — podignut je Hotel Slavija; bilo je, doduše, to daleko skromnije zdanje od ovog sadašnjeg (premda je "skromnost" i dalje reč koja hotel sam po sebi opisuje), a oštećeno je tokom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941.
Takođe, Makenzi je već 1888. podigao i sopstvenu kuću, "Salu mira", koju su 1910. kupili Srpska socijaldemokratska stranka i Glavni radnički savez i pretvorili je u Socijalistički narodni dom, koji je postao stecište prestoničkog radničkog pokreta. Kasnije je ona postala pivnica "Vračar", potom i bioskop "Slavija", a to što je od 1981. godine bila pod zaštitom države nije nas, naravno, sprečilo da je 1991. godine srušimo jer je tu jednostavno morao biti parking i gotovo, parking je bitniji od istorije i zgrade pod zaštitom države.
Desno pored "Sale mira", Makenzi je bio podigao i zgradu muške Škole za nepismene, a potom i zgradu Škole za ženski ručni rad koju je narod prozvao "Ženska radenička škola"; ona će kasnije postati Srpska slikarska škola.
Dakle, u i oko bivšeg Simićevog a sada Makenzijevog majura, nicale su privatne kuće, objekti od javnog značaja, a nicale su i kafane poput one kod "Tri seljaka" (ako se nisu tri seljaka uortačila, sagradila je i otvorila, ništa se nije desilo), kod "Rudničanina" (sigurno neki čovek sa Rudnika), kasnije i "Astronomije" i "Male Astronomije" (najgenijalniji nazivi za kafane od postanka sveta; nalazile su se na uglu Kneginje Zorke i Bulevara oslobođenja, ali su srušene 1996. godine; danas je tu jedno veliko ništa, ograđena rupa po kojoj se lepe reklamni plakati) te "Orača", još jedne čuvene englezovačke institucije koje više nema, i tako dalje.
Već 1890. godine, samo četiri nakon one kupovine koja je izazvala sprdnju Beograđana koji su popili svu pamet ovoga sveta, Srba koji se svemu što i malkice miriše na ekscentričnost podsmevaju, ovaj kraj je postao zvanični kvart, jedan od devet koliko ih je bilo u ondašnjem Beogradu.
54.000 ljudi živelo je i radilo, vodilo ljubav, kuvalo kafu, pilo vino i pivo, rađalo decu, ogovoralo komšije, hvatalo krivine, jurilo suknje i pantalone, dizanjem šešira pozdravljalo gospodu i gospođe, varalo bračne drugove, pljuckalo semenke, i psovalo gradsku i državnu vlast u Varoškom, Vračarskom (tada mnogo širi pojam nego danas), Terazijskom, Dorćolskom, Savamalskom, Palilulskom, Topčiderskom i Gradskom kvartu (Kalemegdan), i konačno, u Englezovcu.
Englezovac, dakle, nije bio striktno Trg Slavija, već čitav taj potez od nje pa do možda čak današnjeg Južnog bulevara a između Bulevara oslobođenja, Beogradske, Njegoševe i Maksima Gorkog.
Pre nego što je preminuo 1895. godine, zapisao je ovo: "Terazijska, Milanova i Kragujevačka ulica produžuju se pravom linijom kroz moju zemlju. Pa kako se ista zemlja povlači u ovom pravcu i postepeno podiže do nivelacije sokaka varoškog oko 13 metara do blizu vrha brda, to razlozi za harmoniju i lepotu zahtevaju da se glavna ulica izvede do na vrh brda koje bi se takođe, imalo priključiti varoši, pa da se na njemu podigne jedna lepa zgrada kao sto je u Parizu Šan-Zelize (avenija Jelisejska polja; Makenzi je verovatno mislio na obelisk na Trgu Konkord ili pak na Trijumfalnu kapiju na Trgu Šarla de Gola). Tako bi se učinio lep završetak glavne ulice, da se podigne lepa javna zgrada na tom mestu, za koju bih ja dragovoljno dao plac".
Makenzija je nasledio londonski doktor Gratan Ginis, koji je nastavio da prodaje parcele koje su preostale. Takođe, Ginis je obavestio beogradskog mitropolita Mihaila da je jedan deo svog imanja Makenzi zaveštao Srpskoj pravoslavnoj crkvi za gradnju budućeg Hrama Svetog Save.
Iste godine utemeljeno je "Društvo za podizanje hrama svetog Save na Vračaru", podignuta je i manja privremena crkva koja je kasnije pomerena da bi stvarna gradnja mogla da počne, a Englezovac zbog toga postaje Savinac, i to čini se "dekretom" jer je kažu nekima u Crkvi smetalo da se prostor na kome će najvećem svetitelju našem biti podignut hram zove po nekom strancu koji je poklonio zemlju za gradnju tog hrama.
Sam Trg Slavija 1947. godine menja ime u Trg Dimitrija Tucovića, a nakon sloma socijalizma trgu se vraća staro koje je ionako uvek kolokvijalno korišćeno. A tada se staro ime vraća i onoj Makenzijevoj ulici koju smo pominjali, koja se do 1896. godine zvala Oraška, da bi potom bila nazvana po dobrom starom Škotlanđaninu Frensisu.
Ako ste mislili da su joj naziv komunisti promenili, grdno se varate: nažalost, poslednji trag tog zaslužnog čoveka, Škota i Beograđanina, uklonjen je već 1930. godine kada je nezahvalna Srbija promenila naziv te ulice u Cara Nikole II. Ona se potom u periodu 1946-1952. zvala Maršala Tolbuhina, potom do 1965. godine Ulica ratnih vojnih invalida, a onda nakon popuštanja zategnutosti između SFRJ i SSSR ponovo Maršala Tolbuhina. To je ostala do 1999. kada smo joj vratili ime koje mora, jednostavno mora, da nosi.
Što se Beogradske ulice tiče, ona se baš tako zvala sve do 1930. godine, kada joj daju ime Hartvigova, po ruskom carskom poslaniku u Beogradu, Nikolaju Hartvigu, osvedočenom prijatelju srpskom koji je u našoj prestonici službovao u onih pet godina koje su prethodile Prvog svetskom ratu. Usred nemačke okupacije, kvislinška vlast Milana Nedića i Dimitrija Ljotića vraća joj naziv Beogradska, potom u prvi mah nakon oslobođenja dobija pomalo rogobatni naziv Ulica Narodne Republike, da bi u periodu 1953-1992. bila Ulica Borisa Kidriča, nosioca slovenačkog ustanka 1941. godine.
A Englezovac, Savinac, danas je Vračar. Najmanja, i najšarmantnija beogradska opština. Što se kaže: najskuplja.
(O. Š.)
Povezane vesti
Uhapšen napadač (41) iz parka u Mirjevu: Sinoć ranio muškarca (46), večeras mu određen pritvor
Sloba Radanović odveo sina u srpsku svetinju, usnimio ga, pa mu se obratio: Objavio emotivni video
Traktor prešao preko tela muškarcu: Zadobio teške telesne povrede
Nastavljeno ponovljeno suđenje suspendovanom inspektoru Stoliću
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Priče sa Weba
Jeleni je dijagnostikovan rak debelog creva, a sve je počelo od OVOG simptoma: "Hranila sam se zdravo i trenirala, a onda je počela moja BORBA ZA ŽIVOT" (FOTO)
SRBIJA U OBRUČU OPASNOG VIRUSA! Oglasio se "Batut": Zemlje oko nas u visokom riziku, TRAJNI INVALIDITET moguća posledica
Umro Mile Ćulibrk, legenda Beograda, takozvani "Kralj pljeskavica"
Buki
Hvala Englezu sto je uredivao Beograd i sto je od blatnjave ledine pravio moderan grad, hvala Turcima za prvu kafanu u Evropi, prvu pijacu, prvo kupatilo.
Podelite komentar
Majkl
Иначе куриозитет Славије је и тај, да је данашњи изглед са кружним током и баштом у средини, добила током немачке окупације 1941-1944 године. Немци су ваљда ради брже проходности својих трупа према аутокоманди и ко зна где још, направили кружни ток са кружним травњаком у средини (некадашњим спомеником Д. Туцовићу а данашњој фонтани) и саобраћајно-урбанистички створили данашњи изглед.
Podelite komentar