50 godina od studentskih protesta '68 u Jugoslaviji i svetu: "Budimo dostojni naših drugova iz Berlina i Pariza" (FOTO) (VIDEO)

Godinu 1968. obeležio je bunt mladih širom sveta, pobune i težnja za promenom izražavala se od Tokija i Los Anđelesa na ulicama, fakultetima, fabrikama. Bio je to poslednji uzlet levice. Jugoslavija je tada bila deo sveta, kada su se studenti pridružili svojim kolegama iz Berlina, Čikaga, Pariza, tražeći konkretno kod nas - više socijalizma. To je bio prvi otvoreni napad na tadašnji Titov režim, a sa distance od 50 godina od tih dešavanja, ostaju pitanja šta su studentske demonstracije u junu donele i zaista promenile.

Mnogi se slažu da je Tito tad odneo pobedu, kada je posle sedmodnevnog štrajka održao govor u kojem je priznao da su studenti u pravu. Mnogi su nakon toga proslavljali pobedu, dok je bil i onih koji nisu verovali u iskrenost maršalovih reči. Ali, pođimo redom.

Preporučujemo

Svetlana je bila zastrašivana i tučena, otišla je iz Srbije i štitila izbeglice: Otkriva nam u kakvom scenariju "Monti Pajtona" danas živimo (FOTO)

Ubistvom Če Gevare 1967. i Martina Lutera Kinga 1968. godine, kao da se razbio balon neispunjenih očekivanja. Razočarenje postojećim stanjem, demonstracije su pokrenute različitim društvenim uzrocima, a svaka od njih imala je svoje neposredne povode. U Francuskoj, gde je prvo i krenula pobuna u Evropi, studenti su ustali protiv najavljenih reformi u maju, pridružili su im se i radnici i ostali građani. U Japanu su ustali sa studentima seljaci, protiveći se američkom korišćenju domaćeg aerodroma i američkoj bazi. U SAD su protesti bili upereni protiv Vijetnamskog rata i sagregacije, u Čehoslovačkoj je proces reformi zaustavljen slamanjem "Praškog proleća", dok su u Moskvi protestovali protiv ulaska Sovjeta u Prag. Bunt se prostirao po celom svetu, na Istok, na Zapad, na Latinsku Ameriku, Aziju, Afriku.

Grafit posvećen Karlu Marksu u učionici na okupiranom Univerzitetu u Lionu, maj 1968. Foto: Wikimedia / GeorgeLouis

Društveno-politički pokreti uzdrmali su razne političke režime, mnogi intelektualci stali su iza mladih, svesni situacije da se dalje ne može ukoliko ne dođe do promena. Zajednički imenilac svim pobunama je omladina, nikad odlučnija da istraje u svojim zahtevima.

Takva omladina je bila i u Jugoslaviji, udružena i solidarna, tražeći ne samo svoja prava već i za sve druge, nešto što je danas skoro nemoguće videti igde u svetu. Studenti su se tada borili, između ostalog, protiv nezaposlenosti, ugrožavanja osnovnih demokratskih prava i protiv privilegija komunistikih funkcionera.

Iako su određeni studenti spremali akciju pobune za septembar iste godine, talasi demonstracija s proleća iz sveta preneli su se ranije nego planirano na Jugoslaviju, na Beograd, Sarajevo, Zagreb i Ljubljanu. Beograd je ipak obeležio najveći odziv i započeo čuveni štrajk u trajanju od sedam dana. Povod za izbijanje demonstracija bio je banalan, a mnogi učesnici tadašnjih dešavanja rekli su nam da se zapravo samo bio potreban neki razlog za revoluciju.

Povodom obeležavanja 50 godina od "Lipanjskih gibanja", Telegraf.rs je razgovarao sa učesnicima demonstracija, tadašnjih studenata, o njihovim očekivanjima i nadanjima, razlozima za dizanjem prve pobune u komunističkoj Jugoslaviji, o onome šta se dešavalo nakon "pobede" godinama kasnije i kako oni sad gledaju na sada daleka dešavanja. Mnogima od njih život je obeležila 1968. godina, usmerila im dalji tok života i odredila ih.

Studenti kod nadvožnjaka 3. juna 1968. godine Foto: Arhiv Jugoslavije / Tanjug / Živorad Žika Vučić i Anton Vaš

KAKO JE SVE POČELO?

Tokom 1965. godine započela je privredna reforma, a njeni efekti bili su nagli rast cena i nezaposlenost, jer su mnoge firme zbog neefikasnog poslovanja propadale. Mnogi radnici mesecima nisu primali platu. Veliki broj radnika zato odlazi u inostranstvo, gde je jugoslovenska radna snaga bila dobrodošla. Za razliku od 1964. kada je iz zemlje otišlo 138.000 ljudi, četiri godine kasnije taj broj je dostigao 401.000. U samoj zemlji ekonomske tenzije su rasle.

Uveče 2. juna 1968. godine bila je zakazana manifestacije pod nazivom "Karavan prijateljstva '68" i "Mikrofon je vaš", čiji su organizatori bili Dom omladine Beograda i list "Večernje novosti". Manifestacija je prvobitno trebalo da se održi napolju u omladinskom naselju, s tim da su njoj mogli da prisustvuju i studenti i građani. Pošto su meteorolozi najavili kišu, odlučeno je da se priredba održi u sali Radničkog univerziteta na Novom Beogradu.

Zbog ograničenog broja mesta u sali, prioritet ulaska na priredbu imali su brigadiri, a za sve zainteresovane studente nije bilo dovoljno mesta. Oni koji su ostali napolju protestovali su i uskoro su počele da lete kamenice. Priredba je prekinuta i došlo je do opšte tuče između brigadira i studenata. Uskoro je došla i milicija, koja se u pokušaju da uspostavi red otvoreno sukobila sa studentima.

Trećeg juna održani su sastanci i nekoliko hiljada studenata krenulo je prema Beogradu noseći zastave, Titove slike i parole. Poznat je obračun demonstranata i policije kod beogradskog podvožnjaka, koji se nalazio na mestu kod današnjeg Ju biznis centra na Novom Beogradu.

Pogled sa nadvožnjaka na Novi Beograd i sukobe studenta sa milicijom, kada su krenuli prema gradu Foto: Arhiv Jugoslavije / Tanjug / Živorad Žika Vučić i Anton Vaš

BUNT NEZADOVOLJNIH

Dragomir Olujić Oluja, filozof i levičarski aktivista, tada na prvoj godini Fakulteta političkih nauka, bio je jedan od šest ljudi na suđenju u Procesu šestorci. Nakon studentskih demonstracija nije se zaustavio, već je zajedno sa drugim kolegama, istomišljenicima, nastavio da se bori kroz disedentke krugove. Pitali smo prvo Oluju da li je tog 2. juna padala kiša, kako su najvaljivali, kada je i manifestacija "Karavan prijateljstva" pomerena za zatvoreni prostor, zbog koje su načelno počeli prvi nemiri.

- Nije padala kiša, tako se naprosto desilo. Na celom Univerzitetu je bilo oko 70.000 studenata, a u Studenstkom gradu 8-9.000, s tim je kapacitet doma bio negde oko 4.800 mesta. Ali je u svakoj sobi bio barem jedan ilegalac. Krenula je cela kolona, 2-3.000 najmanje ka gradu. Tu se onda, naravno, i skupilo ljudi koji su nam se priključili usput. Posebno tog drugog dana nakon vesti da je grupa huligana krenula ka gradu. Bilo je oko 5.000 ljudi kada je izbila ta tuča.

Radio Studentski grad, obaveštava o incidentu rečima da "opet tuku studente", ceo Studentski grad ustaje. Većini učesnika incijalna kapisla za priključivanje protestima bila je tortura milicije nad studentima.

- U sukobu sa milicijom, studenti zauzimaju vatrogasna kola koja su služila milicionerima kao vodeni top, Predrag Bogdanović Ci, moj dve godine stariji gimnazijski kolega iz Sombora, sa kabine ovog vozila svojim govorom "određuje" tok sukoba i pokreta koji tu nastaje: "Budimo dostojni svojih drugova iz Pariza i Berlina!" Studenti pale vatrogasna kola, potiskuju miliciju, tuča zahvata gotovo ceo Novi Beograd, a sukob se oko ponoći završava - kako bi i mogao drugačije - "pobedom" milicije i povlačenjem studenta u svoj "grad" - priča nam Oluja.

Studenti nisu otišli na spavanje te večeri, već su kuvali plan za dalje dok su informacije o neredima zahvatile medije, prenoseći lažne informacije, danas poznatije kao "fake news".

Dragomir Olujić Oluja Foto: Privatna arhiva

- Malo njih je otišlo na spavanje, odmah su počele rasprave oko toga šta i kako dalje... Došlo je mnogo naših drugova i prijatelja iz drugih krajeva grada, drugih domova, čak i komšija... Dok smo raspravljali, u unutrašnjost je otišla štampa sa "informacijama" da je velika grupa huligana divljala Novim Beogradom, a Televizija Beograd u vanrednim Vestima, oko četiri ujutro, ponovila tu "vest". Dogovorili smo se da organizujemo miting i posle mitinga da odemo pred Saveznu skupštinu sa zahtevima za hitnim rešavanjem socijalnih, političkih i, naravno, studentskih, univerzitetskih problema, kao i da zatražimo kažnjavanje odgovornih u miliciji za prekomernu upotrebu sile protiv studenata.

Načelnik beogradske policije Nikola Bugarčić izdao je naređenje policiji da studenti ni po koju cenu ne smeju da prođu. Policija pod šlemovima upotrebila je i vatreno oružje. Bilo je mnogo ranjenih, a broj poginulih je zataškan, ali se govorilo o jednog do četiri poginula lica.

Kako je Berlin imao Rudija Dučkea, Pariz Danijela Kon Bendita, a Sjedinjene Države Ebija Hofmana, tako je Beograd imao svoje vođe šezdesetosamaša - Aliju Hodžića i Vladimira Mijanovića, poznatijeg kao Vlada Revolucija. Po Oluji, dva najvažnija čoveka "lipanjskih gibanja" u Beogradu.

- Naravno, kad smo sutradan, oko 11 sati, krenuli ka Beogradu, kod podvožnjaka su nas dočekale velike snage milicije, prugom se u oba pravca kretala maneverska kompozicija, lokomotiva sa desetak vagona, tako da se nije moglo pretrčavati preko nasipa (pričalo se da je s druge strane bila stacionirana poveća jedinica JNA, čak sa tenkovima), tu je bilo i desetak političara...Prvo je došlo do pregovora - s jedne strane Vlada Revolucija, profesor Dragoljub Mićunović i grupa studenata, a sa drugeVeljko Vlahović, španski dobrovoljac i partijski kulturnjak, Miloš Minić, predsednik Skupštine Srbije, Branko Pešić, gradonačelnik Beograda, Simeon Zatezalo, gradski partijski funkcioner, Slavko Zečević, prvi milicioner Srbije i drugi. Političari su predložili da formiramo studentsku delegaciju koja će biti primljena u odgovarajućim institucijama, a Vlada i Mićun su ustrajavali na našim zahtevima i nameri da svi idemo pred Skupštinu SFRJ.

Vlada Revolucija i danas izlazi na ulicu sa svojim prepoznatljivim transparentima, ispred kordona policije u Beogradu 1. maj 2018. Foto: N. Ivanovski

Prema Olujinim rečima, iz grada i drugih studentskih domova prijatelji, drugovi i kolege sa studija su "punili" fakultete i čekali ishod kod podvožnjaka. Mnogi iz Studenjaka su na razne načine, nekolicina čak preplivavajući Savu ili Dunav, stizali do grada, do Beograda, do svojih fakulteta.

- Ja sam bio u masi studenata, čekali smo da se pregovori završe, i nastavimo dalje. Posle izvesnog vremena došlo je do incidenta, niko ne zna kako, izbila je tuča, pendreci su sevali, čuli su se pucnjevi, letele su kamenice, bilo je suzavca, milicija je tukla sve redom, posebno devojke, batine je dobio i Miloš Minić, pokušavajući da od batina spasi jednu devojku, ja sam dobio kamen u leđa (i danas ga čuvam kao "uspomenu"), verovatno od nekog kolege koji je loše gađao. Činilo mi se tada da je tuča trajala satima, a verovatno nije ni dvadeset minuta, na kraju smo poterani nazad, u Studenjak, ranjeni su prebacivani u bolnice, govorilo se o poginulim studentima, ali to nikad nije potvrđeno... Ostalo je poprište puno razbacane odeće i obuće, drugih ličnih stvari... Mi smo se posle dugo (crno-humorno) zezali: "Idem(o) da kod podvožnjaka kupim(o) cipele, sako, torbu...".

Nadvožnjak na Novom Beogradu i ostaci odeće i obuće studenata Foto: Arhiv Jugoslavije / Tanjug / Živorad Žika Vučić i Anton Vaš

SEDMODNEVNI ŠTRAJK

U osamnaest časova uveče u zgradi Rektorata, gde se nalazio i Filozofski fakultet, održan je hitan sastanak svih dekana fakulteta i akademija i donesena je odluka o opštem štrajku univerziteta, prekidu predavanja i ispita. Rektor Beogradskog univerziteta Dragiša Ivanović bio je u poseti istočnoj Nemačkoj. Iako prozivan od strane studenata, da se stavi na čelo pobune, on se nije pojavljivao u Beogradu. Među studentima je kružila šala "... da je zgrabio prvi bicikl i krenuo prema Beogradu". Došao je nakon par dana kada se situacija donekle "stišala".

Beogradski univerzitet je odmah nazvanom Crveni univerzitet "Karl Marks", proglašen je štrajk i okupacija fakulteta, formirani su akcioni odbori po fakultetima i na nivou univerziteta, zborovalo se i raspravljalo, organizovale razne druge aktivnosti, pre svega kulturne, gotovo 24 sata dnevno... Stvorena je svojevrsna Republika slobode, kako nam priča Oluja.

Miodrag Kapetanović u to vreme studira matematiku na PMF-u, bavio se aktivizmom i pre demonstracija. Kada je proglašen kraj štrajka i zaigralo se kolo nakon Titovih reči, bio je jedan od malog broja koji je znao da će se suštinski nešto promeniti.

- Čuo sam da se nešto dešava, stanovao sam u Jevrejskoj ulici na Dorćolu i odšetao se do Filozofskom fakultetu. Sa balkona što gleda na Vasinu, tu se pojavio Vlada Revolucija sa krvavom zastavom i rekao: "Ovako su tukli naše drugove kod podvožnjaka". Mi smo bili zapanjeni, odmah mi je skočio pristisak i nikad nije ni pao (smeh). To je bilo stvarno strašno, da narodna milicija tuče studente. Svima nam je pukao film i svi smo bili besni.

Miodrag (prvi sa desne strane) tokom izvođenja Antifašističkog hora za 1. maj Foto: N. Ivanovski

Miodrag je na Filozofskom sedeo do kasno u noć, vraćao bi se kući kako bi sakupio energiju za sutradan.

- O ispitima nisam razmišljao, ni u ludilu. Na mene je strašan utisak ostavio, nakon te tupe propagande, video sam u saopštenjima vrha partije, sve više su bila oštrija. Sve više se pojavljuje nešto kao vid pretnje. Video sam i kod nas zamor materijala, tih sedam dana. Video sam da idemo u ćorsokak. Da odustanemo ne možemo, jer su osnovni zahtevi bili da se kazne ti koji su pretukli studente.

U duhu revolucije koja je zahvatila studente, na njihovu stranu su stali i profesori, koji su ih sami učili o boljem i jednakijem društvu.

- Na mene su najviše uticali ti čuveni profesori, svojom slatkorečivošću i svojom pričom o integralnom samoupravljanju. Nekoliko dana pre 2-3. juna, bila je serija predavanja na Kolarcu, na temu socijalne nejednakosti. Sećam se da je govorio Miroslav Pečujlić, govorio je da to nisu dobre te nejednakosti. To smo sve slušali, a onda su se protesti nadovezali na to.

U poslednjem broju lista "Student" za tu godinu, Đorđije Vuković je u uvodniku napisao: "Spremaju li studenti još nešto sem ispita?", dok je Mirko Klarin u "Susretima" napisao: "Ne bi me iznenadilo da ovde sutradan studenti počnu tu priču."

Kapetan Mišino zdanje danas, gde se nalazio Filozofski fakultet 1968. Foto: Wikimedia/Matija

- Samo se čekao trenutak - kaže za Telegraf.rs Oluja.

- Doneta je ta odluka da se okupiraju fakulteti i da se stupa u sedmodnevni štrajk, sa posebnim naglaskom na sedam dana, jer smo znali da ne može više izdržati. Ograničili smo ga, nismo išli grlom u jagode, nego smo znali kolike su nam snage. Očekivali smo da će nam se radnici pridužiti, pokušali smo ali se vlast dosetila i zna šta se radi u takvim situacijama, pa su nas sprečili da nam se pridruže.

Radnici iako sprečeni fizički da daju podršku studentima, pružali su pomoć finansijsku, materijalnu, koliko su mogli. Zahtevi studenata, izraženi u akcionom programu i Rezoluciji studenata BU, te dokumentima pojedinih fakulteta, bili su - pre svega i pretežno - socijalni: "Dosta korupcije", "Dole crvena buržoazija", "Protiv smo pretvaranja društvene svojine u akcionarsku", "Za smanjivanje socijalnih razlika", "Likvidirajmo privilegije", "Za integralno samoupravljanje" i "Efikasnije rešavanje problema nezaposlenosti", samo su neki od slogana studentske revolucije. Posebno mesto su imali zahtevi za "oslobađanjem medija". Traženo je i kažnjavanje i smenjivanje odgovornih za nasilje nad studentima.

- Profesori su bili potpuno neupotrebljivi u političko-operativnom smislu. E, sad, ima tu još nekih stvari koje su dolazile dobre sa njihove strane, recimo Crveni Univerzitet "Karl Marks". Bilo je ideja, još nije bila objavljena, da se nazove po Josipu Brozu Tita. Onda je Ljuba predložio neka se zove Crveni Univerzitet "Karl Marks", to neće niko moći da ospori, zajebali smo Tita. Drugi deo, ako si gledala slike koje su bilo okačene na Filozofskom, vidiš da je Tito samo u partizanskoj uniformi, nije čak ni u maršalskoj, to je isto fora. Manje-više uloga njegova partizanska nije sporna, sad ljudi su po sistemu krivih sudova i telefona, zaključili da nemamo ništa protiv Tita. Da smo ga stavili u maršalskoj unifromi, bili bi drugačije. Ti si morao da imaš nekakav odnos prema Titu, bez obzira šta sad mislio o njemu. Ako već moraš, daj sa što manje štete, bar za ono zašta smo mi hteli. I to nam je bilo rešenje, Tito u partizanskoj uniformi. Mi smo nju zakačili na fasadu Rektorata u dvorištu. I sad, prvo ili drugo veče, dođe policija sa vatrogasnim kolima sa stepenicama da skinu slike. Bili su tu Marks, Engels i Lenjin. Sad oni da uhvate sliku, vidiš Vlada Revolucija povuče i naravno da nisu skinuli. Narod napolju navija - opisuje nam atmosferu Oluja tih dana na Filozofskom.

Na Filozofskom fakultetu počeo je intenzivan program. Po ugledu na Francusku buržoasku revoluciju formirani su "konventi" za ekonomiju, politiku i druge teme. Profesori kao što su Nikola Milošević, Dragoljub Mićunović i drugi držali su predavanja i diskutovali su sa studentima o svim problemima društva.

Demonstranti su imali nekoliko ključnih zahteva: ideološki pluralizam, mogućnost opoziva delegata i stvarna vlast zajednice, stalni protok ideja i borba protiv monopolisanja informacija i znanja. Zatim, borbu protiv svih oblika hijerarhizacije, ukidanje podele rada, da firmama upravljaju radnici, a fakultetima studenti.

Ana Kotevska je tada imala 20 godina, bila je treća godina na svetskoj književnosti i druga na Muzičkoj akademiji. Kada je čula za proteste nalazila se na fakultetu.

- To je bilo popodne i neko mi je rekao krenuli su sa Novog Beograda, idemo svi na Filozofski fakultet. Odmah sam krenula, takva nam je bila i grupa, svi su otišli, ali tačno sad mogu da vam kažem imena i prezimena ko nije otišao. Do dan-danas to niko nije zaboravio. Onda smo došli na Filozofki i tamo sam videla gomilu ljudi koje sam znala iz nekih drugih konteksta.

Kad je Ana došla na Flozofski, u atrijumu je bio klavir, bio je pijanista Minderović (sin Čede Minderovića pesnika), on i njegov brat koji je svirao čelo bili su odmah tu.

Ana Kotevska Foto: N. Ivanovski

- Onda smo se smenjivali na klaviru, animirali. Tamo sam videla te noći da meni ne odgovara baš sve u tom protestu zato što su me odmah vrbovali u trockistički pokret, što mene uopšte nije interesovalo, nisam bila ni u partiji. Bila sam tu iz senke, ali sam sve vreme tu bila kao osica. Onda sam odjednom shvatila da Muzička akademija ne mrda. Napravili smo onda hor, profesor Aleksandar Obradović, kompozitor, nam je napisao himnu i išli smo od fakulteta do fakulteta. Birali smo fakultete, išli smo tad na Medicinski i Stomatološki, koji se nisu pokrenuli i pevali. Kako smo završili sa pevanjem na nekom od fakulteta, odmah sam se vraćala na Filozofski koji je meni ipak bio glavna baza.

Kada sam pre godinu dana pričala sa Svetlanom Slapšak, književnicom, naučnicom i profesorkom, i učesnicom studentskih demonstracija, spomenula je da je učestvovala isključivo kao publika na protestima '68, jer ju je jako zanimalo ponašanje i ideje.

Kako biste danas, 50 godina od studentskih protesta, mogli da okarakterišete ono što ste tada slušali tokom sedam dana?

- Otkrovenje: da se može slobodno formulisati misao, da se mogu tačno odrediti društveni problemi, da se može biti duhovit (ređi slučaj), da se mogu pokrenuti mase, da se može raširiti navika pričanja, vežbanja misli, suprotstavljanja. Čitalo se mnogo, i u poređenju sa današnjicom, kada je znanje mnogo dostupnije a socijalne razlike neopravdane i ogromne, sve to bi se moglo i moralo ponoviti.

Svetlana Slapšak Foto: Milena Đorđević

INTELEKTUALCI I UMETNICI ZAJEDNO SA STUDENTIMA

U dvorište Filozofskog su dolazili svi: od pesnika i pisaca, preko slikara i novinara, pa do glumaca i režisera. Na Filozofskom su tada mogle da se vide Zoran Radmilović, Stevo Žigon, Desanka Maksimović, Dragomir Bojanić Gidra, Mira Alečković, Duško Radović, a podršku je pružao i Branko Ćopić i mnogi drugi. Zbog autonomije fakulteta, organi reda nisu smeli da uđu na fakultet, ulaz je bio moguć samo uz indeks.

- Desanka Maksimović je bila, i Mira Alečković, čak je i njena ćerka bila jedna od naših vodećih drugarica. One su više tu bile zato što su svi drugi bili, pa moraju i one da se pokažu. Naravno, bilo je i dosta takvih koji su sa tim motivom dolazili. Ali, najveći broj tih glumaca, pisaca, filmskih radnika, dolazili su zato što su tu stvarno nešto osećali da se dešava, pa ajde da i oni u tome učestvuju. Na primer, Zoran Radmilović kad je došao kod nas, više nije odlazio. Sve vreme je bio kao naš drug. Ili Gidra, koji se uplašio od straha, pa se napio ko idiot i onako sa bine: "Vama će Gidra, kupiću vam tenk". On je bio tad jedan od vodećih glumaca u vestern filmovima, imao je para koliko hoćeš. Do, naravno, gomile ljudi koji su bili manje-više svesni da se tu nešto stvarno dešava.

Ovacije na Filozofkom dobio je Steva Žigon nakon što je na improvizovanoj bini izveo Robespjerov monolog iz Bihnerove "Dantonove smrti", koja se tad igrala u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Profesor dr Mihailo Marković je "kasapio" socijalnu strukturu moći i ideloški "image" jugoslovenskog društva, a najistrajniji je bio profesor dr Vojin Milić.

- Imali smo povremeno i goste, na primer profesor Nikola Milošević je, i to je bilo kao u ovim jutarnjim programima, listao štampu. Samo što je bilo to mnogo duhovito, sve na temu prostesta, šta novine pišu, a on je meastralno umeo to da prezentira - priča nam Miodrag kako je izgledala preteča današnjih prelistavanja.

Postojao je i Stub srama na koji su "vešani" isečci iz štampe, koji su svakodnevno napadali studente, izjave raznih režimskih delatnika... Svetlanu smo pitali kakva su izgledali tokom tih sedam dana, i posle toga, štampa i mediji. Šta su pisali i kako ste gledali na to da studente prozivaju kako žele da sruše grad, da li ste tada bili svesni kakva je zapravo njihova moć?

- Nije to bila moć, nego slinava pokornost. Neki su nam se privatno izvinjavali, a na drugoj, javnoj, divljali i pozivali na linč. Imena nisu zaboravljena, jedan od posebno zapenušanih bio je Vuk Drašković. Druga strana bilo je intenzivno zabranjivanje studentskih listova, "Studenta" i "Vidika".

Na pitanje šta ga je nateralo da učestvuje na protestima, kao i otkud da je toliko studenata bilo svesno poltičke situacije, Oluja nam kaže da je svako imao ranije neko političko iskustvo.

- Ja sam recimo, u petom razredu osnovne odbio da nosim Titovu štafetu, u šestom sam napisao molbu da me vanredno prime u Savez omladine, u pristupnom govoru sam napisao da je Tito staljinista. U prvom gimnazije sam postavio pitanje atomske bombe, pacfizma i takve stvari. U trećem razredu srednje sam postavio nacionalno pitanje o položaju Mađara u Vojvodini. Svako od nas je imao ponešto tako. S druge strane smo bili dosta idealisti, naivni, ne baš bez razloga. Dolazimo mi sa tim iskustvom, nalazimo na profesore koji nam pričaju neke stvari, postoje časopisi, Korčulanska letnja škola, mi sad ta nekakva naša politička iskustva sklapamo. Profesori su nas učili politički misliti. I onda praviš tu nekakvu sliku u kojoj je sasvim normalno da koristiš tu situaciju koja se dogodila 2. juna. To je nekakva dijalektika ličnog iskustva, posle grupnog uključivanja u komunikativnu zajednicu, i imaš profesore. S druge stvari su u političko-operativnom smislu bili neupotrebljivi, sem Mićuna i Svete. Ostali su bili kao da su pali sa Marsa, pogotovo Mihailo Marković.

Dragoljub Mićunović na improvizovanoj bini ispred studenata na Filozofskom fakultetu Foto: Arhiv Jugoslavije / Tanjug / Živorad Žika Vučić i Anton Vaš

O profesoru Markoviću nema ni Miodrag lepo mišljenje. Kao i o drugim "vodećim" ličnostima, koji su studentske demonstracije gledali kao priliku za krčenje puta budućoj karijeri.

- Činjenica jeste da su Mićun i Mihailo Marković imali poveće političke ambicije. Za Markovića važi ono što je jedan novinar pokojni napisao za Dobricu Ćosića - čovek koji sebi bira sve goreg gospodara. Tako je i on izabrao na kraju Slobodana Miloševića i on ga je na kraju i izbacio. Bio je kapacitet kao intelektualac, ali kad se radilo o politici... Mićuna smo svi prvo provalili, zvali smo ga estradni maksista, jer on kad bi se na zborovima na Filozofskom javljao, uvek bi jednu jedinu stvar citirao, svi smo znali napamet. "Sad ću da vam citiram ono što je Karl Marks napisao u "Novim Rajnskim novinama"", a to je bio članak gde Marks jako duhovito piše protiv cenzure. Posle primetimo da on ništa drugo ne priča, za razliku od drugih.

Snežana Tabački Barči tada je bila treća godina Arhitektonskog fakulteta. Pre toga nije bila ispolitizovana, nije bila osećala deo nepravde i smatrala da se nešto treba promeniti. Uprkos tome, stala je uz svoje kolege sedam dana štrajka. Kao i ostali, i ona je primetila da pojedinci žele da iskoriste sedmodnevni štrajk u ličnu korist.

- Vuk Drašković se nije promenio odmah nakon toga. On je bio radikalni levičar, radio je u Tanjugu i tražio je da bude dopisnik sa Kube, to je jedino što je tražio. On je zapravo 90-ih postao desničar. Za mene je to veći šok, ne samo Drašković, več i drugi iskreni komunisti koji su sad srpski nacionalisti i vernici. To mi je mnogo veće čudo. Manje sam razočarana u tu salonsku opoziciju u Beogradu - počinje nam priču Barči.

Da li ste kod ljudi, koji su da tako kažemo, sad na suprotnoj strani, primećivali taj nacionalizam?

- Nacionalizma nije bilo. Prvo, 3. juna već u Zagrebu, neko je ispričao priču kako su četnici ustali i onda su njihovi studenti, Savez studenata zagrebačkog Sveučilišta, odlučili da pošalju službenu delegaciju. Došli ovde i primljeni nikad bolje. Vratili se nazad i rekli da nema veze ono šta su im ispričali. Ne preterujem, 10. minuta su trajale aklamacije Zagreb-Beograd, Zagreb-Beograd, sa aplaudiranjem. I ostali su oni tu sa nama do kraja. Svi smo bukvalno bili levičari, komunisti, boljševici, anarhisti... -ističe Oluja.

Barči je osetila deo atmosfere u Čeholsovačkoj, nalazila se u Pragu tokom nasilnog gušenja "Praškog proleća".

- Došla sam između 20. i 21. avgusta u Čehoslovačku, bili smo u poseti kod mamine prijateljice. U ranu zoru neka Čehinja suseda je lupala na vrata i rekla na češkom: "Situacija je loša, ušli su Rusi". Tada su zatvorili granice i mi smo jedno sedam dana bili u tom okupiranom Pragu. Ograničeno smo se kretali, Hradčanima se nije moglo prići, gde je bio štab. Iako sam otišla da vidim Prag, nisam uspela da ga vidim. Čehoslovaci su bili dobro organizovani, slušali su stalno tranzistore. Bili su poznati tadašnji disidenti. Viđala sam tenkove i borbena kola. Videla sam kad treba da prođe neko vozilo, stanovnici su odmah spuštali roletne na svim radnjama. Prvo su promenili imena ulica, kako bi ih zbunili. Većina mladih vojnika nisu ni znali zaštio su došli, a onda ih okruže Česi i pitaju ih zašto su došli. Na Vaclavskim namestima je bio 20-ak žrtava.

Iako su tada studenti bili deo sveta, deo globalnog pokreta, Oluja nam priča da je "preko" bilo sve mnogo inetnzivnije, jače i efektnije.

- Doduše, tu su nastale tri struje. Imali smo taj teroristički deo od RAF-a, italijanskih Crvenih brigada, japanske Crvene armije...kako je to išlo. Imali smo taj nastavak revolucionarnog puta. I, sad tu, naravno, svaka od struja radikalizuje svoju priču, fragmentizuje tu priču. Uglavnom, nastavili smo borbu, nismo sa strane gledali i zvocali. Izračunali smo šta treba, koliko to košta, bukvalizujem, i odlučili smo da li ćemo da platimo ili nećemo da platimo tu cenu. I nema straha, nema patnji, nema bola, nema iznenađenja. To ti je nešto što ti ide, što kažu, u radni staž.

Oluja na jednoj od tribina u Beogradu Foto: Privatna arhiva

TITOV GOVOR

Sedmog dana demonstracija Tito je prelomio, i u kasnim večernjim časovima se obratio studentima posredstvom televizije. U svom dosta nervoznom i improvizovanom govoru rekao je "da je bilo nekih nepravilnosti" i da "niko nije nezamenljiv, pa ni ja". Studenti su brzo shvatili da ipak neće sve ostati kako je bilo i da je ovo maksimum koji je mogao da se dobije. Demonstracije su se pretvorile u manifestacije sa pesmom i klicanjem Titu. Na pojedinim fakultetima zaigralo se kozaračko kolo.

Kad ste čuli da je Tito rekao da su studenti u pravu, jel si ti znao da to neće tek tako završiti?

- Ja sam znao, i većina ljudi na Filozofskom je znala. Mi smo još 2-3 dana sastajali, i posle par dana kad smo se malo opasuljili, onda smo čak bili napravili nešto za septembar. Onda se desila Čehoslovačka, pa je bilo vreme poplava pa je to propalo. Mirko Klarin je bio spremao sastanak svih studentskih vođa u Beogradu, dogovorio se sa Tarikom Alijom, Dučkeom, Konom Benditom, Vladom, svi su pristali i hteli da dođu. Čehoslovačka je to sprečila. Pokušali smo da to napravimo za godišnjicu, ali je to bilo nasilno sprečeno. Pa smo se tukli dalje sve do 1975, godine - dalje nam navodi Oluja.

Postoji informacija da Tito i nije planirao da dođe u Beograd, nego je tog poslednjeg dana stigla visoka strana delegacija?

- Neovisno od nekakvih tih spojnih razloga, on je naprosto morao i da reaguje kao predsednik države. Bio se vratio iz Etiopije čini mi se, i nastavio na Brione. Da li je on znao da su počele demonstracije u tom trenutku... ne verujem da je istog momenta bilo kod njega na stolu. Mi smo to naravno pričali, uplašio se pa otišao (smeh). On je na Brionima skupljao šta mu treba, dolazili su razni ljudi, podnosili mu izveštaje. Zamišljao je, programirao taj svoj nastup. Naravno, dobio je taj podatak da smo mi proglasili štrajk na sedam dana. Tog sedmog dana sastaje se taj nekakav Političko-akcioni odbor, u kome su bili članovi Predsedništva, sindikata, svih tih društveno-političkih organizacija. I svi su tu pričali nešto, i svi su su pričali protiv, sem njih nekoliko. I on je stalno požurivao priču, jer treba u pola osam da se pojavi na Dnevniku. I ništa im nije rekao. I sad kad je išao da ga spreme za televizijski nastup, svi su očekivali da će da je*e mater studentima. On je kao političar izračunao, i na taj način naravno i dobio ne samo narod i građane, nego i većinu studenata.

- Niti smo mi bili svi istog raspoloženja, istog iskustva, znanja, očekivanja. Većini studenata je to bilo dovoljno. Na tome je najviše dobila posle i partija, jer je gomila ljudi ušla u partiju upravo zbog toga. Tito je i sam rekao na kraju krajeva, 90 odsto su takvi, a 10 odsto takvi. Znali smo tačno na koga se tih 10 odsto odnosi i šta će da bude, i kako će da bude.

Miodrag se u momentu Titovog govora nalazio kući, planirao je da se odmori malo i vrati na fakultet.

- Tito je na svoju ruku izašao i održao taj govor. Moji su gledali netremice i ja. Prvo nisam mogao da verujem, nikad nisam bio oduševljen time.

Kada je Tito javno podržao studente, došlo je do relativizacije zahteva, a onda i do razvodnjavanja demonstracija, koje su se same ugasile. Jedan deo demonstranata je prošao bez posledica, ali mnogi od njih, koji su pokazani kao lideri pobune, te jedan broj profesora, platili su svoje učešće u demonstracijama zatvorima ili gubljenjem radnih mesta. Nastupio je period gušenja kričkog mišljenja i sloboda.

OLOVNE GODINE

Na Trećoj konferenciji SKJ, 1972. godine, odlučeno je da se Savez studenata Jugoslavije (SSJ) i Savez omladine Jugoslavije (SOJ) spoje u Savez socijalističke omladine Jugoslavije (SSOJ).

- Savez studenata prestaje da postoji, jedino smo mi na filozofskim fakultetima "odbacili" tu odluku i do kraja studentskog pokreta, do početka 1975, radili kroz "našu organizaciju". Mene su lično posebno "pogodila" dva događaja u drugoj fazi studentske revolucije - smena u istoriji najbolje, šezdesetosmaške redakcije "Studenta" i izbacivanje osmorice profesora sa Filozofskog fakulteta - nastavlja nam priču Oluja.

- Onda smo 1974. odlučili da napravimo, sa namerom da završimo ideju koju smo započeli 68, makar na Filozofskim fakultetima, u Ljubljani sastanak. Napravili smo rezoluciju i sve te stvari. Onda smo pohapšeni, šest ljudi je osuđeno, plus čovek koji je pročitao sudsku zabranu rezolucije. I time je praktično završena priča studentskog pokreta, posle mesec dana su isključili profesore sa fakulteta. Posle toga su neki otišli u vojsku, i kad smo se vratili iz vojske i sa tih raznih mesta, tražili smo način kako da javno delujemo i živimo. Našli smo taj način na ugledu na Poljake da napravimo Otvoreni Univerzitet, oni su imali Leteći Univerzitet.

Plakati sa slikom Karla Marksa i parole zakačene na Filozofskom fakultetu i Rektoratu Foto: Arhiv Jugoslavije / Tanjug / Živorad Žika Vučić i Anton Vaš

U tom periodu predavanja i rasprave su se držale po iznajmljenim stanovima, razmenjivala su se iskustva i ideje. Počinju represije, hapšenja, praćenje, pretnje... Primetno je smanjenje slobode izražavanja, govora i mišljenja u odnosu na drugu polovinu 60-ih. Period poznat i kao "Olovne godine".

Tokom jugoslovenskih "Olovnih godina", Svetlana je shvatila koje su bile tada generacijske greške.

- Prećutkivanje feminizma, tadašnje nedovoljno razumevanje ljudskih prava (o životinjskim da i ne govorimo) izvesna duhovna ukrućenost, i opet, nedostatak humora kod mlađih, studenata. Trebalo je možda jasnije reći sistemu koliko se razlikujemo, umesto da pokazujemo da smo zapravo verniji i istinitiji od njih.

1970. Svetlana je organizovala protest pre kojeg je napadnuta od civila u uniformi, pre toga je proglašena nepoželjnom. Zbog čega je bio protest, šta im je tada tačno smetalo i kako su vama izgledale prve godine nakon demonstracija?

- Prve godine posle demonstracija bile su kreativne – izdali smo satirički časopis "Frontisterion", koji je zaplenjen u štampariji, mnogo smo vremena provodili u dvorištu Filozofskog fakulteta, mogli smo videti kako se ko odaziva represiji ili privilegijama. Štrajk četiri škole – Filozofskog, Filološkog, Akademije za dramu i Likovne akademije smo organizovali posle dokumentarnog filma o rudarima iz Kaknja, koji praktično nisu imali za hranu...Smetale su nam rastuće socijalne razlike, pre svega, koje se nisu smanjile sa potrošakim ugodnostima kojima smo odjednom bili zasuti. Živeli smo u polu-ilegali, stalno smo bili pozivani na razgovore, pasoše nismo imali – ukratko, bili smo jasno definisana grupa bez budućnosti u našem svetu.

Svetlani je pasoš oduziman nekoliko puta Foto: Milena Đorđević

Oluja je bio jedan od čuvene šestorke, kojoj se sudilo zbog podrivanja državnog poretka. Kako se na kraju završilo suđenje?

- Tokom suđenja, mi smo se dobro držali, što bi rekli, pred klasnim neprijateljem. Imali smo ogromnu podršku iz sveta, pogotovo stručnih grupacija. Svako ko je držao do sebe, na bilo koji način, napravio je makar pismo. Recimo, Džoan Bajz je pevala na koncertu za nas, Bob Dilan... Svi ovi profesori poznati od Čomskog do Habermasa, svi predsednici država. Pogotovo kad ih je Pertini zeznuo ko partizanski, italijanski predsednik, prvi je zvao kad smo pohapšeni. Onda, sve te advokatske, grupacije svetske su nudile pomoć. Onda su nam slali pare da bismo mogli da preživimo. I onda, njihova konstrukcija, koju su inače napravili Dolanc, Vrhovec i Mikulić, rušila se svakog dana. Na kraju su digli ruke i prepustili sudiji da odluči. Sudija, Zoran Stojković, koji je posle bio Koštuničin ministar pravde, naprosto nije iskoristio šansu da se upiše u istoriju, nego nas je osudio.

- Prvo je dvojici izdvojio postupak, koji nikad više nije nastavljen, protiv Vlade i Gordana. Protiv Pavla je povukao optužnicu, a Mića doktor je dobio dve godine robije, Milan Nikolić je dobio godinu i po, ja sam dobio godinu. Pošto je Ivan Stambolić bio protiv suđenja, a ingerencija izvrešenja je bila na republičkom organima tada, onda smo sa njim imali dogovor da ne radimo ništa. Ništa što može njemu da napravi posao i on nas nikad neće poslati u zatvor. Onda su nas na neki način zajebali, naši drugovi u Londonu su objavili Mićin rukopis "Titova despotija" i onda smo više nismo imali šansi. Kada su ovi videli da gube, digli su ruke i više se nisu mešali. Onda je Vrhovni sud smanjio kazne. Mići je godinu i po dosuđeno, Nikoliću osam meseci, a ja sam oslobođen. Od tad se zajebavam kako sam osuđen na slobodu, jer ne smem drugačije da se ponašam kao slobodan čovek. Milan nije odležao nikada, Mića je odležao zbog toga što je ta knjiga objavljena - kaže Oluja.

50 GODINA KASNIJE

Te demonstracije, u kojima je traženo "više socijalizma", bile su odjek velikih studentskih pokreta u Evropi, ali, kao ni njihovi uzori, nisu dale rezultate. Posle 50 godina, pitali smo njihove učesnike kako sada gledaju na "lipanjska gibanja".

- Nekako mi je milo da sam bila protagonista. Tada sam znala neke ljude koji su bili borbeni, nisu odsutali nikad. Ali masu detalja sam zaboravila.

Pogled na današnji Rektorat i Filozofski fakultet Foto: Telegraf

Oluju sve priče, uključujući naravno i 68, zanimaju, ne pre svega u tom smislu šta se stvarno desilo, ili šta su hteli, negou smislu može li se nešto iz toga danas, sada i ovde učiniti i uraditi.

- '68. godina me pre svega i razgovor o njoj me iz tog razloga zanima. Značajno je što naš zaključak danas, doduše sad nas je malo ostalo, da mi sada živimo upravo ono protiv čega smo bili i na šta smo upozoravali da će se desiti ukoliko se nastavi takva politika. Dakle, mi ponovo imamo tu priču. Naravno, gomilu uslova se tu promenila, odnos snaga je drugačiji... Sad moraš da pronađeš tu dijalektiku - valja li to što si tada radio i može li se sa tom politikom nešto sad uraditi. Ne samo da može... Pre svega, ljudi moraju da vide sebe subjektom, akterom, da ne čekaju nekog drugog, da se ne priklanjaju nekom drugom ko ima nekakvu ideju. U tome je razlika između našeg studentskog pokreta 68. i onoga recimo 96. godine. Studenti 68. su imali svoju priču. Druga stvar, ono što je bila naša ideja isto, to je da bez ono što se zove direktna demokratija nema ništa. Da ne očekujemo ništa od partija. Ljudi promenom situacija i položaja, menjaju i svoju psihologiju. Nas nekoliko je ostalo i dalje na istim pozicijama, samo smo vremenom više saznavali, više stvari nijansirali i konkretizovali.

Kad je Tito umro, da li ste mislili da će se tad nešto da se promeni na bolje?

- Mislili smo da će da se promeni, ali nismo mislili na bolje naravno. Na jednoj sesiji Slobodnog Univerziteta 1979. imao sam priču u kojoj sam rekao da će se Jugoslavija raspasti u krvi i blatu ako se nastavi takva politika, takav sistem. Naravno, nisam mislio da će se raspasti ovako kako se raspala, ali naprosto mi nije padalo na pamet da će ovako da se završi. Mada, da sam mislio još dalje... Imali smo nekavu svest o tome da će da se menja, doduše sa našeg stanovišta nagore.

Sahrana Josipa Broza Tita Foto: Profimedia/Corbis

Ani se privatni život tad potpuno promenio. Trebalo je da se uda Crnogorca, koji je po njenim rečima bio prezgodan i strašno ljubomoran.

- Moji su to jedva progutali, ja sam rekla da ću završtiti fakultet i to oba. On je došao na Filozofski i potpuno se šokirao kada me je video, jer sam bila devojka iz dobre kuće. Rekao mi je: "Mislio sam da se zabavljam sa ćerkom jednog generala. Ti si jedan običan ološ". Potpuno sam zinula. Nisam htela da ragovaram s njim. Izašla sam da ga ispratim i rekla mu da neću da se udajem, ne pada mi na pamet. Onda je on seo na ulicu i počeo da se smeje. Tada sam rekla ovo se završava. Cela '68. je meni preokrenula život, totalno. Imali smo nedelju dana da završimo sve ispite, ispolagala sam 20 ispita na oba fakulteta. Otišla sam u Ferijalni savez i pitala šta imate, da bežim odmah negde. Uveče sam sela u autobus, klackala se celu noć i došli smo na Durmitor. Sutradan sam upoznala mog današnjeg muža, koji je zbrisao takođe očajan sa Pravnog fakulteta.

I Oluju je '68 obeležila za ceo život, što ste mogli i da pročitate u redovima iznad.

- Kada me danas vidite, možete slobodno kazati: "On je isti onaj iz ’68., i ništa drugo!" Ja sam čovek koji nosi majicu crvene boje - to je boja revolucije, boja ljubavi, boja rada, boja levice. Nosim vojničku košulju kao simbol borbenosti (agresivnosti, nepopustljivosti...) i na njoj uvek okačen neki znak, odgovarajući vremenu - u disidenstko vreme na levi džep sam kačio otpornike, u vreme "Solidarnošći" njen bedž, a danas na reveru imam crvenu petokraku sa srpom i čekićem. Oblačim plave farmerke (dok ih je bilo) Super Rifle (leviske su nosili desničari i konzervativci) - plavo je boja visokih vrednosti, visokih ciljeva i zahteva, naravno i odgovornosti. I, nosim, naravno, patike starke, tenisice, koje moraju biti crne, simbol su čvrstog oslonca na zemlju, stajanja na zemlji, a ne hoda po oblacima. Duga (i divlja) kosa i brada su simbol slobode, kreativnosti...

Oluja Foto: N. Ivanovski

Smatra se da je '68. i taj period bio poslednji uzlet levice?

- Jeste u tom smislu što se tiče Jugoslavije da je to poslednji jugoslovenski pokret. Što se tiče sveta, isto tako poslednji globalni pokret. Mislim da će se u sledećih nekoliko godina nešto tako slično morati desiti. Te naznake već postoje. Evo sad recimo trenutno demonstriraju i štrajkuju francuski studenti, iza Sandersa što se krio ceo taj pokret, iza Korbina u Engleskoj. Mada to nije to, ali su to prvi znaci kad ti se pojavi gomila tih ideja, gomila mesta na kojima se raspravlja, onda ćeš i da dođeš do nečega. Ovako kad nemaš ništa... - za kraj nam je kaže Oluja.

Sličnog mišljenja je i Svetlana, koja smatra da se ništa prethodno urađeno ne računa, već da svaka nova generacija mora ponovo da nauči šta je mir, rat, razum, ljudsko pravo, jednakost, pravičnost...

Šta nam je '68. ostavila u nasleđe i da li može da se ponovi taj duh koji je te godine vladao širom sveta?

- Ako hoćemo da preživimo - a prognoze na planeti uopšte nisu milostive – moramo se globalno pobuniti protiv kapitalizma, i zapravo uvesti dobro promišljene i nove socijalističke ideje, uz stare koje su ostale bez bremena krivica. Drugim rečima, mnogo više pažnje pokloniti pravu svega živog na dostojan život u miru. Ukoliko dakle ne ponovimo 68‘ (okvirno i prenosno rečeno), preti nam brzo nestajanje.

(Nataša Ivanovski)