Sara Nikolić (29) svojim radovima "podarila nov život" patrijarhu Pavlu i Vuku Karadžiću (FOTO)

Skulpture u mramoru, bronzi i drvetu bile su jedno od omiljenih područja rada čuvenog vajara Ivana Meštrovića. Bio je veoma vešt u oblikovanju i mnogi misle da takvog kao Meštrovića više nema, ali nedavno izrađeni spomenik Patrijarha Pavla i bista Vuka Karadžića rođene Majdanpečanke Sare Nikolić (29), u najmanju ruku, govore da ima nade. Nekoliko puta je nagrađivana za svoj rad u Srbiji, gde živi, i pored mogućnosti da se preseli u Švedsku, gde joj se porodica nastanila odavno.

Ustaše ponovo oskrnavile bistu Lole Ribara: Za dve nedelje dva puta su je vandali uništili (VIDEO)

Preporučujemo

Svestrani srpski umetnik dobio dve međunarodne nagrade (FOTO)

Ona je odlučila da živi u Beogradu sa bakom kada je došla da studira Fakultet primenjenih umetnosti 2007, koji je pet godina kasnije sa visokim prosekom i završila. Sad je na doktorskim studijama.

- Volim ovde da živim, volim Srbiju. Najbolje se osećam na svom tlu. Osim toga, morala bih tamo da radim neke poslove da preživim i ne bih mogla da radim odmah ovo što volim. Potreba za stvaranjem i kreativni rad je predispozicija svakog čoveka. Kod umetnika se ne javlja želja, samo u jednom trenutku postanemo svesni da je to jedini izbor. Nikada nisam imala dilemu oko toga - počinje svoju priču Sara, koja osim skulptura, pravi i unikatni nakit od srebra i mesinga.

Foto: Marko Jovanović

Šta je uticalo na vaše opredeljenje? 

- Sama okolina u kojoj sam odrastala uticala je na moje opredeljenje. Potičem iz Majdanpeka, grada u kome je izrada nakita bila veoma zastupljena. Posmatrajući umetnike i zanatlije u meni je probudilo želju za stvaranjem.

Da li imate uzore?

- Uvek imam uzore. To nisu samo umetnici, vec i obični ljudi iz mog okruženja. Moji uzori u umetnosti su se menjali sa mojim umetničkim sazrevanjem. Na početku je to bila mama, pa učiteljica, pa profesori na fakultetu sa kojim sam studirala. Na primer, na studijskom putovanju u Firenci "pala sam u nesvest" kad sam videla muzej Marina Marinija. Ništa me nije oduševilo toliko, čak ni Pijeta, ni David.

Foto: Marko Jovanović

Sa kojim materijalima najviše radite?

- Prvi materijal sa kojim sam radila bila je glina. Ispostavilo se da mi je to vrlo blizak materijal za izražavanje, međutim ona ne omogućava svaki oblik skulptorskog izražavanja. U jednoj fazi radeći stilizovane i transponovane oblike, shvatila sam da mi najviše odgovara metal, što ne znači da sam modelovanje u glini napustila.

Foto: Marko Jovanović

Bavite se i izradom nakita?

- Vajarstvo vas ne ograničava samo na skulptorski rad već vam daje vrlo široko polje pristupa u zavisnosti od toga kroz koji medij realizujete ideju. Ja nakit takođe posmatram kao skulpturu. Svaki komad nakita je skulptura. Radim ga u vosku, odakle ga nosim u livnicu i izlivam u srebro ili mesing.

Kako izgleda jedan vaš radni dan?

- Umetnik nema radno vreme. Nekad je to pet, nekad 12 sati. Svaki moj odlazak u atelje motivisan je željom da počnem nešto novo ili da proverim šta sam uradila prethodnog dana. Uvek je dan proveden u ateljeu značajan iako nekada ništa ne uradim. Kad nemam inspiraciju, samo sedim i posmatram, tražim ideje...

Foto: Privatna arhiva

Ko vam je najveća podrška?

- Podršku imam u porodici, kolegama, prijateljima. Sve te podrške kao celina imaju veliki značaj. Spomenula bih profesora Milivoja Unkovića koji mi je bio od velike pomoći u postavljanju spomenika Patrijarhu Pavlu i Vuku Karadžiću i u mom daljem umetničkom razvoju.

Da li ima posla za vajare u Srbiji?

- Naš posao je stvar naše unutrašnje potrebe za izražavanjem, a ne poticaj spolja. Smatram da stvaraoci ne čekaju porudžbine, već su stalno na izvoru novih ideja. Ali ima porudžbina, što od privatnih lica, što od firmi. Naručuju upotrebne predmete, od stolova, lampi, bisti, nakita...

Foto: Privatna arhiva

Kako ste se spremali za izradu spomenika Patrijarha Pavla i bistu Vuka Karadžića?

- Pripreme za svaki rad podrazumevaju prvo studije crteža i manje skice koje razrešavaju pitanje pokreta i kompozicije. Nekada i upoznavanje sa biografijom te ličnosti. A onda kad počnem da stvaram, radim u mahu, ne pauziram. Skulpturu Patrijarha Pavla sam radila iz lične potrebe i poklonila je gradu Trebinju. Dok sam bistu Vuka radila po pozivu.

Foto: Marko Jovanović

Šta vam je bio najveći izazov dok ste radili ta dva predmeta?

- Najveći je izazov kako ući u suštinu njihovih karaktera. Patrijarha Pavla modelovala sam tako da ga što vise približim ljudima i da na taj način podseća na sve vrline i duhovnu snagu koju je on posedovao. Što se tiče Vuka Karadžića, pošto mi je prethodio veliki broj skulptorskih rešenja njegovog portreta, nije mi bilo dovoljno da postignem samo sličnost, želela sam tome da dam i svoj skulptorski izraz.

Na koji rad ste najponosniji?

- Na spomenike postavljene u javnom prostoru - spomenik patrijarhu Pavlu, bistu Vuka Karadžića...

Dobitnik ste diplome za visoki umetnički domet na izložbi "Diploma 2012", koju je dodelio ULUPUDS, septembarske nagrade za oblast umetnosti koju dodeljuje opština Majdanpek za 2013. godinu, nagrade na javnom konkursu za idejno rešenje spomenika oslobodiocima Niša u Drugom svetskom ratu i ULUS-ove nagrade "Zlatno dleto", za skulpturu na Prolećnoj izložbi u Umetničkom paviljonu "Cvijeta Zuzorić" u Beogradu.  Koja vam je najdraža nagrada?

- Najveće nagrade su mi spomenici postavljeni u javnom prostoru. Pored toga, Zlatno dleto ULUS-a je najprestižnija nagrada koju umetnik može da dobije.

Foto: Marko Jovanović

Na čemu trenutno radite?

- Poslednjih dva meseca radim na skulpturi konja od metala koga spremam za izložbu u Prijedoru. Inače, se bavim skulpturom konja, jer oni imaju pokrete koji su vajarima zanimljivi kroz vekove. Evo, na primer ovaj na kome radim nekome izgleda kao da je pao na leđa, a nekome kao da se igra, sve zavisi kako ga ko doživi - otkriva atraktivna, plavokosa vajarka, dok u isto vreme, onako "uigrano muški", navlači vizir na lice i pali brener kako bi nastavila da zagreva četvornogu metalnu životinju i obogati je za još neki detalj.

Foto: Marko Jovanović

(S.Vasić - s.vasic@telegraf.rs)