Deca siluju svoje drugare, teraju ih da jedu izmet i ubadaju ih, nekada i do smrti: Šta se dešava sa našim klincima i ko je kriv za to? (FOTO)

Surovost dece prema svojim vršnjacima kojem smo svedoci prethodnih meseci može biti sprečena samo vaspitanjem i blagovremenom reakcijom, a psiholozi su saglasni da zapravo najveća odgovornost leži na roditeljima.

Otac koji je pucao u roditelje deteta koje je zlostavljalo njegovog sina braniće se sa slobode

Preporučujemo

Prenerazio je incident na Novom Beogradu u kom je otac dečaka pucao na roditelje drugog, a nimalo manje navodni razlog zbog kojeg se obračun odigrao: neposredno pre toga sin žrtava (11) hteo je da siluje njegovog sina (6), a mlađem dečaku lekari su ustanovili brojne poderotine i posekotine na anusu. Tome su prethodili nedavni slučajevi primoravanja vršnjaka u kazneno-popravnom zatvoru da jedu izmet, tuče u školama, a u jednoj su upotrebljene i palice i bokseri.

"Blaži" oblici nasilja među decom, psihičkog i fizičkog, prođu kao "nevidljivi", pod plaštom izgovora "deca ko deca". Kroz neke situacije zaista se odrasta, uči se da se zauzme za sebe, ali šta onda kada prerastu u ovakva brutalna ponižavanja i nasilje?

Teške reči mogu da povrede dotle da dovedu do najgorih posledica, žrtve mogu i da naude sebi. A kao jedna od najvećih opomena vršnjačkom nasilju stoji slučaj Alekse Jankovića.

10.05.2011.god - 10.05.2018.god ALEKSANoću, kad gledaš u nebo, i ti namigni meni. Neka to bude tajna. Uprkos danima sivim, kad vidiš neku kometu da nebo zarumeni, upamti: to ja još uvek šašav letim, i ŽIVIM! Mika.A pic.twitter.com/lZH0C5mjnU— Gaga Aleksina mama (@GagaAleksina) May 9, 2018

Proteklih nekoliko meseci svedoci smo da je u fizičkim obračunima nešto još gore, izopačenije, zamenilo masnice: silovanje, mučenje, a čak i ubistva vršnjaka, poput dečaka nastradolog ubadanjem noža zimus u Pančevu.

Više nije jasno ni šta misliti, a kamoli reagovati, na dela koja su skovala umovi onih koje i dalje, i po zakonu i po zdravom razumu, treba štititi, negovati, koji se i dalje emotivno i fizički razvijaju.

-  Veoma je važno da vodimo računa da deca ne budu nasilna. Taj trend novog vaspitavanja počeo je kod nas devedesetih. Od tada je sve ovo u današnjici počelo da biva aktuelno. Nešto se definitivno promenilo. Skoro sam i ja sa kolegama videla dva dečaka koja se tuku, a grupica dece samo stoji i posmatra. Viknuli smo na zašto ne razdvajaju, a na kraju smo, naravno, mi reagovali - primećuje psiholog Spomenka Ćirić Janković.

Ona objašnjava da je istraživanje seksualnosti kod dece nije ništa neobično, naročito kod dečaka, dok je druga krajnost zlostavljanje poput silovanja koje se prema nezvaničnim informacijama dogodilo na Novom Beogradu znak za uzbunu.

- Najbitnije su preventivne aktivnosti. Treba reagovati iz više aspekata u pojedinačnim slučajevima. Neophodna je reakcija roditelja, ali i sistemska. Neko treba i roditeljima da pruža podršku, da znaju kome da se obrate, i da se pronađe adekvatan način, a ne radi se mnogo na tome - upozorava Spomenka Ćirić Janković.

NE MOŽE "PUSTI DETE"

"Još su oni mali, ne razumeju", "deca ko deca"... Nisu izgovori i ne treba pustiti dete ni u najranijoj dobi da radi kako mu se prohte, objašnjava dečiji psiholog Jelena Krstić Anđelković.

- Ne mogu da napravim granicu, da se na primer, na primer do treće, četvrte godine dozvoli nekontrolisana agresija. Deca moraju da budu vaspitavana i od najmanjeg uzrasta. Dečije "ne" imamo već od prve, druge godine, kada ono potvrđuje svoju volju i identitet. Za dete je prirodna naglost, ali na vreme treba da se pravilno reaguje. Kako ćemo reagovati, da li smirivanjem, vikanjem, zagrljajem, zavisi od situacije - objašnjava Jelena Krstić Anđelković.

Sa izjavom jednog deteta: "Imam 12 godina, a to znači da mogu da ubijem, silujem i opljačkam koga hoću! Niko mi ne može ništa, jer sam krivično neodgovoran. Možete samo roditelje da mi kaznite", ona nije saglasna.

Pesničenje je preraslo u nešto mnogo gore Foto: Profimedia

- Mišljenje da im niko ne može ništa nije tačno. To uverenje dolazi iz porodice. Tačno je da se danas manje sankcionišu stvari, ljudi su zbunjeni i novim načinima vaspitanja, da li koristiti pre razgovor nego batine. Uglavnom je prisutno učenje po modelu, a glavni model je roditelj. Džaba sve filozofije, kada oni gledaju kako se odrasli u porodici nose sa agresijom. Da li ćute ili lome, to su videli od njih. Najvažnije je da se uspostavi dobar odnos. Ako postoji neka baza, može da se kontroliše. Na to dolaze i vrtić, mediji, drugari... - smatra psiholog.

NISU NI NAJBRIŽNIJI RODITELJI SVEMOĆNI

Ukoliko dete iz porodice koja mu poklanja i najveću pažnju završi u "lošoj ekipi" ne treba reagovati naglo.

- Trebalo bi ukazati zašto je nešto dozvoljeno ili ne, kuda vodi to...  Ako dete dobije dobre smernice, može da se izvuče iz loše grupe. Ne mora drastično loše da utiče na dete. Trebalo bi primeniti isključivanje iz grupe, ali ne na silu, to je opasno, već polako i postepeno - savetuje Krstić Anđelković i dodaje da roditelji ne bi trebalo da se libe da potraže pomoć stručnjaka.

- Agresija je nešto što u savezu sa roditeljima treba da bude savladano. Dete treba oblikovati, brusiti. Zdrava agresija je vitalna za nas. Treba se zauzeti za sebe, "ne dati na sebe", a ne pribeći impulivnom reagovanju i nasilju. Čula sam dobar citat: dete nije problem, već da dete ima problem, kao i dete koje je udarilo i napakostilo - zaključuje ona.

VIDEO: Deca pomoću pištolja opljačkala druga

(Milena Rodić/m.rodic@telegraf.rs)