Pobegli su sa betona na selo i nikad nisu bili srećniji: Jelena i Miloš sada uzgajaju dunje i paradajz, umesto da jure u kancelariju (FOTO)
Vole da su domaćini, da sami mogu da planiraju svoje živote, da mogu maksimalno da provode vreme sa sinom, da ga uče pravim vrednostima
Jelena i Miloš Nedeljković doneli su odluku da se presele iz grada na selo, da ostave kancelarije i beton, i da pokušaju da žive na svom imanju proizvodeći voće i povrće. Napravili su korak napred. Kažu da su, za sada, zadovoljni, i, iako skoro sav zarađeni novac ulažu u proizvodnju i razvoj, ne žale se, već veruju u poljoprivredu i budućnost van grada.
Svoju sreću pronašli su na 650 metara od srpsko-mađarske granice, u Kelebiji. Salaš, koji je pre 200 godina podigla familija Miloševe majke Krnajski potpuno je obnovljen i u njemu od pre dve godine živi ovaj mladi bračni par.
Počeli su sa pet hektara, trenutno imaju osam i po, od čega je najveći deo pod voćem. Dunje uzgajaju na konvencionalan način, a povrće u tri plastenika je organsko, neprskano i proizvedeno u skladu sa sertifikatom OCS (Organic Control System).
Njime snabdevaju mušterije iz Subotice koje žele da se hrane zdravije i koje kupuju krompir, luk, paradajz, cveklu, tikvice, zelenu salatu, šargarepu, papriku. Prodaja se najčešće obavlja direktno na salašu ili isporukom u Subotici, jer sa nakupcima iz Novog Sada i Beograda, kako kažu, nemaju sjajno iskustvo.
Voleli bi da prošire imanje na 15 hektara i da uskoro krenu sa većom proizvodnjom rakije od dunje i kajsije.
Osim toga što su sami svoje gazde, život u ovoj oazi na severu Bačke, desetak kilometara od Subotice, izuzetno im je važan za odrastanje malog Vasilija, koji provodi više vremena napolju nego kad bi bio u gradu, a i konstantno je sa roditeljima.
- Moja rođena sestra, tri sestre od ujaka i ja ovde smo provodili detinjstvo sa babom i dedom. Kasnije su tu živeli moji roditelji, a sada žena i ja sa Vasom. Dugo smo razmišljali o preseljenju - započinje Miloš porodičnu Priču sa dušom.
On je studirao arheologiju u Beogradu i od diplome ga deli jedan ispit. Supruga je završila Ekonomski fakultet u Subotici, smer agroekonomija, nakon čega je kao dobitnica stipendije „Zoran Đinđić“ jedno vreme bila na usavršavanju u jednoj trgovačkoj firmi u Berlinu.
- Boraveći u tom ogromnom, zagađenom gradu, koji bez sumnje ima svoje lepote, shvatila sam da mi nije mesto u gradu. Buka, haos i previše ljudi činili su me nervoznom. Kada sam sa kolegom iz firme obišla nemačka sela, raspametila sam se uređenošću i savremenim načinom funkcionisanja. Kako sam kročila na livade, tako sam bila sigurna da želim da živim na selu - seća se Jelena.
Miloš je radio za Zavod za zaštitu spomenika Subotica na arheološkim iskopinama i kaže da je u jednom trenutku, kada su odlučili da će živeti zajedno, Jelena i on trebalo da prelome - da li da ostanu u državnim poslovima ili da probaju da investiraju u budućnost i u pokolenja.
- Sabrali smo i oduzeli i rešili da probamo. Priključio nam se i moj kum iz Beograda sa kojim sam studirao, pa smo zajedno ušli u sve ovo. Moj lični motiv bila je želja da nastavim porodičnu tradiciju, da salaš bude živ kao što je nekad bio i da pokušamo nešto da uradimo za našu budućnost, pošto bi to od državnih plata malo teže išlo.
Hrabro su ušli u organsku poljoprivredu, podigli tri velika plastenika i zasadili 3.200 stabala dunja! Simbolično, venčali su se na ergeli u Kelebiji. Po preseljenju u ovu varošicu promenili su i životne navike, pa sada ustaju oko pola 5 ujutru, da bi, dok ne krene vrućina, do 8.30 završili sve obaveze u plasteniku.
- Ništa mi ne nedostaje iz grada, jedino mi fali sposobnost da se ovde organizujem. Iako su prošle dve godine kako živimo u Kelebiji, ja i dalje ujutru ne znam šta prvo da počnem da radim, pogotovo sada kad imamo dete. S druge strane, Miloševoj mami, koja je ovde odrasla, organizacija već od rane zore ide od ruke.
Iako praktično žive kraj granice sa Evropskom Unijom, o odlasku u inostranstvo ne razmišljaju. Vole da su domaćini, da sami mogu da planiraju svoje živote, da mogu maksimalno da provode vreme sa sinom, da ga uče pravim vrednostima.
- To su stvari koje ne mogu da se kupe. To je glavni pokretač svega, a fizički posao i iscrpljenost lako odu uz nekoliko uzdaha posle jednog radnog dana – poručili su Nedeljkovići sa severa Bačke.
VIDEO: Državni posao zamenili su neobičnim zanimanjem na selu
(Telegraf.rs/Priče sa dušom)
Povezane vesti
Detaljan vodič cena za Prvi maj: Ove akcije su aktivne, a nestašica jedne stavke pravi "pometnju"
Upozorenje stručnjaka: Temperaturni šok usporava rast biljaka, a sneg i mraz dodatno komplikuju situaciju
Pijačni dani u mesecu pred Uskrs: Evo cena sveže salate, rotkvica i mladog krompira na čuvenoj pijaci
Učenici iz Šapca proizveli više hiljada sadnica: Sve što proizvedu rasproda se za nekoliko dana
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Priče sa Weba
FILMSKA PRIČA SA TAVANA ZGRADE NA VRAČARU Goran je nestao još davne 1992. godine: Kako su kosti žrtve dovele policiju do ubice, šampiona Jugoslavije
APOKALIPTIČNE SCENE U DUBAIJU Grad potpuno tone pod vodom, na ulicama opšti HAOS: Letovi otkazani, putnici spavaju na podu aerodroma (FOTO,VIDEO)
PREOKRET! Drugi osumnjičeni za ubistvo Danke Ilić traži novog advokata: Evo šta to znači za istragu
Persa
Sto ja volim slatko od dunja.Zivi bili i jos mnogo dece imali.
Podelite komentar
Dr.
Sve pohvale i srećno u daljem životu. Nažalost takvih porodica je sve manje !
Podelite komentar
Kiza
Nisu oni pobegli iz grada nego su se vratili kuci. Kamo lepe srece da to mnogi urade da nam se grad vrati na ono staro
Podelite komentar