Kako su Englezi spalili Vašington 1814. godine, i da li je Bela kuća nekada bila crvena pa okrečena da bi se sakrili tragovi požara

Bitka kod Kvinston Hajtsa vođena je u okviru Rata iz 1812. godine između Amerikanaca i Britanaca. Britanci su dobili ovaj boj. Foto: Wikimedia Commons/nflibrary.ca

U vreme kada vožd Karađorđe negde juna meseca 1812. godine proglašava opštu mobilizaciju muškog stanovništva starosti od 15 do 70 godina, nakon Bukureškog mira sklopljenog između Otomanskog carstva i Ruske imperije (koja je izašla iz sukoba jer je potpuno prirodno gledala svoje interese i spremala se za neumitnu Napoleonovu invaziju), posle kojeg smo ostali ponovo sami u ratu s Turcima, u pokušaju da spasimo san o nezavisnosti za koju smo osam godina unazad krvarili, dakle, dok se sve to dešava, na drugom kraju sveta, na drugom kontinentu, izbija sukob poznat kao Rat iz 1812. godine.

U pitanju je bio oružani sukob između Britanske imperije i Sjedinjenih Američkih Država, koji je počeo 18. juna te godine a okončao se 18. februara 1815, te je tako trajao tačno dve godine i osam meseci. U istoriografiji se tretira kao odjek Napoleonskih ratova koji su se vodili drugde, pre svega u Evropi, ali i na Atlantiku, Mediteranu, Karibima, u delovima Južne Amerike i Indijskog okeana; Amerikanci i Kanađani imaju drugačiji pogled: za njih, to je rat sam za sebe.

Kada su Napoleonski ratovi počeli, moćna britanska Kraljevska mornarica počela je da sprovodi blokadu trgovine između Francuskog carstva i ostatka sveta, što su Amerikanci držali za nezakonito ponašanje pod međunarodnim pravom. Britanci su takođe sprovodili prisilnu regrutaciju američkih trgovačkih mornara, što je rasplamsalo antibritanske sentimente u SAD. 1811. je došlo i do pomorskog okršaja između američke fregate USS „Prezident“ i britanskog broda HMS „Litl Belt“, kojom prilikom je poginulo jedanaest britanskih mornara, što je izazvalo bes i kod njih.

Bitka na jezeru Iri vodila se u okviru Rata iz 1812. godine između Amerikanaca i Britanaca. Amerikanci su dobili ovaj pomorski boj. Foto: Wikimedia Commons/Wmpearl

Obe strane su tako bile naoštrene i spremne za sukob, za koji se može reći da je postao neizbežan onda kada su Englezi krenuli da snabdevaju indijanska plemena koja su vršila pohare protiv američkih naseljenika u krajinama, čime je njihov prodor na zapad severnoameričkog kontinenta bio zaustavljen. To je izazvalo dodatno nezadovoljstvo. Postoji mogućnost da je motivacija Sjedinjenih Država da uđu u rat bila i namera da anektiraju deo ili pak čitavu Kanadu (u istoriografiji se za taj period koristi izraz „Britanska Severna Amerika“).

Bilo kako bilo, pomenutog 18. dana meseca juna godine 1812, predsednik Džejms Medison popustio je pred velikim pritiskom jastrebova u Kongresu, i potpisao doneti zakon o objavi rata Ujedinjenom Kraljevstvu Velike Britanije i Irske i kolonija. Ispočetka, budući da im je najveći deo vojske bio zauzet ratom na Starom kontinentu, Britanci su vodili defanzivni rat, dok se sa svoje strane američka vlada suočila sa velikom nepopularnošću sukoba među svojim građanstvom, iako je ono bilo rezignirano britanskim ophođenjem. Posebno je nezadovoljstvo bilo veliko u Novoj Engleskoj, gde su sukob nazivali „Rat gospodina Medisona“.

Amerikanci su poraženi u Opsadi Detroita i Bici kod Kvinston Hajtsa čime je sprečeno njihovo osvajanje Gornje Kanade, oblasti koja je pokrivala široki pojas obale Velikih jezera. To je Britancima popravilo moral, kao i činjenica da su propali i pokušaji njihovih neprijatelja da pokore Donju Kanadu te osvoje Montreal. Međutim, naredne 1813. godine Amerikanci su pobedili u Bici za jezero Iri čime su preuzeli kontrolu nad tim jezerom, da bi početkom oktobra meseca u Bici na Temzi izvojevali odlučnu pobedu nad Tekumseovom konfederacijom, labavim savezom indijskih plemena, čime je uništena svaka mogućnost nastanka nezavisne indijanske države na prostoru Severne Amerike a pod zaštitom Britanske imperije.

Bitka na Temzi vodila se u okviru Rata iz 1812. godine između Amerikanaca i Britanaca, ali je ovaj boj vođen između Amerikanaca i Indijanaca. Amerikanci su pobedili. Foto: Wikimedia Commons/United States Library of Congress

Britanci su ipak dominirali morima i uspešno blokirali američke luke, čime su presekli trgovinu i omogućili svojim „uskočkim“ vojnim formacijama da haraju po današnjoj Istočnoj obali Sjedinjenih Država. Tokom jednog takvog prepada britanska je vojska poharala Vašington, novosagrađenu prestonicu nastalu na temelju zakona iz 1790. godine, na obali reke Potomak, na zemljištu darovanom saveznoj vladi od strane Merilenda i Virdžinije (tada je postojala samo jedna Virdžinija, Zapadna će nastati tek tokom Američkog građanskog rata).

Odigralo se to 24. avgusta 1814. godine, nakon britanske pobede u Bici kod Blejdensburga. Nebranjeni grad je postao žrtva, a trupe predvođene general-majorom Robertom Rosom počele su svoj pir paljenjem svih najvažnijih zgrada američke vlade: Predsedničke palate, Kapitola, i ministarstava. Ovo je jedini slučaj u istoriji da je Vašington pao u šake neprijatelja, ali veselje Engleza nije potrajalo ni pun dan jer je došlo do iznenadnog i strašnog nevremena, moguće uragana, koji je ugasio vatru.

„Oluja koja je spasila Vašington“ preusmerila je i tornado koji potom prošao kroz centar grada, digao dva topa sa zemlje i bacio ga na britanske vojnike i američke civile, sa gubicima na obe strane. Usled takvih vremenskih prilika, britanska se vojska povukla na oštećene brodove, pa je okupacija Vašingtona trajala svega 26 sati.

Predsednička palata u Vašingtonu nakon što su je Britanci spalili 24. avgusta 1814. godine, posle Bitke kod Blejdensburga u okviru Rata iz 1812. Kolokvijalno su je već počeli nazivati Belom kućom, ali je tek predsednik Teodor Ruzvel to ozvaničio 1901. Foto: Wikimedia Commons/George Munger/whitehouseresearch.org

Kuriozitet je sudbina američke administracije koja je bila u potpunom rasulu. Nakon pomenute bitke oni su izbegli iz grada i smestili se za noć u varoši Brukvilu, u merilendskom okrugu Montgomeri; Brukvil je danas poznat kao „Prestonica Sjedinjenih Država na jedan dan“, a kuća kvekera Kaleba Bentlija u kojoj je prespavao predsednik Medison i dalje postoji, i zove se Medisonova kuća.

Amerikanci ne bili Amerikanci da se nisu brzo oporavili od ovog psihološkog udara; faktor koji je igrao ulogu u tome možda je bilo i verovanje da je ona oluja u stvari božanska intervencija. Ubrzo su u Bici kod Pletsburga (koja je poznata i kao Bitka na jezeru Šamplejn), gde su se između 6-11. septembra sukobile jezerske flotile zaraćenih strana, potukli Britance i sprečili ih da izvrše najezdu na Novu Englesku. Samo dan kasnije počela je trodnevna Bitka za Baltimor, koja je takođe završena američkom pobedom.

Rat je završen jer su obe strane želele da bude završen. Nakom sloma Napoleona Bonaparte britanska Kraljevska mornarica više nije imala potrebu da vrši prisilnu regrutaciju američkih mornara, ali zbog toga što je blokada Francuske prestala sve su snage preusmerili na blokadu Amerike, što je vladu SAD dovelo skoro do bankrota. Sa druge strane, britanska vlada se suočavala sa snažnom opozicijom i nezadovoljstvom zbog ratnih poreza i želje mnogih da se ponovo otvori trgovina sa Amerikom.

Pripadnici indijanskom plemena Čokto i „Bataljon slobodnih ljudi od boje“ bore se na strani Sjedinjenih Država protiv Britanaca u Bici za Nju Orleans. Foto: Wikimedia Commons/ H. Charles McBarron, Jr./history.army.mil

Tako su avgusta meseca 1814. počeli mirovni pregovori u Gentu, danas u flamanskom delu Belgije a tada u Ujedinjenoj Nizozemskoj. Mir kojim je sve vraćeno na stanje pre rata (lat. status quo ante bellum) potpisan je 24. decembra, ali bilo je potrebno neko vreme da vesti o tome pređu na drugu stranu Atlantika. Ne znajući za Gentski sporazum, britanske snage napale su 8. januara 1815. godine Luizijanu, koju je Napoleon dvanaest godina ranije prodao Amerikancima. Amerikanci su ih tukli u Bici kod Nju Orleansa, a Kongres je 17. februara ratifikovao sporazum koji je sutradao stupio na snagu.

Amerikanci su tako povratili nacionalnu čast, ratnohuškački sentimenti su se ugasili i počelo je političko doba koje danas nazivaju „Erom dobrih osećanja“, koju je obeležila izgradnja nacionalnog jedinstva i produbljivanje verovanja da njihova nacija ima istorijsku svrhu i misiju.

Vašington je obnovljen iako je Kongres prilično tesnom većinom izglasao da glavni grad ostane tu gde je (predlog da se izmesti odbijen je sa 83 glasa naprema 54), skupa sa Kapitolom i Predsedničkom palatom koja se već od ranije kolokvijalno nazivala Belom kućom. Uvreženo verovanje koje se često može čuti, da je ona prvobitno bila crvene fasade pa prekrečena u belo ne bi li se sakrili tragovi požara — nije tačno. Ona nikada nije bila crvena, ali se zvanično zove Bela kuća tek od 1901. godine i predsednikovanja Teodora Ruzvelta.

(P. L.)