Može li AI četbot postati pravi prijatelj detetu?

Deca su oduvek razgovarala sa igračkama, izmišljenim junacima i nevidljivim prijateljima. Razlika je u tome što današnji AI četbot može da odgovori, zapamti prethodni razgovor, prilagodi ton i ostavi utisak da zaista razume osećanja deteta. Dostupan je u svakom trenutku, ne prekida, ne osuđuje i gotovo uvek govori ono što korisnik želi da čuje.

Takav sagovornik može imati korisnu ulogu. Stidljivo dete može uz njega vežbati strani jezik, pripremiti se za razgovor u školi ili lakše opisati problem koji još ne ume da izgovori odrasloj osobi.

Preporučujemo

Četbot može ponuditi jednostavno objašnjenje, podsetiti dete da zatraži pomoć i ublažiti trenutni osećaj usamljenosti. U tom smislu, on zaista može ličiti na prijatelja.

Problem počinje kada pomoć preraste u zamenu. Pravi prijatelj ima sopstvene potrebe, raspoloženja i granice. Sa njim dete mora da nauči da sluša, čeka, pregovara, oprosti i prihvati neslaganje.

Četbot je napravljen da ostane dostupan i da produži razgovor. Ako se stalno prilagođava korisniku, dete može dobiti prijatan, ali pogrešan utisak da svaki odnos treba da funkcioniše bez odbijanja, neprijatnosti i kompromisa.

Posebno je osetljivo pitanje privrženosti. Dete možda zna da razgovara sa programom, ali to ne znači da njegove emocije nisu stvarne.

Ako mu se četbot obraća kao najbolji prijatelj, govori da mu nedostaje ili traži da mu se poveri, granica između alata i odnosa postaje nejasna.

Kompanija tada ne upravlja samo aplikacijom, već i prostorom u kojem dete otkriva strahove, porodične probleme i najličnije misli.

Zbog toga se predlažu pravila koja bi zabranila četbotovima da prema maloletnicima oponašaju ljubav i emocionalnu zavisnost.

Za mlađu decu razmatra se obavezan nadzor odraslih, ograničeno pamćenje razgovora i jasna upozorenja da sa druge strane nije čovek.

Kritičari bi mogli reći da se time preteruje i da roditeljski nadzor ne može biti zamenjen zakonom. Ipak, roditelj ne može uvek znati šta se događa u razgovoru koji traje mesecima i staje u detetov džep.

Blaga kontroverza je u tome što opasnost možda nije u tome da će četbot reći nešto očigledno loše. Veći rizik može biti to što će postati previše prijatan, strpljiv i važan.

Dete tada ne beži od tehnologije, već se u njoj oseća sigurnije nego među ljudima.

Ostaje zato dilema koju bi roditelji i čitaoci morali sami da procene, koliko digitalne bliskosti može pomoći detetu, a od kog trenutka udobnost razgovora sa mašinom počinje da mu oduzima priliku da gradi stvarne odnose.

(Telegraf.rs/Goran Lazarov)