Crisol: Theater of Idols recenzija: Mračan svet koji vas tera da razmišljate pre svakog metka

U Crisol: Theater of Idols sam ušao kao u još jednu horor pucačinu iz prvog lica, a izašao sa osećajem da sam proveo sate u mestu koje ima svoja pravila, svoju estetiku i svoj ritam. Nije ovo igra koja pokušava da bude univerzalno dopadljiva. Naprotiv, često je namerno čudna, neprijatna i ružna na “lep” način, kao kad gledate nešto što vas odbija, a ne možete da sklonite pogled.

Najviše mi je prijalo to što se Crisol ne oslanja na jeftine šokove. Napetost ne dolazi iz toga što nešto iskače iza ugla svakih pet minuta, već iz atmosfere i dizajna sveta koji stalno sugerišu da je nešto naopako. Igra ume da vas drži u stanju pripravnosti i kada se ne dešava ništa “veliko”, što je u hororu često teže postići nego sama akcija.

Preporučujemo

Na papiru, lako je reći “malo Bioshock, malo Resident Evil”, ali ovde taj miks ima smisla. Ima taj izolovani, gotovo mitološki osećaj mesta koje je odsečeno od normalnosti, a u isto vreme ima i survival nerv, gde svaka odluka u borbi i kretanju ima posledicu. Tempo mi je bio dobar i stabilan, dovoljno brz da ne upadnem u apatiju, dovoljno spor da atmosfera radi svoj posao.

Svet Tormentose, studio i priča koja vas uvlači

Ovo je igra studija Vermila Studios, španskog tima koji je ovde izašao sa vrlo jasnom autorskom idejom. Ne deluje kao projekat koji je nastao jer je nešto bilo u trendu, već kao svet koji su gradili iz opsesije folklorom i religijskim motivima, onako kako se to oseća kada ekipa baš veruje u materijal. U tome je i poenta: Crisol se ne stidi svojih korena. Ne pokušava da izgleda neutralno ili ispeglano za globalnu publiku. Taj identitet je u svakoj prostoriji i u svakom detalju koji vidite.

Okruženje je ostrvo Tormentosa, izokrenuta, mračna verzija Španije koja deluje kao da je zarobljena između folklora, dogme i košmara. Igra se stalno igra simbolima, ali ne kao da vam drži lekciju, nego kao da pokušava da vam ubaci nemir u stomak. U toj estetici ima nečeg teatralnog, ali ne u smislu glamura, već u smislu rituala. Sve liči na scenografiju za predstavu koju niko normalan ne bi želeo da gleda, a vi ste unutra i morate kroz nju.

Priča prati Gabrijela Eskudera, čoveka koji se zatiče na Tormentosi u potrazi vezanoj za prošlost, i dok napredujete, postaje jasno da ovo nije samo lična drama već i svet sa svojim verskim podelama i sukobima. Ono što mi se dopalo je što igra ne pokušava da bude prepričavanje sa beskonačnim monolozima. Radi više kroz tragove, okruženje, susrete i ton. Likovi postoje, imaju imena i funkciju u tom svetu, ali fokus je uvek na osećaju da ste u prostoru koji vas melje.

I tu dolazimo do najjačeg elementa sveta: neprijatelji i ikonografija. Umesto generičnih čudovišta, ovde dobijate nešto što podseća na izvitoperene religijske figure, statue svetaca i motive mučeništva koji deluju kao da su oživeli. To je uznemirujuće baš zato što igra pogađa u nešto poznato, pa ga izvrne.

Gejmplej, borba i mehanika krvi

Gejmplej je građen tako da stalno balansirate između istraživanja, zagonetki i borbe. Nije to “trči i pucaj” pucačina. Više liči na survival pristup iz prvog lica, gde se krećete oprezno, osluškujete, gledate detalje i tek onda odlučujete kako ćete kroz sledeći prostor. Zagonetke su tu da uspore ritam taman koliko treba, i da vam daju osećaj da ste u prostoru koji je napravljen sa namerom, a ne samo kao hodnik do sledeće arene.

U Crisol: Theater of Idols ne postoji klasična municija. Kada želite da pucate, Gabrijel bukvalno koristi sopstvenu krv da napuni oružje. To znači da svaki hitac direktno skida deo health bara. Zdravlje i municija su ista stvar. Nema odvojenog broja metaka, nema skupljanja klasičnog streljiva po mapi. Ako pucate previše, ostajete bez života. Mehanika je brutalno jednostavna, ali efektna, jer vas tera da razmišljate pre svakog povlačenja obarača.

Zdravlje se ne vraća automatski i ne “kaplje” nazad kroz ubijanje neprijatelja. Morate koristiti predmete za lečenje ili da apsorbujete razne mrtve životinje koje pronalazite tokom istraživanja. Zato svaka borba postaje balans između agresije i preživljavanja. Ako odlučite da rešite situaciju municijom, plaćate to sopstvenim životom. Ako igrate oprezno, štedite krv, ali rizikujete da vas protivnik pritisne. Upravo taj odnos rizika i nagrade daje identitet borbi i čini da pucanje u Crisol nikada ne bude bez posledica.

Oružja i pucanje su u osnovi “okej”, imaju dovoljno težine i čitljivosti da borba bude zabavna, pogotovo kada se upari sa ograničenjima resursa. Ali, na PS5 sam imao jednu konkretnu smetnju. Igra radi u 30fps, i zbog toga mi je pucanje često delovalo teže nego što bi trebalo. U pojedinim situacijama sam imao osećaj kao da postoji input lag ili neka čudna “inercija” u podešavanjima, kao da stalno moram da se borim sa kontrolama pored neprijatelja. To mi je realna zamerka, posebno zato što je u pitanju pucačina iz prvog lica, gde je preciznost sve. Ipak, to nije ono po čemu bih pametio igru. Više je kao kamenčić u cipeli, iritantan, ali ne i presudan za celinu.

Vizuelno, Crisol ume da izgleda odlično. Ne zato što juri fotorealizam, nego zato što ima dosledan pravac. Čak i kada je scena “lepa”, ona je lepa na način koji vas uznemirava. Zvučni dizajn radi pola posla. Ambijent, udaljeni zvukovi, trenutci tišine, sve to pravi osećaj da ste u prostoru koji ima disanje. Dodatno, igra ima lokalni šmek i kroz audio, jer postoji i španski glasovni rad, što doprinosi uverljivosti sveta.

Najvažnije, Crisol: Theater of Idols mi je ostavio utisak igre koja zna šta hoće. Ne ide na sigurno, ima ideju, ima identitet, i uspeva da napravi svet koji je dovoljno čudan da želite da ga istražujete, a dovoljno neprijatan da nikad ne budete potpuno opušteni. Jedva čekam da vidim sledeći projekat ovog studija.

Konačna ocena 8/10

*Kod za recenziju nam je dostavio Blumhouse Games

(Telegraf.rs)