Marvel’s Wolverine recenzija: Logan je konačno dobio igru kakvu je zaslužio

Postoje likovi koje je teško preneti u video igru jer su njihove sposobnosti zanimljivije na papiru nego kada ih stvarno stavite u ruke igrača. Wolverine nije jedan od njih. Njegove kandže, regeneracija, životinjski instinkt i sirova snaga gotovo su savršen materijal za akcionu igru, a Marvel’s Wolverine vrlo brzo pokazuje da je Insomniac Games to dobro razumeo.

Logan se kreće, udara i reaguje kao Wolverine. Nema mnogo elegantnog mahanja rukama i superherojske akrobatike. Njegovi napadi su teški, pokreti agresivni, a kada se na ekranu pojavi grupa neprijatelja, borba vrlo brzo može da preraste u apsolutni haos.

Osnovna borba jeste jednostavna, ali to nije cela priča. Kako otključavate nove Abilities i Techniques, Logan dobija sve više mogućnosti, a velike grupe neprijatelja vas često teraju da menjate pristup iz sekunde u sekundu. Kada se sve to spoji sa odličnim animacijama, brutalnim završnicama, različitim tipovima protivnika i vrlo dobrim boss borbama, combat postaje mnogo zanimljiviji nego što bi se moglo zaključiti iz njegovih osnovnih poteza.

Uz to, igra ima priču kojoj treba malo vremena da se zaleti, ali kada drugi i treći akt preuzmu stvar, Marvel’s Wolverine postaje avantura koju je veoma lako želeti da završite.

Wolverine kakvog smo čekali

Insomniac je mogao da napravi Wolverina kao još jednu varijaciju formule koju je već koristio u Spider-Man igrama. Umesto toga, napravljen je mnogo linearniji akcioni naslov koji je koncentrisan na Logana, njegovu priču i borbu.

Ne postoji potreba da se Wolverinu napravi ogroman otvoreni svet samo da bi igra imala više sadržaja. Njegova avantura mnogo bolje funkcioniše kada ima jasan tok i kada se od jedne situacije prelazi u drugu, bez desetina aktivnosti koje bi nepotrebno razvodnile glavnu priču.

Radnja prati Logana u periodu kada su mutanti i dalje progonjeni, a on se ponovo priključuje Team X kako bi pomogao u operacijama protiv Reaversa, jedne od neprijateljskih fakcija u igri. Priča kroz to uvodi Traska, Mistik, Džin Grej, Sabertootha i druge važne elemente Loganovog sveta, ali joj je potrebno određeno vreme da sve te figure postavi na svoje mesto.

Zbog toga mi je prvi akt ujedno i najslabiji deo priče. Ne zato što je loš ili nezanimljiv, već zato što pre svega postavlja tablu. Uvodi likove, odnose, konflikte i svet u kojem će se odvijati ostatak igre, pa ponekad imate osećaj da čekate da se stvari zaista pokrenu.

U drugom i trećem aktu priča počinje ozbiljno da udara i ono što je ranije delovalo kao postavljanje terena dobija smisao. Sukobi postaju ličniji, ulozi postaju veći, a Logan sve više dolazi u centar događaja. Tu se vidi da Insomniac nije želeo samo da napravi igru u kojoj ćete satima seći neprijatelje kandžama, već i priču koja ima nešto da kaže o samom liku.

Logan je jedan od najboljih delova cele igre.

Lijam Mekintajer je uradio odličan posao. Njegov glas ne pokušava da bude kopija bilo koje ranije verzije Wolverina, već gradi sopstvenu interpretaciju lika. Logan je grub, zatvoren i često veoma direktan, ali u njegovim razgovorima i reakcijama postoji dovoljno nijansi da ne deluje kao jednodimenzionalna mašina za ubijanje.

Glasovna gluma je generalno odlična, ali posebno funkcioniše upravo kod Logana, jer je lik kroz glas, pokrete i animacije veoma dobro zaokružen.

I vizuelno je pogođen. Način na koji stoji, hoda, trči, skače i napada protivnike ne deluje kao generički superherojski pokret. Kreće se kao predator. U borbi je agresivan, a kada počne da koristi kandže, telo mu se ponaša više kao kod životinje nego kod klasičnog akcionog junaka.

To je jedna od stvari koje sam najviše cenio tokom cele igre.

Borba je jednostavna na početku, ali nije plitka

Najlakše je borbu u Marvel’s Wolverine opisati kao basic. I to jeste tačno ako gledate samo njenu osnovu.

Imate osnovne napade, izbegavanje, pariranje, različite načine da probijete protivničku odbranu i posebne sposobnosti. Ne postoji ogroman broj kombinacija koje ćete učiti kao u klasičnim borilačkim igrama, niti je cilj da satima proučavate jedan potez kako biste izvukli savršen combo.

Međutim, borba se značajno proširuje kako otključavate nove sposobnosti.

Abilities i Techniques postepeno šire Loganov "arsenal", pa borba dobija više slojeva nego što ih ima na samom početku. Kako otključavate nove mogućnosti, dobijate više načina da se nosite sa protivnicima, a igra vas sve češće stavlja u situacije u kojima morate da razmišljate šta ćete koristiti i kada.

To se posebno vidi kada se na ekranu pojavi veliki broj neprijatelja.

Tada više nije dovoljno samo da držite pritisak na osnovne napade. Morate da pratite ko vas napada, odakle dolaze projektili, kome treba prekinuti napad, koga možete brzo da eliminišete i koju sposobnost ima smisla aktivirati u datom trenutku. U takvim situacijama borba dobija veoma dobar ritam, jer ste konstantno primorani da menjate ono što radite.

I upravo tada Marvel’s Wolverine pokazuje koliko dobar može da bude njegov sistem borbe.

Osnova jeste jednostavna, ali situacije nisu uvek jednostavne.

Veliki broj neprijatelja ume da napravi haos u kojem morate da koristite prostor, menjate metu, parirate, izbegavate i aktivirate sposobnosti u pravom trenutku. Kada se na to dodaju Techniques koje ste tokom igranja otključali, Logan dobija mnogo širi arsenal nego što ga ima u prvim satima.

Rage sistem se lepo uklapa u sve to. Logan tokom borbe postaje sve opasniji, a kada se mera napuni, možete da napravite ozbiljnu štetu i potpuno preokrenete situaciju. Nije sistem koji sam po sebi nosi celu borbu, ali funkcioniše kao dodatni sloj koji lepo odgovara karakteru.

A onda dolaze boss borbe.

Neću otkrivati koliko ih ima niti ulaziti u konkretne detalje, ali ono što mogu da kažem jeste da svaki boss ima svoj identitet. Ne svodi se svaki susret na isto udaranje mnogo jačeg neprijatelja. Borbe imaju različite ritmove i zahtevaju da obratite pažnju na ono što se dešava na ekranu.

To su mi bili neki od najzanimljivijih trenutaka u igri.

Brutalnost nikada nije samo kozmetika

Ako postoji deo igre koji Insomniac nije mogao da uradi mnogo bolje, to je osećaj da ste zaista dobili Wolverina.

Borba je visceralna, krvava i brutalna, ali najvažnije je što ta brutalnost nije samo vizuelni filter preko generičkog sistema.

Animacije su odlične.

Logan se zaleće na protivnika, kandže ulaze u metu, telo reaguje na udarac, a završnice imaju težinu koja čini da svaka borba deluje mnogo fizičkije nego u većini superherojske akcije. Kamera se pravilno postavlja, zvuk prati svaki udarac, a DualSense dodatno doprinosi osećaju kontakta.

Posebno mi se dopada kako se Logan kreće tokom borbe. Nema utisak čoveka koji je naučio nekoliko koreografisanih poteza. Deluje kao životinja koja je puštena sa lanca.

To je verovatno najvažniji uspeh cele igre.

Kada igrate Spider-Mana, želite da se osećate brzo i akrobatski. Kod Wolverina želite da osetite težinu svakog udarca i njegovu spremnost da ide direktno kroz protivnika. Insomniac je napravio upravo to.

Istraživanje ima hand-holding, ali svet je fantastičan

Ako bih morao da izdvojim deo koji mi je najviše smetao, to bi bilo istraživanje.

Ne zato što su nivoi loši. Upravo suprotno.

Level design, okruženja i vizuelna prezentacija su na veoma visokom nivou. Postoji zadovoljstvo samo u tome da se krećete kroz ove prostore i gledate šta je Insomniac napravio. Lokacije imaju različitu atmosferu i dovoljno detalja da kampanja ne deluje kao niz generičkih hodnika između dve borbe.

Problem je u tome što igra ponekad previše jasno pokazuje šta treba da uradite.

Loganova čula su odlična ideja za ovakav tip igre. On može da prati tragove i da uoči stvari koje drugi ljudi ne bi mogli, ali scent trail ume da deluje kao GPS koji vam je nacrtan kroz nivo. Umesto da sami zaključite gde treba da idete, igra vam povremeno jednostavno pokaže put.

Isto važi i za neke sekvence kretanja. Platforming i prolazak kroz nivoe uglavnom funkcionišu dobro, ali retko imate osećaj da ste sami rešili problem prostora.

To je šteta jer je sam svet dovoljno dobro napravljen da bih voleo da me igra malo više pusti da ga istražujem.

Ipak, ovo nije igra u kojoj sam imao osećaj da prolazim kroz prazne nivoe. Naprotiv, okruženja su toliko dobro napravljena da je samo kretanje kroz njih često zadovoljstvo. Madripoor, Tokio i ostale lokacije imaju dovoljno karaktera da kampanja stalno izgleda drugačije, a Insomniac je uspeo da napravi i velike spektakularne scene i manje prostore koji deluju živo.

Zbog toga mi je hand-holding smetao, ali mi nije pokvario istraživanje kao celinu.

Priča postaje sve bolja kako odmiče

Kao što sam već rekao, prvi akt je deo koji mi je najmanje legao. Međutim, mislim da je važno reći i zašto ga ne smatram lošim.

On radi posao koji mora da radi.

Postavlja likove, konflikte i svet, upoznaje vas sa Loganom i njegovom situacijom i priprema ono što dolazi kasnije. Problem je više u ritmu nego u samom sadržaju. Tek kada priča uđe u drugi i treći akt, počinje da pokazuje koliko zapravo ima potencijala.

Tada odnosi među likovima postaju zanimljiviji, konflikti dobijaju veću težinu i Logan sve više dolazi do izražaja.

Džin Grej, Sabertooth i ostali likovi nisu tu samo da bi se pojavila poznata imena iz Marvelovog sveta. Njihova prisutnost ima funkciju u Loganovoj priči i u sukobima kroz koje prolazi.

Meni je posebno dobro funkcionisalo to što igra ume da napravi razliku između Logana koji je na ekranu tokom borbe i Logana koji stoji i razgovara sa nekim. U jednom trenutku je gotovo nezaustavljiv, a u drugom vidite čoveka koji je umoran od sopstvene prošlosti i svega što ga prati.

Tu Lijam Mekintajer zaista nosi lik.

Njegova gluma daje Loganu dovoljno karaktera da priča ne zavisi samo od velikih Marvel trenutaka. Kada se sve sabere, upravo je Logan razlog zbog kojeg sam želeo da vidim kako će se priča završiti.

Svet kroz koji želite da nastavite da se krećete

Vizuelno, Marvel’s Wolverine je jedna od onih igara koje često uhvatite sebe kako posmatrate umesto da samo prolazite kroz njih.

Insomniac ima veoma dobar osećaj za detalje. Lokacije nisu samo pozadine za borbu, već imaju svoj vizuelni identitet, a promena okruženja drži kampanju svežom.

To posebno dolazi do izražaja kada igra pređe iz klasične superherojske akcije u nešto potpuno drugačije. Tokio i Madripoor imaju različit ritam i atmosferu, a različiti delovi kampanje uspevaju da ostanu vizuelno prepoznatljivi.

Uz to, dizajn samog Logana je fantastičan.

Od njegove građe i držanja do animacija tokom borbe, sve je napravljeno tako da odmah znate ko je na ekranu. Čak i kada samo hoda, postoji određena težina u njegovom kretanju.

To je možda sitnica, ali upravo takve stvari prave razliku između lika koji izgleda kao model iz igre i lika koji zaista deluje kao određena osoba.

Marvel’s Wolverine je mnogo bolji kada ga posmatrate kao celinu

Kada bih ovu igru ocenio samo na osnovu osnovnog combat sistema, rekao bih da je previše jednostavan. Kada bih je ocenio samo na osnovu istraživanja, rekao bih da me igra ponekad previše vodi. Ali kada se sve spoji, slika je mnogo pozitivnija.

Marvel’s Wolverine ima borbu koja počinje jednostavno, ali se kroz Abilities i Techniques značajno širi. Kada se na to dodaju velike grupe neprijatelja, različiti tipovi protivnika i boss borbe koje imaju sopstvene mehanike i ritam, combat postaje jedan od razloga zbog kojih sam želeo da nastavim da igram.

I dalje bih voleo da je osnovni sistem dublji. Voleo bih više prostora za kombinovanje sposobnosti i više situacija koje bi terale igrača da eksperimentiše. Ali to ne znači da je borba plitka kroz celu igru. Naprotiv, kako se arsenal širi, tako raste i broj stvari koje možete da uradite.

Isto važi za priču.

Prvi akt je sporiji i više služi kao postavljanje figura na šahovsku tablu. Drugi i treći akt su, međutim, mesto gde igra zaista počinje da pokazuje šta je želela da bude. Likovi dobijaju više prostora, konflikti postaju ozbiljniji, a Logan postaje sve zanimljiviji kao centralni lik.

A onda je tu sama prezentacija.

Brutalnost, animacije, dizajn Logana, voice acting, level design i vizuelni identitet igre rade zajedno veoma dobro. Kada se sve to spoji, dobijate iskustvo u kojem je jednostavno zabavno biti Wolverine.

To je možda i najveći kompliment koji mogu da dam igri.

Ne moram da zamišljam da sam Wolverine. Igra mi to prilično dobro proda sama.

Naravno, nije savršena. Hand-holding tokom istraživanja ume da bude naporan, prvi akt je sporiji nego što bih želeo, a osnovna borbena struktura mogla je da bude kompleksnija. Ali kada se sve sabere, to su mane igre koja ima veoma čvrstu osnovu, odličnog glavnog lika i dovoljno dobrih sistema da me je držala zainteresovanim do kraja.

Marvel’s Wolverine nije samo igra o Wolverinu. U najboljim trenucima, ona uspeva da učini da se osećate kao Wolverine.

A to je, na kraju, ono što je Insomniac ovde najvažnije morao da pogodi.

Ocena: 8,5/10

*Kod za recenziju nam je dostavio PlayStation

(Telegraf.rs)